Допринос Јована Душанића критици неолибералне економске догме

Јован Душанић[1] је један од ретких српских економиста који је аргументовано критиковао и доследно се и међу првима залагао за одбацивање неолибералног концепта економије заснованог на суровом тржишном фундаментализму благовремено упозоравајући на све негативне последице које ће изазвати.

Настанак неолибералне економске школе

Неолиберализам у економији је правац економске мисли супротстављен кенсијанству и близак полазиштима и гледиштима водећих теоретичара класичне и посткласичне економске мисли. Он је постао идеологија крупног капитала. Економска теорија је, с тим у вези, еволуирала. Током друге половине 20. века Маркс и Кејнс су, наиме, склоњени с места главних ослонаца економске политике. Уместо њих су дошли, прво Мизес и Хајек, потом плејада представника тзв. Неокласичне школе економије. И академски неолиберали и носиоци неолибералне политике тврде да су надахнуће за своје ставове нашли, пре свега, у делима Фридриха фон Хајека (Поредак слободе) и Милтона Фридмана (Капитализам и слобода“)(Слободијан, К., 2022).

Неолиберализам је био пројекат елите. Главне поставке овог концепта укључују елиминацију (или још боље, приватизацију) свих државних служби, свеобухватан напад на способност радничке класе да се организује, велику дерегулацију сваког сегмента економије и апсолутну веру у на тржишту засноване принципе за просуђивање о свим елементима друштвеног, политичког, културног и економског живота. Резултати су били вртоглави раст нивоа богатства и драстична неједнакост у приходима, нестанак или знатно смањење чак и најоштријих одредба социјалне заштите, нестанак „народа“ у буквално свим секторима, као и јавних очекивања за било шта што би могло бити обезбеђено од нечег што се зове „друштво“.(Чомски, Н., Вотерсон, М., 2022).

Неолиберализам је настао почев од касних 70- их година 20. века, с цветањем раних 80- их (иако су изворне идеје много старије) у САД- у и В.Британији. Два најистакнутија периода неолиберализма су тридесете и седамдесете године прошлог века. Током 30- их година, неолиберали су се ангажовали против планирања на националном нивоу и уверења да се економија може разумети и да се њоме може управљати без хармонизоване глобалне мреже. У 70- им критиковали су социјалне реформаторе и покушаје надзора над економијом. Пропагирали су индивидуализам насупрот колективизму, међузависност у међународним односима, негирајући могућност да национално или регионално деловање иде заједно са заповестима слободног кретања капитала, људи и роба (Душанић, Ј., 2021).

Суштина тзв. Женевске школе неолиберализма може се сажети у серији поставки. Оне нису замишљене као заповести већ као тврдње. Неке од њих су да глобализам надвладава национализам; Светски економски поредак зависи од заштите dominiuma(владавине својине) против посезања imperiuma (владавине државе); Потрошачки суверенитет надвладава национални суверенитет; Светско право надвладава светску државу; Демократија је потенцијална опасност за функционисање тржишног поретка, и тако даље (Слободијан, К., 2022).

Неолиберализам је довео до значајног материјалног развоја људског друштва (индустријска револуција 4.0), али је и увео људско друштво у светску економско-финансијску кризу (Велику рецесију) 2008. године. Поборници неолиберализма нудили су земљама у развоју и земљама у транзицији „једноставну формулу“ тржишног фундаментализма („шок терапију“): брза приватизација, либерализација, дерегулација и стабилизација. Разорне последице тога концепта и такве економске политике најбоље показује пример Србије, која је непромишљено прихватила овај развојни концепт почетком 2000- те године. На глобалном нивоу неолиберални концепт економије је довео до низа негативних друштвено- економских последица (од климатских промена до економских неједнакости)(Пејановић, Р., 2015). Економске неједнакости су друштвени феномен који је озбиљно нарушио структуру савременог друштва, а климатске промене су егзистенцијални проблем савременог друштва (Милановић, Б., 2016).

Неолиберални концепт је имао и има и политичке и геополитичке импликације. Франсис Фукујама је, наиме, пре 30 година (1992.) објавио „крај историје“. То је значило доминацију (нео)либералне идеологије, (нео)либералне демократије, (нео)либералног начина живота, односно нестанак конкурентског светског система, крахом социјализма (падом Берлинског зида 1989.). То је значило борбу против мултиполарног света, што данас долази до изражаја кроз тзв. Украјинску кризу. Као победник у хладном рату, једина суперсила ће ову „универзалну идеологију и поредак“ проширити и на периферију планете, где још постоје леве и десне диктатуре. Фукујама је три године касније (1992.) текст проширио у књигу „Крај историје и последњи човек“.[2](Фукујама, Ф., 1997). Фукујамину бајку о јединственом неолибералном глобализованом свету и „крају историје“ компромитовале су: глобална закулисна власт корпорација, праћена корупцијом, лажима, преварама, наратив о америчкој изузетности. Транзициони ентузијазам посткомунистичких земаља заменило је, врло брзо, неповерење у институције и лидере и масовна изборна апстиненција грађана. (Пејановић, Р., 2015). На глобалном нивоу рађао се мултиполарни свет (Русија и Кина).

Неодрживост (до)садашњег неолибералног модела развоја

Савремени велики економисти (Стиглиц, Тирол, Кругман, Родрик, Пикети, Милановић, идр.) дуже времена упозоравају свет на неодрживост (до)садашњег модела развоја и на нужност преласка на одрживи развојни модел. (Пејановић, Р., 2017).

Џозеф Стиглиц (амерички економиста - нобеловац) констатује (Слободан пад, Велика подела, Евро)[3] (Стиглиц, Џ., 2014, 2015, 2016) да је „неолиберални експеримент доживео спектакуларни фијаско“ са катастрофалним последицама. Он се пита: какав је тип економског система најповољнији за економско благостање? У објављеном ауторском тексту (Након неолиберализма) Стиглиц заговара концепт „прогресивног капитализма“, заснованог на четири проритета. Први проритет је поновно успостављање равнотеже између тржишта, државе и цивилног друштва. Владе су дужне, по Стиглицу, да обликују и ограничавају тржишта путем регулације, пре свега животне средине, здравства, безбедности и других врста регулације. Посао владе, по њему, је да ради оно што тржиште не може или неће, као што је активно инвестирање у науку, технологију, образовање и здравље људи. Други проритет, по Стиглицу, је препознавање да је „богатство нација“ резултат научног истраживања и друштвене организације, засноване на владавини права, подвргнутој демократским проверама. Трећи проритет је суочавање са све већом концентрацијом тржишне моћи. Доминантне компаније манипулишу тржиштем на штету свих других. Повећање тржишне моћи корпорација у комбинацији са падом погодбене моћи радника јасно говори о расту неједнакости у друштву и другим последицама.[4] Четврта кључна ставка на прогресивној агенди, по Стиглицу, јесте раскидање везе између економске моћи и политичког утицаја. Економска моћ и политички утицај се, наиме, међусобно оснажују и одржавају, нарочито тамо где богати појединци и корпорације могу да троше на изборима без ограничења. Стиглиц предлаже, због свега тога, свеобухватну агенду у напред скицираним оквирима, уз напомену да се из глобале кризе може изаћи глобалним мерама, уз консенсус, обавезност и одговорност свих субјеката на међународној сцени. На тај начин прогресивни капитализам није, по Стиглицу, оксиморон. Пре је „најизводљивија и најживописнија алтернатива идеологији која очито није успела“ – закључује Стиглиц. Као таква, она представља најбољу прилику да избегнемо озбиљне економске и политичке проблеме пред којима се свет данас налази (Стиглиц, Џ., 2015).

Жан Тирол (француски економиста - нобеловац) поставља питања (Економија за опште добро): где је нестала тежња ка општем добру и на који начин економија може допринети њеном постизању? Опште добро, по Тиролу, је вишедимензионални појам који укључује уважавање демократије, једнакости, животне средине, запослености, куповне моћи, приватног живота. Потом, моралних вредности, религије, културе, духовности. При том се треба чувати крајности: не смемо из тржишног фундаментализма прећи у државни тоталитаризам. Као што се не сме лично добро остваривати на уштрб општег добра, не сме се исто тако ни опште добро остваривати на рачун личног добра. Због тога Тирол прихвата гесло: да – тржишној привреди, не – тржишном друштву! Држава и тржиште, по Тиролу, треба да се међусобно допуњују. Држава има потребу за регулацијом, а тржиште за конкуренцијом. Нова улога државе јесте „да одреди правила игре и интервенише како би ублажила несавршеност тржишта, а не да замени тржиште“. Тирол наводи примере погрешне индустријске политике државе. Због тога је нужна реформа државе, како би била способна да преузме нову улогу у друштву, у функцији опште добробити. У трагању за чиниоцима који би требало да помире, колико год је то могуће, личне и заједничке интересе, Тирол предлаже успостављање адекватних и јаких институција друштва. У одговору на друго питање Тирол сматра да економија може (и треба) да спроводи истраживања опште добробити и то на два начина: прво да отвори расправу о циљевима опште добробити, и да развије алатке којим би се концепт остварио и реализовао. Тирол поручује да савремена држава мора имати финансијска средства да „одржава систем социјалне заштите“. То се може постићи ако се реформише (рационализује) јавни сектор и тиме се смање трошкови без ремећења њихове функционалности (трошити мање, а смисленије) (Тирол, Ж., 2019).

По питању климатских претњи, тј. глобалног загревања и Стиглиц и Тирол су јасни и недвосмислени: учинити економске актере одговорним. Економски актери морају, наиме, да се присиле на интернализацију негативних екстерналија, њихових емисија угљен – диоксида, што је уствари начело: загађивач плаћа! Што се тиче загађења њихова препорука гласи: опорезивање загађивача! Еколошки императив може се испоштовати само ако се испоштује и овај економски принцип. С тим у вези веома је важно да се државе врате преговорима о овом планетарном горућем и егзистенцијалном проблему – на прави колосек. Истраживање групе међународних научника показује, наиме, да је тренутна стопа загревања на Земљи виша од било које претпостављене у последњих две хиљаде година. Реч је о преседану у климатској историји Земље. Актуелни период, тврде стручњаци, знатно премашује природну варијабилност. Студија, такође, показује да је узрок антропоцен.[5] И уместо да прихватимо ову опомињућу чињеницу и уразумимо се, ми смо (човек, људи) проузроковали разарајуће пожаре, као нпр. у Амазонији, где шуме чине око 20 одсто укупне производње кисеоника на планети („Трагедија заједничког добра“).

Слично мисле и Тома Пикети (Капитал у 21. веку) и Бранко Милновић (Глобална неједнакост) (Пикети, Т., 2015; Милановић, Б., 2016).[6] Сви су они сагласни да се економији мора вратити морална димензија, која подразумева одговорност за опште добро. Нова економија треба да инсистира на неопходности усклађивања личних интереса са колективним циљевима. „Врлина себичности“ (Ајн Ренд) и „слобода избора“ (Милтон Фридман) су, очито, злоупотребљени. Потребна нам је нова парадигма развоја.

Та нова парадигма развоја подразумева опорезивање милијардера, што је наведено и у недавно (2022) одржаном светском економском форуму у Давосу. Јаз између богатих и сиромашних, у неолибералном економском концепту, расте вртоглавом брзином. Богати су све богатији, а сиромашни постају све сиромашнији. Први пут у последње две деценије бележи се истовремени раст оба екстрема. Истраживања показују да сваки десети човек у свету гладује, док су готово све прехрамбене и енергетске компаније удвостручиле профит. Мит о томе да пореске олакшице за најбогатије резултирају користима за све, потпуно је погрешан и води у неодрживост развоја друштва.

Неприхватање оваквих и сличних идеја паметних, мудрих и учених људи води економску политику (и на националном и на глобалном нивоу) у синдром „слепог путника“ (Тирол) или „пијаног возача“ (Стиглиц). Економске политике, које креирају и спроводе политичари, морају бити утемељене на науци, а не на „генију“ хибриса и „свезнајућег“ аутократе. Ако не будемо и даље поштовали ову елементарну логику прети нам судбина „Титаника“, са несагледивим последицама, на шта нас је упозорила и глобална пандемија коронавируса (covid 19).[7]

Допринос професора Душанића

Јован Душанић се може, по моме дубоком уверењу, сврстати у плејаду наших и светских економиста који су методом научног критичког преиспитивања разобличили погубност примене неолибералног концепта друштвено економског развоја.

Већ на почетку транзиције у Србији 2001., професор Душанић објављује књигу Транзиција- велика шанса али и опасна замка, у којој упозорава. Две године касније, 2003. објављује књигу Транзиција у Србији- две године после, у којој указује на почетне грешке и корупцију у реализацији овог великог друштвено- економског пројекта. Годину дана касније објављује Монетарни и тржишни фундаметализам- као алиби за некомпетентност, у којој отворено и аргументовано критикује концепт нашег неолиберализма и погубност мера тадашње економске политике, као и некомпетентност носилаца тадашње власти. На бази негативног искуства у Русији, коју је професор Душанић помно пратио и чија негативна искуства је предочио у књизи (коју је написао заједно са супругом Татјаном): Транзиција у Русији (1998), аутори саветују да се не направе сличне грешке. На жалост, његов глас и аргументи нису прихваћени, већ су игнорисани уз демонстрацију арогантности, волунтаризма, бахатости и препотентности појединих некомпетентних политичара. Указивао је професор Душанић и на спољне ефекте неолиберализма, посебно у књизи Економска транзиција и глобализација. Глобализација завршава у глобализму, који потире национални идентитет и у економској, политичкој и културној сфери (Душанић, Ј., 2020).

Године 2007. професор Душанић издаје сјајну књигу Вашингтонски консенсус – кодификовани програм економског неоколонијализма. Вашингтонски договор је програм разрађен од стране ММФ-а, Светске банке, Министарства финансија САД и УСАИД-а, којим се земље у којима се примењује доводе у неколонијални положај. Он је замишљен као програм који се води у интересу светске олигархије и крупног капитала, који имају огромну финансијску моћ, те и могућност да у малим и сиромашним земљама (каква је Србија) обликују политички, академски и медијски простор и усмеравају економску политику према својим интересима.

Годину дана касније (2008) професор Душанић објављује своју чувену Бећарску економију- транзиција у Србији. Назив – бећарска –вероватно потиче из војвођанске језичке баштине, где је аутор једно време живео и радио у Бечеју, од када потиче и наше познанство, мада Јована знам и из времена студија на Економском факултету у Београду. Од многобројних запажања и мудрих порука из ове књиге издвајам следећу: „Одмах после петооктобарског преврата (2000) нове власти у Србији су еуфорично нудили визију савремене демократске Србије у којој ће у кратком периоду (за годину- две) доћи до дугорочно одрживог економског просперитета и осетног раста стандарда становништва… Они су ту еуфорију заснивали на економској теорији (неокласична економска мисао), стратегији (неолиберална шок терапија) и политици (Вашингтонски договор) које су се, у последњој деценији XX века показале изузетно неуспешним у свим државама у којима су примењиване“ (Душанић, Ј., 2020).

Године 2009. професор Душанић објављује књигу Доларска алхемија и казино економија- светска економска криза. Аутор критикује послератну архитектуру новог светског економског поретка и хегемонистичку позицију САД. Америчка национална новчана јединица, долар, постао је светски новац, а Америчка централна банка (Систем федералних резерви- ФЕД) гарантовала је конвертибилност долара у злато(35 долара за једну унцу- око 31 грам злата). Проблем је настао када су САД емитовале долар у обиму за које нису имали покриће у злату. Нису могле да одоле искушењу да (зло)употребе могућност која им се пружила, те су увоз реалних ресурса (материјалних добара) из других земаља једноставно плаћали доларима емотиваним без адекватног покрића. Папир је, наиме, заменио злато, тачније долар одштампан на папиру (без реалног покрића) и даље је остао као светски новац, јер су САД, због своје економске, политичке и војне моћи, могле то да наметну осталима. Тако је настала „доларска алхемија“ и „виртуелна економија“, које су завршиле у „казино економији“.

Неколико година касније професор Душанић објављује сакупљене колумне и коментаре (2010-2012) у књизи У загрљају неолибералне хоботнице (2013). Исте године објављује у Загребу своју књигу Критика неолиберализма и транзиције. Неколико година раније (2010 и 2011) објављује књиге Деструкција економије 1 (2010), Деструкција економије 2 (2010) и Деструкција економије 3 (2011).

Године 2014. професор Душанић је објавио Економију постмодерне. Ова књига је први покушај (не само у Србији него и у свету) да се конституише нова економска дисциплина. Већ постоје Филозофија постмодерне, Социологија постмодерне… Књига је била најчитанија (друго издање 2016, треће 2018, четврто 2020), најтиражнија књига ЈБД (али и уопште у Србији) из економије, не рачунајући уџбенике.

Поред наведених и других књига професор Душанић је објавио и велики број радова у зборницима и часописима. Врхунац његове плодне издавачке активности је трокњижје које је објавио 2020. године (поводом 70. година живота). Реч је о следећим књигама: Економско трокњижје 1- Економија постмодерне и неолиберализма; Економско трокњижје 2- Бећарска економија и Вашингтонски договор; Економско трокњижје 3- Књигом против кризе и благородна посртања. Као „шлаг на торту“ професор Душанић објављује (2021) књигу (водич) кроз његов стваралачки опус: На сметлишту (нео)либерализма- Прилог за историју економске мисли у Србији у прве две деценије XXI века.

Осим макроекономске теорије којом се професор Душанић бавио, он се успешно потврдио и радећи у привреди, на одговорним местима, као врхунски руководилац и привредник са осведоченим резултатима. Рад на универзитету, као професор и педагог превагнули су тако да је своју каријеру наставио на факултету радећи (до пензије) са својим студентима, бавећи се истовремено и са научно- истраживачким радом.

***

Професор Душанић је, дакле, дао немерљив допринос критици владајуће неолибералне економске (али и политичке) догме. Оштром и аргументованом критиком „Вашингтонског консензуса“, на почетку примене ове догме, професор Душанић је послао јасну поруку нашим носиоцима економске политике, какве могу бити погубне последице њене примене, што се касније показало тачним. Тадашња тзв. нова власт је, наиме, игнорисала а потом грубо одбацила такве ставове, сматрајући их ретроградним и конзервативним. Пљачкашка приватизација и неуспела транзиција у Србији потврдили су исправност гледишта и упозорења професора Душанића и његових исто мишљеника и следбеника.

Када је у питању власт професор Душанић је цео свој радни век показао чврсту и непоколебљиву позицију независног интелектуалца. Због својих отворених критичких ставова, што је карактеристика великих интелектуалаца и људи, професор Душанић је платио високу цену, посебно када је због тога избачен са факултета, изгубивши радно место и нарушивши своју егзистенцију. Ни то га није поколебало да настави своју аутентичну и аргументовану научну критику друштвено- економских збивања.

Шта рећи, на крају, о лику и делу професора Душанића, а не поновити оно што су сведочили наши истакнути интелектуалци, као што су Слободан Антонић, Благоје Бабић, Зоран Видојевић, Небојша Катић, Слободан Комазец, Љубомир Кљакић, Марко Секуловић и многи други. Његов лик најбоље одсликава дилема познатог филозофа Ерика Фрома: Имати или бити? Професор Душанић с тим у вези каже: „Једно сам спознао и сасвим прихватио: када живиш са оним бити- то је много виши квалитет живота него када живиш са оним имати“. То говори о човеку и научнику професору Душанићу, интелектуалцу који се није дао поколебати, сломити, поткупити. Иако је био, као што смо сви, на искушењу, Бог га је сачувао искушења, али да није његовог чврстог карактера (чојства и јунаштва) ни Бог му неби могао помоћи. Његов морални лик одсликавају речи: „Свако носи свој крст“, као одговор на нападе, етикете као непријатеља, прогоне… И није случајно професор Душанић у једној од својих књига цитирао мисао Махатме Ганди, која одсликава његов животни пут: „Прво те игноришу, онда ти се смеју, па те нападају и на крају ти побеђујеш“. Његов став на свом животном путу изражен је у следећим његовим речима: „Пут којим сам ишао за мене је био једино могући и сада, после свега, са задовољством могу да кажем- ипак је вредело!“ (Душанић, Ј., 2021). Иако борба још траје, професор Душанић је, очито, победник. Ја му на томе искрено честитам, желим добро здравље и још његовог инспиративног стваралаштва.

Литература

Душанић, Јован(2020): Економско трокљижје 1, Београд: Филип Вишњић

Душанић, Јован (2020): Економско трокљижје 2, Београд: Филип Вишњић

Душанић, Јован (2020): Економско трокљижје 2, Београд: Филип Вишњић

Душанић, Јован(2021): На сметлишту (нео)либерализма, Прилог за историју економске мисли у Србији у прве две деценије XXI века, Београд: Информатика а.д.

Милановић, Бранко(2016): Глобална неједнакост, Нови Сад: Академска књига

Пејановић, Радован(2019): Изазови економског образовања, Нови Сад: Академска књига.

Пејановић, Радован(2015): Транзиција и национална култура, Нови Сад: Академска књига.

Пејановић, Радован(2017): Развојни проблеми привреде и друштва, Нови Сад: Академска књига.

Пејановић, Радован(2018): Економија и политика у глобалном друштву, Нови Сад: Академска књига

Пикети, Тома(2015): Капитал у 21. веку, Нови Сад: Академска књига

Слободијан,Квин(2022): Глобалисти- крај доба царства и рађање неолиберализма, Нови Сад: Академска књига

Стиглиц, Џозеф(2014): Слободан пад, Нови Сад: Академска књига

Стиглиц, Џозеф(2015): Велика подела, Нови Сад: Академска књига

Стиглиц, Џозеф(2016): Евро, Нови Сад: Академска књига

Тирол, Жан(2019): Економија за опште добро, Нови Сад: Академска књига

Фукујама, Френсис(1997): Крај историје и последњи човек, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства

Хантигтон, Самјуел(2000): Сукоб цивилизација, Подгорица: ЦИД

Чомски Ноам,Вотерсон,Марв(2022): Последице капитализма, Нови Сад: Академска књига

Сажетак: Аутор разматра велики допринос професора Душанића критици неолибералне економске догме. У ширем контексту професор Душанић спада у плејаду врхунских светских економиста, који је благовремено указао на последице примене ове капиталистичке идеологије. У ужем контексту критика овог храброг, врхунског интелектуалца била је и остала упозорење на погубност примене ове догме у Србији, што се показало и показује тачним. Иначе, животни пут професора Душанића је инспирација и узор у томе какав интелектуалац треба да буде: храбар, непоколебљив, истинољубив, објективан, вредан, поштен и скроман. Управо је такав професор Душанић.

JEL Класификација: П-16

Contribution of Professor Dušanić to the critique of Neoliberal economic dogma

Pejanović, R.*

Summary: The author discusses the great contribution of professor Dušanić to the critique of neoliberal economic dogma. In a broader context, Professor Dušanić belongs to the selected group of top world economists, who timely pointed out the consequences of the application of this capitalist ideology. In a narrower context, the criticism of this brave, outstanding intellectual was and remains a warning about the perniciousness of applying this dogma in Serbia, which proved to be correct. Otherwise, Professor Dušanić's life path is an inspiration and a role model for what an intellectual should be: brave, steadfast, truthful, objective, diligent, honest and humble. Professor Dušanić is exactly like that.

Key words: Professor Dušanić, criticism, neoliberal economic dogma, scientific opus, contribution.

Афилијација: Др Радован Пејановић, Редовни професор (економија), Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду. До сада објавио већи број научних и стручних радова из области: Политичке економије, Економије, Аграрне економије, Методологије научно-истраживачког рада. Од објављених књига, најновије су назначене у списку коришћене литературе за овај рад.

Мејл: Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели