Centralizovana decentralizacija

Na protekloj sednici Glavnog odbora Demokratske stranke predsednik Republike pozvao je članove ovog stranačkog organa da do naredne izborne skupštine razmišljaju o tome da Demokratska stranka mora da se dodatno centralizuje. Dalja stranačka centralizacija omogućila bi dalju decentralizaciju društva.

Dobili smo novi politički oksimoron – centralizovanu decentralizaciju. Demokratska stranka mora da bude sposobna da preuzme na sebe pritiske koji naleću na Srbiju u talasima, izričit je u svom stavu Boris Tadić.

Već je notorna činjenica da je reforma Demokratske stranke neophodna i ona se može odlagati samo do mogućeg poraza na parlamentarnim izborima. Porazi u politici su izvor političke mudrosti i prilika da stranke preispitaju pozicije, idejnu usmerenost i obnove kadrovsku strukturu. Najgore za jednu stranku je kada ne ume ili – iz svoje bahatosti i opijenosti vlašću – ne želi ili nije sposobna da izvuče pouku iz pretrpljenog poraza. To su pokazala i reagovanja predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke i predsednika Izvršnog odbora nakon objavljivanja rezultata lokalnih izbora na Voždovcu.

„Ovi izbori imali su mnogo veću pažnju nego što to zaslužuje opštinski nivo. Treba imati u vidu da se na njima nije izjašnjavalo o republičkim ili gradskim temama, što jasno pokazuje daleko manja izlaznost od one koja je bila na republičkim i gradskim izborima. Demokratska stranka će se i dalje boriti za vrednosti i ciljeve zbog kojih su nam građani dali poverenje“, istakao je Dragan Đilas. Marko Đurišić je nastavio u istom tonu: „Izbori na Voždovcu predstavljaju samo ponovljeno glasanje na jednoj gradskoj opštini, te se njihovi rezultati ne mogu posmatrati kao odnos snaga na republičkom nivou. Možda je došlo do zamora materijala posle toliko godina. Videćemo, analiziraćemo, izvući pouku. Ipak je to samo jedna od opština u kojoj smo izgubili vlast, a u Srbiji ima još mnogo, mnogo opština.“

Vodeći glamuroznu kampanju na čijem čelu je neposredno bio gradonačelnik Beograda i u koju su uloženi veliki resursi Demokratske stranke, ona je upala u sopstvenu zamku. Tvrditi sada da su to ne toliko važni lokalni izbori koji ne utiču na celokupno biračko telo vrhunac je političkog licemerstva. Do pre samo nekoliko dana ti izbori su za Demokratsku stranku bili gotovo presudan politički test. Da je Demokratska stranka pobedila na ovim lokalnim izborima, onda bi to bilo tumačeno kao trijumf evropski orijentisane Srbije. Bez obzira na to što visoki funkcioneri Demokratske stranke najavljuju da će iz ovog izbornog poraza izvući pouku, ne verujem da će do toga doći jer je stranka duboko ogrezla u svoju vlastodržačku ulogu.

Najava dalje centralizacije stranke može se tumačiti i kao pokušaj njenog predsednika da disciplinuje ambicije ojačalih stranačkih barona. Problem je u tome što je Demokratska stranka hipercentralizovana i dovoljno je imati uvid u njen statut da se vidi da nema prostora za dodatnu stranačku centralizaciju. Naprotiv, reforma stranke treba da se odvija u sasvim suprotnom pravcu, u demokratizaciji i smanjenju mogućnosti da glavnu ulogu imaju samoizabrani i kooptirani lobisti i pripadnici stranačke oligarhije. Reforma Demokratske stranke ne može imati smisla ako se ne afirmiše izvorni demokratski princip da se stvaraju statutarne i političke osnove za odlučujuću ulogu članstva u vođenju stranačke politike. Jedini faktor koji stranku drži na okupu je njen predsednik koji izlaz vidi u većoj centralizaciji. Pitanje je kome je predsednik stranke obećao znoj i suze. Dalja centralizacija neće rešiti sve očigledniji problem nedostatka političke energije i entuzijazma, otvorenog koketiranja sa tajkunskim krugovima, nepotizma, korupcije i sve prisutnijeg nojevskog zabijanja glave u živo blato oportunizma.

Osnovna karakteristika Demokratske stranke je svođenje članstva na aktiviste u kampanjama, bez ikakvog uticaja na vođenje stranačke politike. Posebno je značajno pitanje političkog i ideološkog profila Demokratske stranke jer je ona sada više stranka koja se održava na vlasti praveći sve trulije kompromise. Demokratska stranka se mora odlučiti koji spektar u budućnosti želi da pokriva jer ona, kao stranka koja i dalje uporno vodi neoliberalnu politiku, time gubi uporište u socijalnim slojevima koji su socijaldemokratski orijentisani.

Tu se otvara jedno od suštinskih pitanja delovanja Demokratske stranke. Zašto ona ostaje bez podrške širokih slojeva pogođenih tranzicijom, ali i intelektualnih krugova koji nemaju više gotovo nikakvu ulogu u idejnom i programskom kreiranju stranke. Marketing u politici je neophodan, ali on nikada nije bio niti će biti suština politike i ne može na duži rok da nadomesti nedostatak ideja.

Velimir Visković je na pravi način izneo dilemu pred kojom se nalaze stranke koje pretenduju da pripadaju levom socijalnom i političkom korpusu. „Leve stranke u parlamentarnoj demokratiji svoj identitet u velikoj meri zasnivaju ne samo na efikasnosti stranačkog aparata i uverljivosti lidera, već i na potpori, pa i konstruktivnoj kritici, stranački neorganizovanih levih intelektualaca. Nije pametno brzopletim reakcijama rasterivati kritičku inteligenciju.“

Pitanje je samo da li ima ko u Demokratskoj stranci da čuje i razume na pravi način ovu poruku.