Danke Deutschland

Beograd - Srbija će na kraju pregovora o pridruživanju EU morati da prizna Kosovo ili poslanici nemačke skupštine neće odobriti njeno članstvo. (BETA)

Jasno da jasnije ne može biti! Nije ovo nova stvar, znao je to svako ko je želeo da zna, ali, ipak, ovako nedvosmisleno još nije bilo rečeno. Sad dvojbe nema. Bundestag je ozbiljna ustanova, jedne jako ozbiljne države. Ni ta ustanova, ni ta država sebi ne bi dopustile ovakvu, zvanično saopštenu tvrdnju kad iza nje ne bi stopostotno stajale. Da ima ikakve šanse za promenu stava Nemačke, bilo kad u budućnosti, poslanička delegacija ne bi Đeliću gurnula prst u oko u predizbornoj godini.

Nemačka nije banana republika kao DOS-ovska Srbija, pa da svaka promena vlasti znači zaokret od 180 stepeni u spoljnoj politici. Tamo postoji strategija, a što je još važnije – nacionalni interes. Nemci su ocenili da je njihov nacionalni interes nezavisnost Kosmeta. Nema tog Srbina zbog kog će oni svoj nacionalni interes ugroziti. Još je Bizmark tvrdio da Srbija nije vredna krvi niti jednog grenadira, tako da prostora za nadu u izmenu nemačkog stava nema. I šlus!

Kad je ovo utvrđeno, ni naši političari više ne mogu pripovedati da će EU primiti Srbiju, a da ova prethodno ne prizna Kosovo. DŽabe Đelić priziva u pomoć nesaglasje oko priznavanja Kosmeta među članicama Unije. Tih pet članica koje Kosovo nisu priznale, nisu to učinile jedino u strahu od separatističkih pokreta u sopstvenim državama. Rumunija ima problem mađarskih separatista u Transilvaniji, Španija kuburi s Baskijom i Katalonijom, Kipar je delimično okupiran od Turaka, što mu je zajednička briga s etnički istorodnom Grčkom, a Slovačka takođe strepi od velikomađarskog hegemonizma i secesionizma.

One se protive priznavanju jednostrano proglašenih nezavisnosti separatističkih regiona, jer bi se isti scenario mogao dogoditi njima, kada bi ovo postala međunarodna praksa. Međutim, nijedna se od ovih zemalja nije protivila priznavanju onih novih država, koje su to postale uz saglasnost (kako tako dobijenu) svojih matičnih država (Eritreja, Istočni Timor...). Ako jedna država prizna neki svoj deo kao novu nezavisnu državu, onda je reč o međunarodnom dogovoru, a ne o otimanju. Time integritet onih zemalja koje ne žele da se svojih delova odreknu nije ugrožen, jer se uspostavlja pravilo neophodnosti pristanka matične države na secesije nekog svog dela. Pominjanih pet članica Unije su sigurne da od njih niko neće ucenama i bombama tražiti odricanje od teritorijalne celovitosti, pa se zato isključivo protive priznavanju jednostrano proglašenih nezavisnosti.

Ako bi Srbija u bilo kom trenutku priznala nezavisno Kosovo, slučaj albanske narko-države više ne bi bio u vezi sa separatističkim pokretima u tim zemljama, što bi ovima omogućilo da se pridruže ostalim dvadeset dvema članicama Evropske unije i Srbiji u priznavanju Kosova. Uostalom, kada bi se odlučivalo o prijemu Srbije u EU, niko od pet nesaglasnih članica ne bi tražio da Kosovo priznaju. To bi se zahtevalo od Srbije, jer se ona i kandiduje za članstvo. Ovih pet ''saveznica'' niti bi mogle, niti htele, da se zarad srpskog članstva u Uniji zakrve s ostatkom te tvorevine i isposluju, teritorijalno neokrenjenoj Srbiji, ulaznicu u istu.

Zato, ponovimo još jednom – članstva u EU za Srbiju neće biti dok ne prizna Kosovo.

Bolja vest nam baš odavno nije stigla! Konačno možemo otvoriti oči i sagledati svu prazninu floskule o bezalternativnosti europskog putešestvija. Žalim samo što smo tolike uslove bez potrebe ispunjavali. Gej parada, isporučivanje haškoj prokletoj avliji kompletnog vojnog i političkog vrha triju srpskih država, reforma školstva po Gašu, reforma sudstva po Borisu, fiskalna i monetarna politika po MMF-u, privatizacije po tajkunima, medijski mrak i NVO bukači po evropskim standardima...

Uz ovu asistenciju Bundestaga, imamo pravo da se nadamo kako će birači stresti mrenu sa očiju i prepoznati kapitulantske smicalice, laži i prevare žute podmornice i naprednjačkog dubla. Koja je sad crvena linija koju Tomo ne bi prešao? Lepo su mu, i svima ostalima, Nemci poručili: ''Ili Kosovo ili Evropa.'' Birajte! Šta bi Toma i Boris odabrali, savršeno mi je jasno, ali njihovim biračima, nažalost, nije. Bar nije bilo do sada. Od danas, moraće da se suoče sa nedvosmislenim pitanjem i da precizno, bez vrdanja, odgovore ima li alternative Evropskoj uniji? Moraće da kažu hoće li zašiljiti olovku, pa potpisati Hašimovu neovisnost zarad IPA fondova.

Teško će ići, ovaj put, proglašavanje izjave nemačkih parlamentaraca glasinama, nezvaničnim kuloarskim naklapanjima i činovničkim nagvaždanjima, što je inače dosmanlijski manir kad u srpsku čaršiju procuri neka nepovoljna vest sa Zapada ovog tipa. Godinama već iz Evrope stižu jasni i manje jasni nagoveštaju da je nužno priznati Kosovo ako se želi punopravno članstvo u Uniji. Koristili su se eufemizmi. Dobrosusedski odnosi, rešavanje životnih pitanja, nova politička realnost i sl. bili su termini kojima je Tadiću i društvu decidno govoreno šta će morati da urade, ali koji su im ipak ostavljali kakvu, takvu mogućnost da lažu narod.

Unazad neko vreme, rukavice su skinute, pa je tako Eštonova došla da iščupa uši Borisu koji je onda naložio Vuku povlačenje ''srpske'', ionako kapitulantske, rezolucije iz Ujedinjenih nacija. Ipak, Nemci su bili najbritkiji. Njihovo Achtung, Achtung! zazvonilo je u svim srpskim ušima kao pre sedamdesetak godina. Hvala im na tome. Pravi prijatelji te ne lažu. Pošteno ti kažu kako stvari stoje. Sad je na nama da odaberemo. Ja mislim da će tirade o bratskoj Evropskoj uniji, čiji ćemo deo dostojanstveno postati koliko sutra, razvejati silina germanske trube.

Srbi su bili sluđeni siromaštvom, glađu, beznađem... pa su jedva dočekali bajke o lagodnom životu u Uniji. Hteli su da veruju da će im brzo biti bolje. Svesno su pristajali na Borisovelaži i birali da ne vide očigledno dok god je to bilo ikako moguće. Sve dok im Evropljani nisu najjasnije i najnedvosmislenije izrekli presudu o neizbežnom odricanju od Kosova u zamenu za ulaznicu pod modri steg zapadnjaštva.

Više maski nema. Sve je javno i jasno. Sada znamo. Zato imamo šansu da se otrgnemo od Evropske unije, da povedemo sopstvenu spoljnu i unutrašnju politiku u skladu sa našim interesima. Od juče je očigledno da EU više nije deo tog interesa, jer pretpostavlja otpisivanje (zasad samo) Kosova. Ovim su stranke zagovornice evroatlantizma kao jedinog kursa srpskog nacionalnog broda, isterane na čistac. Više ne moramo da se pravimo kako car uistinu ima novo odelo. Ostali su goli. To svi vide. Oni su se nadali da do izbora to neće biti obznanjeno, ali su Švabe požurile.

Hvala im do neba! Razmišljam da ovu bundestašku delegaciju zovnem na Sv. Stefana za slavsku trpezu. Niko me nije, kao oni, razgalio, ima brat bratu, dvadeset godina. Zaslužili su da ih gostim vinom rujnim i mesom ovnujskim. Deset punih pansiona svima! Da ne bi njih, još bi Đelić pričao o partnerstvu i razumevanju s Brislom, a Šutanovac o dobronamernosti NATO pakta. Ovako, slava im i milost, Nemački skupštinari su nam otvorili vrata ka slobodi. Kad odustanemo od Unije, moći ćemo da slobodno dišemo, da jedemo i one šargarepe koje nisu tačno 12,31 cm dugačke, da homofilima ne dopustimo štrapac Knez Mihailovom, da iz istorije ne učimo Hortijevu i Erdoganovu stranu priče, da medije dekontaminiramo od svih onih silnih borkinja za ljudska prava i sopstvene bankarske račune, da ne dopustimo šerijaćenje Raške, a što je najvažnije da ne odustajemo od sopstvenog teritorijalnog integriteta.

Zato, iako ne originalno, podvriskujem: "Danke Deutchland!!!"

(Autor je kopredsednik UO Srpskog kulturnog kluba)