Boris Tadić i suverenitet Srbije

U prilog onih koji smatraju da je Tadić velika greška za državu Srbiju i očuvanje srpskih nacionalnih interesa govore brojni, do sada u svetu neviđeni potezi koje su predsednik Srbije i njegova vlada činili i to sve na štetu svog sopstevnog naroda i države. Od reorganizacije Vojske Srbije, preko rasprodaje nacionalnih resursa, uništavanja domaće proizvodnje i privrede, pa do prekomernog zaduživanja zemlje, izglasavanja separatističkog i protivustavnog Statuta Vojvodine, do sporazuma o raspoređivanju misije EULEX-a na Kosovu i Metohiji i političke predstave koja se ovih dana odigrava pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

I pored toga što je predsednik Međunarodnog suda pravde Hisasi Ovada već izjavio da će taj sud po pitanju Srbije o legalnosti jednostranog proglašavanja nezavisnosti Kosova doneti samo “savetodavni zaključak”, bez jasnog odgovora “da” ili “ne”, “za” ili “protiv”, predsednik Tadić i njegova vlada nastavljaju da putem javnih medija ubeđuju narod Srbije kako se teritorijalni integritet Srbije i odbrana srpske južne pokrajine Kosova i Metohije brani diplomatijom, u Hagu. S obzirom na to da je Boris Tadić u svetu poznat kao pro-zapadni političar, moguće je zaključiti da se u Hagu brane zapadni interesi na Kosovu i Metohiji. Srpski sigurno ne.

Zadatak EULEX –a

Da je rasprava o Kosovu u Hagu samo politička predstava namenjena srpskoj javnosti govori i činjenica da je vlada Srbije svesno, radi viznih olakšica za putovanje stanovnika Srbije u zemlje EU, pristala na uslove Brisela i potpisala sporazum o razmeštanju EULEX-a na Kosovu i Metohiji. Dr Marko Jakšić, predsednik Zajednice srpskih opština i naselja na Kosovu i Metohiji, izjavio je za radio “Susreti ponedeljkom” u Otavi da je: “Zadatak EULEX-a da zakoreni nezavisnu državu Kosovo”, jer sprovodi odredbe (u SB UN) odbačenog Ahtisarijevog plana za nezavisnost Kosova.[1]

Ulazak Srbije u EU je jedan od “centralnih ciljeva” Tadićeve politike[2]od koje ni on ni njegova vlada ne odustaju i za koju kažu da Srbija nema alternativu. Ako, kako kaže predsednik Tadić, Srbija nema alternativu nego da čini sve što je u njenoj moći da postane članica EU, onda je sigurno da se ni on, a ni njegova vlada neće suprostaviti EULEX-u[3][4]. Potpisivanjem sporazuma o razmeštanju EULEX-a Boris Tadić i njegova vlada su se odrekli Kosova i Metohije u korist kosovskih Albanaca i njihovih evroatlantskih mentora i de facto stavili granicu na administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom.

Da je ova tvrdnja tačna ukazuje i odluka Saveta ministara Evrope o viznim olakšicama koja se ne odnosi na Srbe sa Kosova i Metohije, jer se, kako su ministri konstatovali, radi o posebnom slučaju iz razloga što “tu zemlju, koja je jednostrano proglasila nezavisnost, još nisu priznale sve članice EU.”[5][6]

EU i/ili Srbija

“Glavni strateški cilj Srbije je ulazak u Evropsku uniju i taj cilj nije izmenljiv,” tvrdi predsednik Tadić. Zašto je to tako i koje dobro Srbiju čeka ako ova ikada postane članica te Unije, Boris Tadić ne objašnjava.

U članku “Naša država je nedemokratska. Ona je i nezakonita”[7] objavljenom na stranicama “Brisel žurnala”, Pol Belin opisuje strukturu novooformljene države, o kojoj i stanovnici Srbije treba da su upoznati ako jednoga dana referendumom budu odlučivali o sudbinskom učlanjenju u EU.

Belin piše da je 1. decembra 2009. godine, usvajanjem Lisabonskog sporazuma, Evropska unija postala država za sebe. Naime, 500 miliona Evropljana nisu ni svesni da od tog dana imaju zajedničku vladu kojoj su vlade dosadašnjih država članica EU pravno potčinjene. Tako su 27 zemalja članica preko noći postale provincije EU. A glavna zakonska obaveza parlamenata tih „provincija” jeste da rade u korist EU, a ne u korist svog sopstvenog naroda. Nova zemlja znači i novi, dodatni porezi.[8]

Evropska komisija, koju trenutno čine predstavnici 27 zemalja (taj broj će da se smanji na dve trećine do 2014.) i predsednik Evropske komisije imaju ulogu „Premijera EU“. Predsednik EU će imati najveću političku moć u ovoj novoj državi. Pored premijera i predsednika, nova EU će imati i svoj Parlament koji neće imati nikakvu zakonodavnu snagu, sem što će moći da stavi veto na donošenje budžeta ili na imenovanje članova Komisije, ali neće moći da utiče na izbor predsednika Unije. Premijer, predsednik i Parlament EU predstavljaju EU, a ne njene provincije.

Potpisivanjem Lisabonskog sporazuma demokratski izabrani pralamenti su se dobrovoljno odrekli suvereniteta svojih zemalja u korist EU. U sličaju da stanovnici provinicija odluče da povrate svoj suverenitet, taj akt bi se tretirao kao izdaja najvišeg stepena i pokušaj da se razbije i uništi jedinstvo EU.

„Prednost koju Unija ima nad provincijama, dosadašnjim suverenim državama je suprotna svemu onome što narodi Evrope smatraju normalnim i prirodnim” – zaključuje Belin.

Boris Tadić i njegova vlada mogu da se pravdaju da ih je narod Srbije velikom većinom podržao u želji da se Srbija jednog dana učlani u EU. Ali Srbija nikad nije pristala, niti dala mandat Tadiću da trampi Kosovo i Metohiju (i, najverovatnije Vojvodinu) za nekoliko bezviznih putovanja po EU. Kada bi joj se tek jasno reklo koja odricanja je čekaju na beskrajnom putu ka učlanjenju u EU, možda bi Srbija rekla „NE“. Boris Tadić joj to duguje.

(Boba Borojević je direktor i voditelj srpskog radio programa “Susreti ponedeljkom” u Otavi, Kanada)