Cena nerealnih ciljeva

Nasuprot možda većinskom mišljenju ne samo kod nas, integracija u EU nije način prevazilaženja nacionalnosti ni državnih pitanja. Evropa počiva i zavisi od svojih članica nacionalnih država bez kojih ne može funkcionisati; snaga i potencijal EU direktno zavise od stabilnosti nacionalnih država i njihovih institucija. Čini se da je to jasnija sada više nego ikada posle problema sa ratifikacijama prvo Evropskog ustava, pa kasnije Lisabonskog ugovora, a sada i sa ponovnom pojavom ekonomskih patriotizama u vreme finansijske krize. Strukturalno gledano, nemoguće je očekivati rešavanje krupnih nacionalnih i državnih pitanja posle integracije u EU jer je upravo zaokružena i funkcionalna državnost najveći uslov svih zemalja u EU. To je bolno jasnije samim uvidom u najveći motiv ulaska neke zemlje u političku zajednicu Evrope, a to je da se sa integracijom osigura status quo u pogledu teritorije, kulture, identiteta, društveno-ekonomskog sistema i razvoju svega toga. Nacionalne države prenose ili poveravaju deo suvereniteta na Evropsku uniju, ali njih i dalje određuju čvrsto određene teritorijalne granice kojima upravljaju demokratski odgovorne institucije i vladavina prava. Valjda se razume samo po sebi da nikada ne bi bilo uspeha u pogledu ekonomskog razvoja i dugotrajnog mira da se istorija EU odigravala u uslovima egzistencijalne nesigurnosti usled relativizacije međusobnih državnih granica.

U Srbiji nema konsenzusa oko kulturnog obrasca i moralnog sistema vrednosti jer nema saglasnosti oko redefinicije nacionalnog programa. Iako možemo čuti da se po istraživanjima javnog mnjenja naša javnost uredno izjašnjava za pridruživanje EU uvek iznad 60% brojan je spisak tema koji predstavljaju probleme u odnosima Srbije i Evrope, ali koji se mogu generalno nazvati nedostatkom poverenja usled različitih sklopova vrednosnih sistema koji su opet posledica različitih političkih prioriteta a koji su opet pokazatelj nesklada između ukupnog društvenog i državnog razvoja. Neki od tih problema su:

- liberalni evropski principi građanskog društva nisu uhvatili korene u Srbiji zbog naše političke istorije celokupnog 20. veka.

- NATO bombardovanje iz 1999.

- U Srbiji se tokom devedesetih stvorila posebna vrsta bastardno-parazitskog ekonomskog sistema koji se nažalost uspešno prilagodio uslovima tranzicije stvarajući privid postojanja državnih institucija koji pruža strukturalni otpor eksternom sistemu kontrole i korekcije koji pružaju evropske integracije

- Problem saradnje sa haškim tribunalom i odnosa prema ratovima iz devedesetih i Miloševićevoj zaostavštini

- Naravno, najkrupniji problem je Kosovo i priznanje nezavisnosti od velike većine država članica EU.

Srbija od 2000. godine naovamo nije uspela da konzistentno formuliše nacionalne interese prema pitanju Kosova zbog razuđenosti političkog sistema, njegove nestabilnosti kao i zbog činjenice da nemamo nezavisnu inteligenciju koja nije stranački angažovana ili predstavlja stranačke satelite, prethodnice i apologete. Zbog gubitka svakog kredibiliteta nacionalnog pitanja odnosno, da budemo precizniji zbog brojnih nacionalnih poraza nacija se doživljava kao antipod evropskoj ideji što je rezultiralo da se objektivno jedino preostalo državno pitanje Kosova tretira kao međustranački problem i objekat nekakve pregovaračke tehnike bez jasno postavljenog cilja. Dosadašnji odnos srpke politike prema Kosovu je plod očigledno pogrešnog shvatanja da će sa protekom vremena naše pozicije prema pitanju Kosova ojačati, jer će se albanski politički faktori rascepiti na više struja, radikalne i umerene. Ispred ove logike stoji legalistički paravan koji je smatrao da će politička neizvesnost oko pitanja Kosova namerno proizvedena opstrukcijom procesa preko plasiranja tragikomičnih hong-konških i sličnih predloga rezultirati destabilizacijom i fragmentacijom albanske strane, i da će takva situacija rezultirati time da nama za 10 ili 20 godina bude ponuđeno jedino moguće rešenje a to je podela.

Ova još uvek nenapuštena ideja zaboravlja da je nedefinisano pitanje Kosova jednako nedefinisanoj i nezaokruženoj Srbiji i da će cenu toga plaćati naše institucije sistema koje sve više padaju u očima javnosti i da protok vremena ne odgovara našim interesima jer sa njime nacionalna (socijalna) kohezija gubi na snazi dok ono na kosovskoj strani dobija sa svakim novim priznanjem.

Kuda dalje?

Srbija mora odmah jasno formulisati svoje interese koji bi bili zasnovani na sledećim neospornim činjenicama i principima:

- Srbija neće biti fukcionalna država dok ne zaokruži svoje granice i državnost

- Srbija neće suštinski ući u proces evropskih integracija dok se na konačan način ne reši pitanje Kosova

- Srbija mora da definiše jasan, održiv i ostvariv predlog.

Koje su objektivne granice nove definicije nacionalnog interesa i programa, i gde se vide subjektivnosti političkog sistema i njegovog konteksta, koje su dovele do brojnih istorijskih grešaka? Pri pokušaju stvaranja novog nacionalnog koncepta moramo se osvrnuti na genealogiju srpskog nacionalnog programa sve od Načertanija do novog srpskog Ustava, preko Niške, Krfske deklaracije i Memoranduma SANU, ali takođe i na metodologiju stvaranja ovih programa.

Svaki nacionalni program obuhvata koncept stvaranja nacionalnog identiteta zajednice kao a priori sastavnog elementa nacionalizma. Evropski nacionalizam je u doba svog rađanja bio platforma liberalnih, građanskih i nacionalno-suverenih ideja koje su bile plod građanskih revolucija, sve počev od Vestfalskog mira, preko Engleske, Holandije pa do francuske revolucije. Tzv. zapadni nacionalizmi nastaju u političkoj sferi u već stvorenim političkim sistemima kao sredstvo socijalne kohezije, tj instrumenta vlasti. Uslovno nazvani istočni nacionalizmi nastaju u kulturno-naučnoj sferi kao sredstvo i osnova projekta nacionalnog oslobođenja, stvaranja države ili proširenja njenih granica.

Dok je zapadni nacionalizam u svom izvornom obliku bio povezan sa konceptima individualne slobode i kulture racionalizma, kasniji nacionalizmi koji nemaju slične istorijske osnove se kreću u suprotnom pravcu. Idejno zavisni od zapadnog modela, strukturalno suprotni njemu, bez oslonca u političkoj i socijalnoj realnosti, nedostatak samopouzdanja i odlučnosti često kompenzuju kroz reakciju resentimana prenaglašenim patriotizmom i pretencionizmom bez pokrića koje je u stvari kolektivan kompleks niže vrednosti.

Posebnost srpskog nacionalnog programa se ogleda baš u tome što je on sa svojim rođenjem kroz Garašanininovo Načertanije nastao u političkoj sferi, sklonjen od javnosti, u periodu liberalne vlade Ustavobranitelja koji su bili inspirisani romantičnim idejama građanskih, odn. nacionalno-suverenih ideja, a da se takav program začeo u društvu tzv nedoživljenog razvoja. Ideje zapadnih nacionalizama su se prenosile u neodgovarajući društveni okvir i kalemile na postojeće tradicionalne težnje i shvatanja. Načertanije, s jedne strane govori o formiranju multikonfesionalne sekularne evropske države sa nezavisnom spoljnom politikom koja se ne sme oslanjati previše ni na Austriju ni na Rusiju, sa školama, policijom i birokratskom upravom i značajnim uticajem na okolne narode sa kojima će razvijati državu, a sa druge strane govori o čisto autohtonim, anahronim političkim ciljevima koji su plod viševekovnog nacionalnog ropstva i frustracije. Tako se kod ciljeva Načertanija govori o „ponavljanju dedovine“, „sojuza sadašnjosti i prošlosti“, obnavljanju „srbsko-slavenskog carstva“ kao naslednika „istočno-rimskog carstva“ i da se ima „prekinuti posao na novo nastaviti“ jer „ni u jednoj evropskoj zemlji ne živi tako spomen istoričeske prošlosti“ kao u Srbiji.

Prvi srpski nacionalni program poziva na nacionalno oslobođenje i ujedinjenje kao legitimnom cilju pominjući etničke prostore svih južnih Slovena postavljajući kao osnovni cilj potpuno iracionalne zadatke koji su od tada pa do sada stvorile preveliki ponor između mogućnosti i ciljeva srpske nacionalne politike objašnjavajući njenu neodlučnost i greške u najsudbonosnijim trenucima državne istorije. Jedno od glavnih pitanja vezano za Načertanije je da li je to bio program oslobođenja Srbije ili stvaranja saveza sa drugim južnim Slovenima i značaj tog pitanja je u tome što je ta dvosmislenot rezultirala nerealizovanošću Srbije kao nacije i države i retkom evropskom zemljom koja tokom više od 150 godina težnje, dva svetska rata i više lokalnih nema zaokružene granice, u zaostatku je po svakom pogledu za ostatkom Evrope, sa potrošenim međunarodnim kredibilitetom, sa nefunkcionalnim institucijama i velikim problemima socijalne kohezije.

Iako znamo da Načertanije nije pristalo na ideju jugoslovenstva i ilirizma kao njegove osnove kako su predlagali Garašaninu njegovi poljski savetnici František Zah i knez Čartorski i kako je vatreno tvrdio Jovan Dučić, očigledno je da se nije ni previše distancirao od takve ideje. To naročito imajući u vidu da je srpska vlada već 1848. formulisala zvaničan predlog federacije Srbije, Hrvatske i Bugarske koja bi se zvala Jugoslavija. Znamo da je taj plan preneo Njegošu Garašaninov izaslanik i verovatno tvorac tog plana Matija Ban koji mu je odgovorio da prvo Srbija treba sama sa sobom da se ujedini, tj prevedeno na današnji politički jezik da se o višim nivoima političke integracije ne može razgovarati pre rešavanja prioritetnijih državnih pitanja. Interesantno je kako neka rečenica izrečena pre više od vek i po može izgledati politički aktuelno.

Teško je objasniti kojim su se motivima tačno rukovodili srpski političari postavljajući pred naciju neostvarive ili neodržive programe, poput formulisanja ratnih ciljeva kasnije u Niškoj ili Krfskoj deklaraciji, kada su ulogu Bugara kao ornamenta dobili Slovenci, ali sigurno predstavljaju dobru građu za izučavanje korena srpskog mazohizma. Verovatno nas naša sadašnja naknadna pamet onemogućava da opravdamo iskrene želje tadašnjih generacija za jednim plemenitim ciljem i verom u bratstvo južnih Slovena i njihovu zajedničku državu. Verovatno smo kao nacija zbog toga i napravili možda najsudbonosniju istorijsku grešku odbijanjem Londonskog ugovora 1915. godine i zbog čega smo tu cenu plaćali više puta u prošlom veku. Srbija je tada imala izbor između same sebe i Jugoslavije koja nije bila održiva ideja upravo zbog nemogućnosti Srbije da učestvuje u efikasnom upravljanju državom zbog potrošene snage i žrtava u I svetskom ratu a da su te iste žrtve opet opravdavale politički zahtev za većom centralizacijom zemlje. Sve u svemu, opet se video raskorak između želja i mogućnosti koji se potvrdio činjenicom da se zemlja raspala u izdaji i kasnijem genocidu nad Srbima u Hrvatskoj.

Srbija posle 1918. godine nije imala sopstvene političke snage koje su bile u stanju da prepoznaju i podrže najosnovnije interese. Ukoliko možemo reći da je nacionalizam sa sredine 19. veka imao za cilj formiranje moderne liberalne države gde bi nacionalni kulturni identitet bio sredstvo dostizanja takve države (bez obzira da li je za to bilo oslonca u društvu ili ne) vidimo da se drugi nacionalni identitet nikako nije ni mogao stvoriti u Jugoslaviji, samim tim nestao je bilo kakav kulturni obrazac i stvoren je još tada kako je Slobodan Jovanović rekao „laktaški politički sistem“ koji je sa idealima izgurao i moral iz politike.

Nažalost, nacionalni interes nije stigao da se definiše tada, a samim tim nije ni mogao biti ni predstavljen ni realizovan. Srbija, odn. Jugoslavija je prvo 27. marta gurnuta u rat na najgori mogući način od strane jednog od saveznika koji će kasnije licemerno pružiti utočište izbegloj Vladi i Kralju. Posle toga smo bili ustupljeni interesnoj sferi Sovjetskog saveza sa čime su se stvorili uslovi za kasniji potpun istorijski nacionalni poraz i slom.

Imajući u vidu navedeni istorijski kontekst ne treba bežati od ocene da je kasnije buđenje srpskog nacionalnog bića kroz aktivnosti tzv. grupe nekonformista, često loše protumačen Memorandum SANU imalo jednu veoma odlučnu, beskompromisnu notu koja se izjednačava sa agresivnom militarističkom spremnošću redefinicije granica. Ovaj pokušaj redefinicije nacionalnog pitanja, sada iz kulturno-naučno sfere, je prvo dočekan na nož od strane političara oportunista, da bi kasnije bio zloupotrebljen, iskorišćen i pretvoren u žrtvenog jarca nacionalnog poraza. Političke okolnosti su dovele do toga da je ideja nacionalne renesanse bila preneta u nepromenjeni retrogradni politički sistem koji je kasnije završio u kombinaciji plutokratije i oligarhije. Jedina alternativa tom sistemu je bio anahroni nacional - šovinizam koji je bio cilj po sebi a ne platforma određenog kulturnog i moralnog obrasca. Vek nacionalnih grešaka je završen bombardovanjem Srbije, odn tada SRJ i gubitkom Kosova i Metohije.

Jedino preostalo nacionalno pitanje, posle odlaska Crne Gore iz državne zajednice, je kako ga zatvoriti i krenuti napred. Među političarima i društvu vlada duboka konfuzija oko toga da li uopšte otvarati ovo pitanje i kako se prema njemu odnositi. Nastavljeno je zamenjivanje realne politike populističkim sloganima i stalnim pronalaženjem unutrašnjih neprijatelja i nacionalnih izdajnika. Nacija kao ideja je diskreditovana, napuštena i poražena i zamenjena je temama poboljšanja kvaliteta života u nadi da će evropska integracija označiti kraj bolnog perioda naše istorije koji nažalost još traje. I to se mora razumeti i shvatiti, iako mnogi neće naći neku veliku romantičnu inspiraciju u činjenici da je konsenzus oko ulaska u EU veoma oportunitetne prirode, nezavisno od toga da li sadašnji ekonomski momenat odgovara takvoj projekciji. Jednostavno, ljudi su dali previše svoje žrtve, svojih godina koje se nikada neće više vratiti, previše dobrih ljudi je otišlo iz ove zemlje. Ova agonija previše traje, nikakva dobra ne donosi, a ljudski život je kratak.

Naš politički sistem ne sadrži nikakve faktore samostalne unutrašnje promene, odn. političke dinamike i na prošlim izborima se jasno video uticaj spoljašnjeg faktora na promenu političke klime. Često neki komentatori nazivaju ovaj sistem partitokratijom, misleći da nema te društvene i državne institucije koja ne može biti predmet partijske podele plena među političkim strankama. Nije bitno da li je u pitanju pozorište, crkva, bolnica ili sportski klub. Štaviše, naš proprcionalni izborni sistem u kojem nije bitan kvalitet nekog kandidata nego koliko ko ima novca za kampanju, ne samo da ohrabruje nego praktično primorava partije da u odnosu na opštu grabež nemaju izbora da bi preživele. Ovo sve nažalost nije ništa novo, već je samo nastavak kretanja u začaranom krugu bezsadržinske politike, marketinškog pristupa problemima i ustupaka finansijerima političkih partija koji nailaze na zgražavanje i osudu partija tek onda kada finansijeri promene preferencije.

Zaista, šta je sve u Srbiji uraditi kada se uporedimo sa nekim od zemalja gde recimo naši građani odlaze u potrazi za boljim životom. Potrebno je doći do poštenog i sposobnog sudstva, nekorumpiranog državnog aparata, slobodnog tržišta bez monopola, nezavisnih i slobodnih medija, pristojnih puteva, slobode kretanja bez viza, čistog vazduha, sigurnih škola za decu bez droge i nasilja, zdravstva u kome se može lečiti bez protekcije i mita, penzija koje su dovoljne za dostojnu starost. Potrebno je doći do života dostojnog čoveka, a za tako nešto ljudi su izmislili nešto što se zove država. A kad će to kod nas doći na red?

Jasno je da je sam odgovor na Kosovo kao jedino preostalo nacionalno pitanje sam po sebi imperativ, a ne sadržina tog odgovora. Sadašnja etnička podela tog prostora manje više prati sve ono što se dešavalo sa iseljavanjem Srba zadnjih 300 godina posle velikih seoba i kasnijeg egzodusa u 19. veku u slobodnu i nezavisnu Srbiju. Patriotizam u vezi ove dileme ne može biti autističan, nerealan i licemeran da bi se iskazivao kroz odbranu UN Rezolucije 1244 koja je legalizovala agresiju NATO i formalizovala kapitulaciju, jedinu u našoj istoriji. Mora se napokon izaći na otvoreno i spasiti šta se može spasiti. Krajnja neodgovornost bi bila nastavak poricanja nemogućnosti i ispraznosti dosadašnje nacionalne strategije, ne samo prema našim sugrađanima koji sada žive u nehumanim uslovima na Kosovu, svima nama ali i onima koji će naslediti Srbiju 2030, 2060. ili za sto godina. Svaki politički potez koji sada preduzimamo imaće reperkusije na generacije posle nas i biće osnov za njihovo prosuđivanje o političkoj odgovornosti i zrelosti ove generacije.

Na kraju bih citirao reči Dobrice Ćosića prilikom promocije njegove poslednje knjige. Možda će nekima biti čudno što baš njega citiram, ali kad se bolje razmisli, biće jasnije zbog čega je, recimo, njegov doprinos rešavanju kosovskog problema, koji datira još od pre prepiske sa Zoranom Đinđićem, nailazio na gluve uši patriotskih monopolista.

"Treba spasti što se spasti može, što pre osloboditi Srbiju Kosova i Metohije kako bi mlada pokolenja mogla da žive u Srbiji koju više niko ne može da deli i ponižava."

Ukoliko se krene u formulisanje novog državnog koncepta na realnim osnovama, možda ćemo biti u stanju da posle skoro sto godina dođemo do bazičnog društvenog konsenzusa oko nacionalnih vrednosti, kulturnog obrasca i vrednosnog sistema. Nakon toga, neće biti razloga da se patriotizam i borba za Evropu u Srbiji nalaze na suprotnim obalama reke.

(Izlaganje na tribini „Srbija između evroskepticizma i evroentuzijazma“, koju je organizovao Fond „Slobodan Jovanović”)