Čarobni štapić

 (Blic, 12.01.2009)

Popularnost i vlast Borisa Tadića, predsednika Srbije, nesumnjivo su porasli i ojačali nakon uspešne intervencije u gasnoj krizi. Pridružujem se aplauzima na otvorenoj sceni koji se još čuju od one prošlonedeljne blagovesti da su nam Mađari i Nemci, nakon predsednikove telefonske intervencije, ustupili dnevno oko pet miliona kubika gasa, što je sasvim dovoljno da se ne smrznemo.

Vest je bila i dobro spakovana. Prekid najgledanijeg programa, direktno uključenje predsednika koji je svojim glasom mnoge ogrejao...

Na to treba dodati i okolnost da je Srbija, kako se ne mnogo diskretno saopštava, po Tadićevom nalogu, počela gas da šalje u Bosnu gde je situacija bila još gora nego u Srbiji. Ima li boljeg primera solidarnosti i dobrosusedskih odnosa?

Ne bih, dakle, nikom da kvarim sreću, ali, eto, đavo mi ne da mira, pa smatram da u širem, dakle javnom interesu, mora da se kaže da ovakav način rešavanja kriza nije dobar ni za Borisa Tadića ni za Srbiju.

Skeptici inače tvrde da je napadna solidarnost Mađarske i Nemačke rezultat pouzdane informacije da će se spor između Ukrajine i Rusije izgladiti u roku kraćem od roka u kome bi bile ugrožene značajne rezerve ove dve zemlje. Dodaju još da je mađarska vlada imala i poseban interes zbog Vojvodine koja je, objektivno, najviše bila pogođena praznim gasovodom.

Samo 24 časa pre Tadićevog uspeha, Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa”, vratio se iz Mađarske praznih ruku.

Ispada da je Tadić uzeo u ruku čarobni štapić i spasao nas. Predsednik Srbije se inače kreće po minskom polju ustavnih ovlašćenja i svako malo izlazi iz tih okvira arbitrirajući u institucionalnim i vaninstitucionalnim krizama. Moć kvari ljude i kad su im pobude plamenite, a političare kvari posebno.

Ako trome i lenje institucije društva poveruju da će svaku brljotinu pokriti Boris Tadić onda, otvoreno govoreći, nećemo daleko da stignemo. Kriza u kojoj se nalazi srpsko društvo prevazilazi moći pojedinca. Ona je, kao prvo, decenijska, kao drugo, radi se o strukturalnoj krizi i, kao poslednje, ona može trajati i duže od Tadićevog mandata.

Kao u onoj kineskoj narodnoj mudrosti o ribama, tako i ovde nije najvažnije što nas je neko nahranio, nego je najvažnije da umemo da pecamo.

Sada se svi kunu da smo izvukli pouke i da će „već od leta” biti drugačije, ali nas gorko iskustvo uči da su to bila ona mitska „kukova leta” i da je ovde inercija jača od svega drugog i da nosioci funkcija u vlasti najviše vole da proizvedu oca i/ili spasioca nacije dok oni sede u foteljama čekajući da se Tadić ili neko drugi maši telefona.