Читави ови избори су расписани због Косова и француско-немачког споразума

Да ли је Косово главна тема ових избора? То питање смо чули током кампање у контексту дебате шта би требало опозиција да „форсира“ као главну тему, односно шта је оно што народ највише тишти. Па смо чули да је Косово као тема прежвакано (што није нетачно), да је далеко од очију (осим очију Срба на Косову), да медији могу да искриве слику о Косову али не могу о инфлацији, празним новчаницима, криминалу и насиљу (што је опет тачно) итд.

Приметна је вододелница у опозицији око овог питања, не само између националних и грађанских опција, нарочито је приметна неспретност ове друге у формулисању јасног става који је немогућ када је потребно истовремено послати допадљиве поруке споља и унутра. Без обзира на све, остаје једна чињеница а то је да је међународној заједници, (што је еуфемизам за Запад што је еуфемизам за САД и ЕУ што је еуфемизам за САД), у вези Србије једино битно Косово. Једино то и ништа више.

За земљу попут Србије која је задужена за следећих неколико генерација, чије војничке гробове померају неки амбасадори да им не стоје у кадру, где је формирање владе након избора без учешћа амбасадора незамисливо још од 2007. године, несхватљиво је бранити да тема број један са спољне стране није исто то са унутрашње. Или је то одбрањиво у смислу да се зна шта је плафон; до неких ствари можемо водити политику о неким не смемо већ морамо само пратити линију. Чак се може основано рећи да су избори и расписани због Косова односно француско-немачког плана, а не због кризе након масакра у Рибникару и Дубони.

Власт не жели да сама преузме одговорност, што без избора што без партнера, за спровођење онога што је прихваћено у Охридском споразуму и припадајућим Анексом

Власт не жели да сама преузме одговорност, што без избора што без партнера, за спровођење онога што је прихваћено у Охридском споразуму и припадајућим Анексом. Потребан је политички легитимитет таквом великом кораку као што је давање столице Косова у Уједињеним нацијама. Дакле, француско-немачки план највероватније јесте суштински разлог расписивања избора кад им није било време а не грађански протести због насиља који јесу оправдани али су већ били угасли у тренутку расписивања избора из разлога о којим нећемо сада.

Сходно томе и формирање власти након избора сигурно неће бити процес лишен утицаја међународног фактора (што је еуфемизам за Њ.Е. Криса Хила) јер то није, као што рекох, био случај више од 15 година у Србији. Зато сам сматрао да је битно да дам неко своје мишљење о овоме а да не буде неко понављање већ изреченог.

Најпре да кажем да јесте реалност да је Косово независно од Србије. Није независно само по себи јер се косовске одлуке доносе ван Косова али од Србије јесте. У томе је Србија доста помогла преношењем надлежности, наређивањем полицајцима, тужиоцима и судијама да се утопе у косовске институције. Слика коју памтим са доста бола је слика заклињања српских судија на косовском уставу пред Хашимом Тачијем 2017. године по налогу Београда. Чак су и представници државе тј тзв. Српска листа у дужем периоду партиципирали у вршењу власти Косова.

Није довољна пасивна улога већ морамо помоћи Косову да уђе у Уједињене нације вероватно убеђивањем Русије, Кине, Шпаније, Кипра и других да ето није нама Косово отето већ смо ми сагласни да Косово буде самостална држава

То је реалност и можемо да је прихватимо, али нас неће оставити на миру због тога што ћемо рећи. Од Србије се тражи да ПОМОГНЕ промоцију независности Косова. Дакле, није довољна пасивна улога већ морамо помоћи Косову да уђе у Уједињене нације вероватно убеђивањем Русије, Кине, Шпаније, Кипра и других да ето није нама Косово отето већ смо ми сагласни да Косово буде самостална држава. По мени ово је један бесраман захтев, на нивоу дубоког понижења до те мере да би Србија постала нови еталон шта значи дубоко посрамљена држава. Овај захтев не може да прихвати свака власт, већ само она чија егзистенција директно зависи од воље уцењивача. О разлозима и природи уцене неком другом приликом. На неки начин, може се рећи да су се оне теме које нису Косово, а то су криминал, насиље, дубока социјална раслојеност последица губитка стварних државних надлежности.

Србија одавно сама не одлучује ни о чему битном, постоји у ствари само привид свемоћи власти СНС-а. Сламање кичме код најважнијег питања се експоненцијално простире на сва друга питања, фиоке уцењивача постају све пуније. Прво што ће вам уцењени и њихови лобисти рећи је да ли ћеш ти или твоја деца гинути за Косово што је наравно један подлачки трик. Овде није тема да ли заратити или не већ само то да ли Србија сама треба да помогне и спасе пропалу авантуру независности Косова. Једина исправна активност Србије у вези Косова је да сада не ради апсолутно ништа и да пусти да тај пројекат једноставно сам од себе пропадне и покаже право лице а то је уједињење са Албанијом. То је сасвим нормална ствар са аспекта интереса Албанаца као што је то уједињење Србије са Републиком Српском из нашег угла гледано.

О Охридском споразуму, тј француско-немачком плану морам да дам оцену. Наиме, доста учених и добрих правника (које веома поштујем) је рекло да је председник Србије Александар Вучић прихватио овај споразум и да је он тиме постао обавезујући за Србију позивајући се на Бечку Конвенцију о међународном праву. Са једне стране то јесте тачно али ипак сматрам да су те оцене дате у циљу „окончања агоније“ у стилу Вучић је то потписао, то је готово али ће он одговарати за кршење Устава. Политички потпуно разумљив став које има одређено утемељење у праву. Међутим, када се цитирају одредбе Бечке конвенције о прихватању споразума мора се такође рећи које то државе обавезује Бечка конвенције. Она обавезује државе потписнице а то су пре све чланице УН. На сајту УН (https://treaties.un.org/pages/ViewDetailsIII.aspx?src=TREATY&mtdsg_no=XXIII-1&chapter=23&Temp=mtdsg3&clang=_en) може се наћи списак држава које су потписници Бечке конвенције а то нису Косово нити ЕУ (која је међународна организација).

Охридски споразум није споразум који улази у правни режим Бечке Конвенције што не значи да није међународни споразум и да не може бити обавезујући за Србију

Дакле, Охридски споразум није споразум који улази у правни режим Бечке Конвенције што не значи да није међународни споразум и да не може бити обавезујући за Србију. Споразум која би Србија потписала са недржавним ентитетом може бити по нашем Уставу обавезујући само онда када га Народна скупштина ратификује а то се никада неће десити наравно. Све и да је Бечка конвенција примењива на Охридски споразум постоји један веома битан члан (члан 51) те Конвенције који гласи: Изражавање пристанка неке државе да буде везана уговором које је добијено принудом извршеном над њеним представником путем поступака или претњи упућених лично њему лишено је сваког правног дејства.

Општепозната је чињеница да је Александар Вучић био принуђен да прихвати Охридски споразум, на који начни није потпуно јасно – да ли је прећено прекидом европских интеграција, прекидом финансијске помоћи, свргавањем са власти или неким другим компроматом; можда ћемо сазнати а можда и не али је потпуно јасна природа речника представника САД, Француске и Немачке пре и након споразума. То је речник ултиматума - Србија мора да прихвати, Србија нема избора итд. Ипак, сматрам да клаузула принуде не мора бити кориштена јер као што рекох нема говора о примени Бечке конвенције ван опсега њених потписника.

Тлапње о томе да је правило „pacta sund servanta“ изнад свега су само апологија отимања, насиља и притисака. Наравно, на крају постоји контраргумент да сила Бога не моли и да је све ово што сам написао небитно јер ће на крају бити како Американци кажу. Могуће је да је то истина а ако јесте онда у ствари нема разлога за гласање јер власт од народа не постоји. Све је само бесмислени друштвени ритуал у циљу легитимисање илузије. Па ко како воли нек изволи.

(Твитер)