Браво, браво председниче!

Борисе, брате, витеже, јуначино! Председниче мој. Усхићено треперим, пишући ове редове, од захвалности коју према Теби осећам. Ти си, на грудобрану европских вредности, изборио за нашу напаћену земљу, статус кандидата. Еј, људи, чујете ли? Кандидат сам, тим се дичим, то не може бити свак! Дође ми да запевам на сав глас. Колико се сад боље осећам, мирише ми будућност, бољи живот, цивилизација.

Једино што ми смета, у тренуцима ове непатвопрене среће, јесте кривица која ме изједа. Савест ме кида. Толико сам тужан што Ти раније нисам веровао. Што нисам кликтао: „БО-РИ-СЕ, БО-РИ-СЕ!“ Уместо тога, ја сам те нападао, вређао, исмевао[1]. Звао сам те Борат, Борја, Борут. Ругао сам ти се. Бедно.

Праштај, брате рођени! Ти си бар велики човек, разумећеш. Сад кад смо кандидати, ништа више није важно. Европа нас прима. Ти си то изборио. Имао си визију. Снагу. Вољу. Изашао си на црту свима. Мушки. Дорћолски. Ми, приглупи националисти, смо те у томе спутавали. Нисмо ти веровали. Пискарали смо по новинама, сајтовима и форумима. Држали смо неке смешне, шовинистичке и клерофашистичке трибине и митинге, опањкавали те, ружили, кудили и олајавали. Сметало нам је твоје ридање у Сребреници, јер смо били слепи код очију. Нисмо хтели да се суочимо са прошлошћу. Бунили смо се против ЕУЛЕКС-а, јер нисмо имали снаге да прихватимо реалност.

Ја више нећу. Прогледао сам. Сада знам. Знам колико си велики, храбар и моћан. Преузео си одговорност за целу ову земљу, за читав наш народ, нехајући за свој углед, популарност и имиџ. Државник! Господин! Човек! ЕВРОПЉАНИН!

Сад ће разни мрачњаци, родољуби, моји бивши истомишљеници, да Те нападну због оног кључног услова што га помену Филе. Као, мораћеш да признаш Косово да би добио датум. Па шта? Да признаш, него шта! Уважи реалност. Докле да трунемо у митоманској прошлости? Дај нам сунца! Збацимо окове територијалности и глупог, заосталог, примитивног и тако превазиђеног патриотизма. Еј, бре, ово је век интернета, а не граница. Имамо бели шенген, па ћемо, кад то пожелимо, моћи у посету манастирима. Тачи ће нам опростити што нас је тукао и сви ћемо заједно у евробудућност.

Јао, а кад само помислим на претприступне фондове. Вода ми пође на уста. Нећемо морати ништа да радимо, само одврнемо славину и еври потеку. Сад неки причају како у Румунији и Бугарској плате нису порасле од уласка у Унију. Лажу! А, све да је и тако, нека не расту. Шта мари, битно је да си ти нас извукао из балканске каљуге. Да више не путујемо воловским колима, већ европским аутопутевима. Сад имамо идентитет. Али не онај затуцани, инаџијски, хегемонско великосрпски, већ нови, савремени, европски, западни. Сада смо и ми тај Запад.

Онај Ђорђе кука да се ни Европа не сипа у трактор[2]. Ма немој! Јок и не сипа се. Унија има толики аграрни буџет, да ће сваки наш сељак добити цистерну дизела муфте. А све што произведе, пласираће на ЕУ тржиште по много већим ценама него данас. Премије и субвенције добијаће на време, а од сваке жетве моћи ће да купи нов комбајн. На неким факултетима изучава се тзв. Аграрни протекционизам Европске уније. Лажу да Европа смишља разне препреке онима који би да им извезу пољопривредне производе. Причају да подмеће неке еколошке стандарде, сертификате, квоте, прелевмане и сличне трице. Баљезгају како у ЕУ има толико вишкова пољопривредних производа, да нема места ни за шта са стране. Ма, кад они окусе нашу здраву храну, инвестиције има да потеку као Дунав, а наш суфицит да узлети као Аполо 13.

Сад, вођо мој неустрашиви, припази добро да ти неко не отме заслуге. Ено га Тома већ био у Новом Пазару. Хоће да ти одвуче муфтију. Хоће он да приграби част оног Србина који ће дати аутономију Санџаку и тако доказати своје европејство. Не дај! Ти откопчај Рашку. Исправљај хитно оно око реституције, што траже Мађари. Па шта ако је неко био хонвед? Ако је окупирао ову земљу, палио, тлачио, пљачкао и убијао? Чинио је то за наше добро. Да нас излечи од заблуде о сопственој величини и важности. Уосталом, видели смо да Кепиро Шандор није крив. Под лед смо се бацали сами. Али сад, у Европи, леда неће бити уопште. Сијаће само сунце. И звезде са плаве заставе. Ако затраже Војводину, подај им. Ако заишту Димитровград, не жали. Ако треба отписати ове у Српској, отписуј! Сад кад смо пред вратима, ништа нас не сме устављати. Дај све! Одбаци прошлост. Раскидај окове! Води нас!

Борисе, хвала Ти за визију!

Аутор је копредседник УО Српског културног клуба