Desnica u Srbiji danas - pomešane odrednice

Sve jače se čuju glasovi o nužnosti oživljavanja i artikulisanja desne politike u Srbiji. Različiti analitičari, novinari, intelektualci i sl. dugo već zbore o tome da postoji prostor na našoj političkoj sceni za jednu zdravu desnu stranku ili pokret.

Šta trenutno imamo?

Postoje nekolike stranke i organizacije koje javnost smatra desničarskim, mada je njihova heterogenost nezanemarljiva. Kod nas se desnicom uobičajeno smatraju one snage koje se zalažu za nešto što same shvataju kao nacionalni interes. Patriotske snage.

U ovom korpusu se nalaze stranke i organizacije, međusobno potpuno različite, čak suprotstavljenih osnovnih načela, od onih koje suštinski baštine zapadnu liberalnu filozofsku školu, preko grupa koje se trude da promovišu tradicionalno shvaćen normalan život, pa do udruženja zaluđenih psevdozilota koji se okupljaju po „katakombama“ ubeđeni da su svi ostali jeretici i sluge sotone.

Među političkim strankama, kao uslovno desne, prepoznaju se DSS, SRS i Dveri. Nisu za EU, protive se članstvu u Nato paktu i žele da blisko sarađuju sa Rusijom. To su sličnosti. Radikali su praktično fan klub, neki bi rekli kult obožavanja Vojislava Šešelja. DSS i Dveri sa nekim manjim strankama, udruženjima kakvo je SLS itd. nastoje da stvore pokret koji bi mogao da začne ideju slobode u uspavanom srpskom narodu.

Ta ideja, sloboda, prevazilazi kako stranke, tako i ideologije. Ona ne sme biti prilagođavana ičemu, pa ni potrebi da se zvuči ili deluje desničarski, ona samo mora da leči oboleli duh naroda kome pripadamo.

Tu je i problem, moj lični, sa desničarstvom ili bilo kojim drugim uređenim sistemom predefinisanih vrednosti. Sve ideologije teže da stvarnost, da život upodobe sebi. Time one, umesto da služe životu, čineći ga boljim, lakšim, udobnijim, služe samima sebi, čak po cenu da guše duh i život. Umesto da se misli razvijaju, teži se njihovom okivanju, dogmatizovanju verovanja, mišljenja, politika. Stvaraju se žreci, kultovi, autoriteti. Ljudi i postupci se ocenjuju, ne po kvalitetu koji nude svom narodu i državi, već merom prihvatanja, usklađenosti i podobija s ideologijom onoga ko ocenjuje.

Sama po sebi, ideologija ne vredi ništa, njena vrednost izvire iz onoga što može da pruži društvu, ali ako nastoji da se samoinstalira kao jedina, neodstupna istina, vrhovna suđaja, onda šteti.

Držim da nama nisu potrebni ideološki čvrsti političari, kako bi nam bilo bolje, već samo ljudi koji ispunjavaju sledeća tri kriterijuma:

1. rodoljublje

2. lično poštenje i

3. stručnost za posao kojim se bave.

1. RODOLjUBLjE: Čovek koji zaista voli svoju državu, kada se nađe na mestu sa kog može ozbiljno da utiče na njenu sudbinu, neće biti sklon da zarad lične koristi istu ugrozi. Moći će da se odupre ponudama zainteresovanih, a nedobronamernih centara moći, od kojih bi lično profitirao, ali bi država i narod bili oštećeni.

2. LIČNO POŠTENjE: Ako je nosilac vlasti lično pošten čovek, on neće pljačkati sopstvenu zemlju niti njene fondove, preduzeća i ustanove. On će savesno, u skladu sa svojim sposobnostima, obavljati poverenu mu dužnost, isključivo za pripadajuću platu, a neće zloupotrebljavati položaj, te ugrožavati opstajanje sistema u kojima rukovodi.

3. STRUČNOST: Stručan čovek, uz prethodno pomenute uslove, raspoređen na odgovornu dužnost, nužno unapređuje i poboljšava rad organizacije u koju je postavljen/izabran. Nasuprot tome, nestručni partijski kadrovi, čak i kada bi bili lično pošteni, i pored najbolje volje, ne mogu dobro da obavljaju poslove na koje su dovedeni zbog činjenice da nemaju nikakva znanja i veštine, te i nehotično (češće sračunato) dovode do devastacije sistema u kojima „rade“.

Ubeđen sam da su navedeni kvaliteti daleko značajniji za uspešan društveno-politički rad od ideološke opredeljenosti. Ne samo to, već verujem i da su sve ideologije suviše uske za široko polje političke dinamike u kom egzistira svaka država. Jasnije, mislim da političari moraju u svakom trenutku raditi ono što je u tom momentu najbolje za narod i zemlju, bez obzira kom skupu ideologija taj postupak pripada.

Recimo, ako je potrebno poboljšavati položaj radnika, koji je u Srbiji ropski, mi ne smemo u strahu od stigme levičarstva, okretati glavu na drugu stranu, već se moramo uhvatiti u koštac s tekovinama neoliberalnog, divljačkog kapitalizma. Ako je ugrožena porodica, mi se moramo oštro obrušiti na tzv. ljudskopravaške zahteve, te podrediti navodne slobode potrebama društva i njegovog biološkog jačanja.

Kada nam je ugrožen nacionalni identitet, nužno je ojačavati ga kroz film, književnost, muziku, televiziju, bez obzira hoće li nam neko spočitati ekstremizam, desničarstvo ili čak šovinizam.

Nisu stvari crne i bele u smislu klasičnog poimanja levice i desnice. Neke, tradicionalno leve ideje su korisne i blagotvorne za današnjeg čoveka, a neke su ubistveno štetne, dok su opet, određene desne politike oživljavajuće, dok su druge prevaziđene i nekorisne, čak razarajuće.

Nastranu što su u mnogome levica i desnica pomešale svoje prvobitne ideološke odrednice, mi moramo biti iznad svih ideologija ako ikada dođemo u priliku da donosimo važne odluke za državu i narod, te da odlučujuće učestvujemo u određivanju pravca kojim Srbija i Srbi treba da zakorače.

Da bi ljudi postali ovakvima, neophodan im je kulturni obrazac, kako je govorio Slobodan Jovanović, žaleći što isti nije nikada napravljen. On reče da je beskorisno, zaludno usavršavanje društvenih ustanova i zakona, ako ih vode i sprovode iskvareni ljudi. Ljudi bez kulturnog obrasca – poluintelektualci. Ja sam sklon verovanju da nema boljeg kulturnog obrasca niti modela življenja od onog koji nam je u Novom zavetu predočio Hristos.