Некролог побаченом патриотском блоку

Желим да јавности кажем свој став о узроцима нестварања јединственог опозиционог блока на актуелним изборима. Најпре, нужне су две напомене. Један, ја сам активни члан ДСС-а од 1999. (који овде пише искључиво у своје име) и два, жарко сам желео да буде створен патриотски фронт.

Сада ћу покушати да објасним зашто, по мом мишљењу, то није учињено. Уверен сам да се са мном неће сложити ниједна од партија о којима пишем.

У идеалном случају, ову целину чиниле би три странке: ДСС, Двери и СРС, те мноштво малих организација и угледних појединаца попут, рецимо Кустурице, Антонића, Ђурковића, Вукадиновића, Ломпара, Бранка Павловића, Лазанског, Чавошког итд.

Први услов био би договор првопоменутих, тј. три политичке партије које се јасно изјашњавају против евроатлантских процеса и пратеће дезинтеграције наше земље. 

Трипартитни савез свакако није могућ, услед непоколебивог опредељења радикала да или самостално часно погину или буду општеприхваћени као вође тог савеза. Заједничка листа са Образом је за мене изненађење, но, држим да је то радикалима било прихватљиво због невелике лидерске амбиције образоваца. Било како било, желим им да пребаце цензус.

Остају Двери и ДСС. То су организације које су одлично сарађивале док су дверјани били момци из православне и патриотске НВО, али су односи нагло захладели пред прошле изборе, кад су ти момци решили да постану партија и кандидују се на биралиштима. ДСС је то доживео као издају, услед чињенице да је и финансијски и организационо помагао Дверима у време њиховог нестраначког активизма. Сматрало се да Двери бесправно улазе у гласачко тело ДСС-а, па је међу најширим чланством створен приличан одијум према „Покрету за живот Србије“, сличан оном према брату с којим се посвађамо око међе. Шта о томе мислим, рекао сам у два ауторска чланка[1] ^и [2].

Међусобна комуникација Двери и Демократске странке Србије је прилично нефункционална. Оптерећена је погрешним представама које обе организације имају о себи.

Двери наступају као да су благослов за Србију, а не, иако оригинална и несвакидашња, ипак само једна од политичких партија и то без озбиљне инфраструктуре, а ДСС поступа као да је и даље велика вољена странка из Коштуничиног златног доба, не схватајући сопствена ограничења да озбиљно покрене на жесток рад своје чланство. Просечан члан ДСС-а једноставно није класичан страначки активиста. Он је више поштовалац дебатног клуба. Странка нема потребну жустрину и хипнотишућу енергију, нужну за анимирање маса. Одабир тема и стила њиховог представљања неодољиво ме подсећају на Карајлићев опис Ибриног неуспеха у Београду „Раја хоће весело, ко ће слушат' туђу муку!“ ДСС упорно свира свој севдах. Свежа крв је овој странци преко потребна.

Обема је заједништво неопходно, као и Србима, да би се ствари покренуле, али и једни и други су, и поред декларативне воље, ушанчени у својим позицијама. Ово и стога што се у нас, политиком одавно не бави у намери да се лечи друштво, већ или у жељи за материјалним стицањем или из личне амбиције за моћи, самопромоцијом, вербалним егзибиционизмом итд.

Треба поменути неколике локалне заједничке наступе (Оџаци, Земун, Зајечар), који су завршили пропашћу. Тиме, позивање на аксиомску синергију родољубивог удруживања бива обесмишљено. Покушало се као локални експеримент и није прошло сјајно.

Надаље, ако посматрамо интернет сајтове и форуме патриотског усмерења, лако ћемо уочити да је рат међу присталицама Двери и ДСС често бешњи и крвавији неголи иједне од њих против режима. Дакле, бирачи једних не воле оне друге у прилично значајном проценту. Ипак, дверјански бирачи константно оптужују Коштуницу за националну пропаст, називајући га највећом српском заблудом зато што неће у коалицију с њима. Следи да он не би био заблуда и виновник пропасти чим би ступио у предизборни савез са Дверима. Неће, ипак, бити да су Двери, колико год мени драга организација, једина или бар највећа мера патриотизма и националне одговорности. То, делом, даје за право Коштуници да изјави да неки желе у коалицију само да би се домогли посланичких места, без искрене подршке политици ДСС и странци као таквој.

Међутим, ни то само по себи, иако тачно, није смело да спречи неко обличје предизборног удруживања. Зашто? Зато што су Србији потребни неки дверјански прваци у Скупштини. Они заиста јесу нова снага, нешто свеже и неко ко има шта да каже, на упечатљив и оригиналан начин. Имају младалачки занос, укорењени су у светосављу и благотворно би деловали на идентитетска питања, ако не у власти, а оно у парламентарним расправама.

Кажу да је Марко Миљанов, саслушавши питања, критике и тврдње једног анонимног човека на неком скупу, одговорио „Све је к'о што си рек'о, 'ал није твоје, да ти то кажеш.“ Тако, иако у наступу, програму, идејама и жељама дверјана има много истине, није њихово да јавно иницирају савез са старијим, јачим и искуснијима од себе. Покушај уласка у дијалог с равних позиција иритира ДСС и унапред је осуђен на пропаст.

Не могу бити исто странке од којих једна живи 21, а друга 2 године, она чији је лидер победио комунисте 2000. и успротивио се Уставу из 1974. и она која није прешла цензус, а поцепала се већ после првих избора.

Двери су у бити десеторо, петнаесторо пријатеља, једнако као и кад су били НВО. Не постоји стрначка инфраструктура, разграната мрежа градских, општинских и месних одбора, те велики рој активиста. То је у главном малобројна, ад хок организација, услед чега се и десио скандал с Трећом Србијом, јер Двери у Новом Саду и рецимо, Суботици нису ни постојале. Тамо су под именом Двери наступили људи из Центра за савремену едукацију, односно Светосавске омладине. Па иако су гласове добили 99% због Двери, они су, природно, лојалнији себи него старешинству. То значи, да гласајући за Двери, нисмо увек сигурни да баш за њих и гласамо (на локалу). Такође, Двери имају једног, али само једног, вансеријског појединца. То је Бошко Обрадовић. Такав политичар се не појављује сваке деценије. Млад, отац многобројне породице, факултетски образован, верник, изузетно начитан и надарен за дебату и говорништво, енергичан, марљив и искрен, Бошко јесте драгоцен за патриотски део политичког спектра Србије. Остатак дверјана јесу такође млади, образовани, културни и честити људи, али, ипак, не такви да их се не би могло пронаћи и у другим сличним организацијама, релативно много.

Сам Бошко није довољан да би Двери биле од Демократске странке Србије прихваћене као равноправна организација у преговорима и некаквом савезу. Поврх тога, Двери су на прошлим изборима биле апсолутна новост, анимирале су значајан број младих, верујућих људи и јурнуле ка цензусу, али нису успеле. Иако је оправдано сумњати у нечасно замешатељство које их је у томе можда омело, ипак, остаје фактицитет да нису у Скупштини Србије, нити у Скупштини Војводине, Београда... Већ помињано цепање покрета разочарало је неке њихове гласаче, а неке сам неуспех. Такође, они више нису нови, а још звони у ушима просечног грађанина лаж о повезаности са Ђиласом. Зато, мислим, да самостално, Двери тешко могу у парламент.

Из свега реченог закључујем да би прави потез био молба да се водећи људи Двери и неки угледни појединци укључе на листу ДСС-а уз евентуалну могућност да створе сопствени посланички клуб, како не би „на увору своје име губили“. Ни то не би прошло без отпора у ДСС, јер би се они који би требало да се помере уназад на листи због дверјана сигурно бунили, те гребали и рукама и ногама за посланичку плату и привилегије, али верујем да би руководство паметно одабрало ценећи интерес земље и могући допринос поменутих челника Двери у заједничкој кампањи.

Могу да замислим с каквим би еланом Бошко и друштво раскринкавали Вучићева непочинства у Скупштини. Склапање оваквог савеза, дало би шансу да листу појачају и интелектуалци из уводних редова. То би била респектабилна сила у Скупштини. Ниједној власти не би било свеједно да своја недела брани пред таквим збором изузетних личности.

Замислите расправу о реформи војске између неког напредњачког ћате и Мирослава Лазанског! Колико би Тасовац успеха имао у одбрани урбаноидског културног концепта, суочен у парламенту с Емиром Кустурицом и Синишом Ковачевићем? Како би стање у медијима и евроунијатску безалтернативност вучићевци продали народу поред рафалне паљбе Слободана Антонића и Мише Ђурковића? Мислите ли да би Селаковић могао да наклапа о независности и ефикасности унапређеног судства пред Бранком Павловићем?

Ја верујем да би то био почетак растура западоидског система у Србији. Зато и пишем ове ретке. Није ми намера да одламентирам над српском неслогом и мало проанализирам оно што и многи други схватају. Напротив, желим да кажем како ово нису последњи избори нити последња шанса за Србију. Вучићев слом мора доћи, јер његов циркус неће никог нахранити, а раја, к'о раја, кад схвати да је насанкана, обрнуће ћурак наопако, па ће пући колан вучковој кобили и окренут кола низастрану.

То ће бити нова прилика за опште родољубиво удруживање. Тада ДСС неће смети да буде сувише ситничав, јер ђаво лежи у детаљима, а Двери ће морати да искрено зажеле савез, а не да га нуде, молећи се да га не добију, како би могли своју кампању да воде око мантре да су они једина, права српска патриотска опција.

Аутор је копредседник УО Српског културног клуба