Политички живот | |||
Чаробни штапић |
понедељак, 12. јануар 2009. | |
(Блиц, 12.01.2009) Популарност и власт Бориса Тадића, председника Србије, несумњиво су порасли и ојачали након успешне интервенције у гасној кризи. Придружујем се аплаузима на отвореној сцени који се још чују од оне прошлонедељне благовести да су нам Мађари и Немци, након председникове телефонске интервенције, уступили дневно око пет милиона кубика гаса, што је сасвим довољно да се не смрзнемо. Вест је била и добро спакована. Прекид најгледанијег програма, директно укључење председника који је својим гласом многе огрејао... На то треба додати и околност да је Србија, како се не много дискретно саопштава, по Тадићевом налогу, почела гас да шаље у Босну где је ситуација била још гора него у Србији. Има ли бољег примера солидарности и добросуседских односа? Не бих, дакле, ником да кварим срећу, али, ето, ђаво ми не да мира, па сматрам да у ширем, дакле јавном интересу, мора да се каже да овакав начин решавања криза није добар ни за Бориса Тадића ни за Србију. Скептици иначе тврде да је нападна солидарност Мађарске и Немачке резултат поуздане информације да ће се спор између Украјине и Русије изгладити у року краћем од рока у коме би биле угрожене значајне резерве ове две земље. Додају још да је мађарска влада имала и посебан интерес због Војводине која је, објективно, највише била погођена празним гасоводом. Само 24 часа пре Тадићевог успеха, Душан Бајатовић, директор „Србијагаса”, вратио се из Мађарске празних руку. Испада да је Тадић узео у руку чаробни штапић и спасао нас. Председник Србије се иначе креће по минском пољу уставних овлашћења и свако мало излази из тих оквира арбитрирајући у институционалним и ванинституционалним кризама. Моћ квари људе и кад су им побуде пламените, а политичаре квари посебно. Ако троме и лење институције друштва поверују да ће сваку брљотину покрити Борис Тадић онда, отворено говорећи, нећемо далеко да стигнемо. Криза у којој се налази српско друштво превазилази моћи појединца. Она је, као прво, деценијска, као друго, ради се о структуралној кризи и, као последње, она може трајати и дуже од Тадићевог мандата. Као у оној кинеској народној мудрости о рибама, тако и овде није најважније што нас је неко нахранио, него је најважније да умемо да пецамо. Сада се сви куну да смо извукли поуке и да ће „већ од лета” бити другачије, али нас горко искуство учи да су то била она митска „кукова лета” и да је овде инерција јача од свега другог и да носиоци функција у власти највише воле да произведу оца и/или спасиоца нације док они седе у фотељама чекајући да се Тадић или неко други маши телефона. |