Dodikov odgovor

Nekada smo se smejali čuvenoj rečenici iz Alana Forda „Ako kaniš pobjediti ne smeš izgubiti“, a sada mi više nije smešna. Upravo je to politika koju je u jednosatnom izlaganju skicirao Milorad Dodik u četvrtak 25.juna u beogradskom Madlenijanumu, obraćajući se prisutnima povodom osnivanja ogranka „Prosvjete" za Srbiju.

Očigledno svestan da napadi na njega ne samo da, posle održanih izbora u kojima je opet pobedio, neće biti smanjeni, nego da će se povećati po svaku cenu, Dodik je koncipirao plan kontra-igre i odredio prioritete.

Taj plan se zasniva na otklanjanju opasnosti i učvršćivanju podrške građana, dakle na aktivnoj defanzivi. Osnovni pravci delovanja su sledeći:

· oslanjanje na legalnost i legitimitet oličen u Skupštini Republike Srpske, tako da već od ponedeljka treba očekivati a) donošenje zakona po kome se nijedna odluka na nivou BiH ne može sprovoditi u RS, ukoliko nije odobrena od strane Skupštine i b) raspravu o raspisivanju referenduma na kome bi se građani RS izjasnili da li su za ukidanje Tužilaštva BiH,

· uporno insistiranje na slovu Dejtonskog sporazuma, što u prevodu znači da će se intenzivno voditi borba za vraćanje Republici Srpskoj čak 83 nadležnosti koje su prenete na BiH mimo Dejtona (između ostalog i tužilaštvo koje nije Dejtonom uopšte predviđeno na nivou BiH),

· insistiranje da srpski predstavnici u BiH moraju da zastupaju stavove Vlade RS i Skupštine RS – primer je najavljena rezolucija o Srebrenici – i time postizanje da a) politički protivnici rade na svoju ruku i na taj način otvoreno sarađuju sa Bakirom Izetbegovićem ili b) u ključnim pitanjima vode politiku čiji je glavni kreator Dodik,

· neprekidno držanje velikih tema u centru pažnje, kako bi se sprečio uobičajeni manevar zapada da se stvari maskiraju, razvodne i obesmisle u detaljima, procedurama, sitnim i krupnim lažima i spinovanjima, tako da građani ne mogu da razumeju da je odsudni napad već počeo,

· preduzimanje svih mogućih aktivnosti kako bi se za stavove Republike Srpske pridobila javna, što javnija, saglasnost vlasti u Srbiji. To je sada demonstrirano na temi i rezolucije i odlaska u Srebrenicu, tako da je i Vučiću bilo nemoguće da se suprotstavi ili da dovede u pitanje postojanje zajedničkog stava. Najviše što je mogao bilo je da ponovo odloži izjašnjavanje o sopstvenom odlasku u Srebrenicu, ali ne i zahtev predstavnicima Srba u BiH da glasaju u skladu sa odlukama organa RS, a time je suštinski podržao Dodika. Što je Dodik i hteo.

Dodikova politička snaga je u jasnoći stava. „Ja neću ići u Srebrenicu“, rekao je. Uporedite to sa Vučićevim izjavama i sve će vam biti jasno. Tako se mora govoriti kada ste na udaru zapada. A kada vas zapad podržava, onda može i onako kako Vučić govori danas, Tadić juče, Jovanović kad god itd.

Između redova, dakle to Dodik nije izgovorio, moglo se razumeti da smatra da će centralni operativni udar na njega ići preko tužilaštva BiH i zato i želi da referendumom oduzme svaki legitimitet tom organu. A onda će izvesno uslediti odgovarajuća skupštinska odluka, pa odluka vlade. Na taj način će bilo kakvo postupanje bilo kog dela policije u Republici Srpskoj, po zahtevima Tužilaštva BiH biti nezakonito. Eto to je primer aktivne defanzive. Pasivna defanziva, koju smo primenjivali delimično i retko u periodu 2004 -2008. bila je „Srbija na to i to neće pristati“, a lažna defanziva je „ Zapad nije dobar i kad je gasovod u pitanju i Kosovo i Metohija i Naser Orić…“ ali će Vučić nepokolebljivo nastaviti da sprovodi i Briselski sporazum i Memorandum sa MMF i sve sporazume sa NATO. Sva tri politička koncepta mogu se označiti kao defanziva, ali je razlika ogromna. U rasponu od nacionalno samosvesne do izdajničke.

Glavni nauk koji Dodik svojim delovanjem svedoči je, da se napad zapada ne može izdržati ukoliko ne eliminišeš glavne opasnosti u sopstvenim redovima i ne učiniš svakom građaninu jasno o čemu je reč i koliko su stvari opasne po nacionalne interese. Nacionalni interes se ne može ni braniti, a naročito ne ostvarivati, ako se otvoreno ne usprotiviš glavnim zahtevima zapada. Samo tako se može izbeći poraz, a to je već uvod u neku buduću pobedu.

(Fond strateške kulture)