Борис Тадић и суверенитет Србије

У прилог оних који сматрају да је Тадић велика грешка за државу Србију и очување српских националних интереса говоре бројни, до сада у свету невиђени потези које су председник Србије и његова влада чинили и то све на штету свог сопстевног народа и државе. Од реорганизације Војске Србије, преко распродаје националних ресурса, уништавања домаће производње и привреде, па до прекомерног задуживања земље, изгласавања сепаратистичког и противуставног Статута Војводине, до споразума о распоређивању мисије EULEX-a на Косову и Метохији и политичке представе која се ових дана одиграва пред Међународним судом правде у Хагу.

И поред тога што је председник Међународног суда правде Хисаси Овада већ изјавио да ће тај суд по питању Србије о легалности једностраног проглашавања независности Косова донети само “саветодавни закључак”, без јасног одговора “да” или “не”, “за” или “против”, председник Тадић и његова влада настављају да путем јавних медија убеђују народ Србије како се територијални интегритет Србије и одбрана српске јужне покрајине Косова и Метохије брани дипломатијом, у Хагу. С обзиром на то да је Борис Тадић у свету познат као про-западни политичар, могуће је закључити да се у Хагу бране западни интереси на Косову и Метохији. Српски сигурно не.

Задатак EULEX –а

Да је расправа о Косову у Хагу само политичка представа намењена српској јавности говори и чињеница да је влада Србије свесно, ради визних олакшица за путовање становника Србије у земље ЕУ, пристала на услове Брисела и потписала споразум о размештању EULEX-a на Косову и Метохији. Др Марко Јакшић, председник Заједнице српских општина и насеља на Косову и Метохији, изјавио је за радио “Сусрети понедељком” у Отави да је: “Задатак EULEX-a да закорени независну државу Косово”, јер спроводи одредбе (у СБ УН) одбаченог Ахтисаријевог плана за независност Косова.[1]

Улазак Србије у ЕУ је један од “централних циљева” Тадићеве политике[2]од које ни он ни његова влада не одустају и за коју кажу да Србија нема алтернативу. Ако, како каже председник Тадић, Србија нема алтернативу него да чини све што је у њеној моћи да постане чланица ЕУ, онда је сигурно да се ни он, а ни његова влада неће супроставити EULEX-у[3][4]. Потписивањем споразума о размештању EULEX-a Борис Тадић и његова влада су се одрекли Косовa и Метохије у корист косовских Албанаца и њихових евроатлантских ментора и de facto ставили границу на административну линију са Косовом и Метохијом.

Да је ова тврдња тачна указује и одлука Савета министара Европе о визним олакшицама која се не односи на Србе са Косова и Метохије, јер се, како су министри констатовали, ради о посебном случају из разлога што “ту земљу, која је једнострано прогласила независност, још нису признале све чланице ЕУ.”[5][6]

ЕУ и/или Србија

“Главни стратешки циљ Србије је улазак у Европску унију и тај циљ није изменљив,” тврди председник Тадић. Зашто је то тако и које добро Србију чека ако ова икада постане чланица те Уније, Борис Тадић не објашњава.

У чланку “Наша држава је недемократска. Она је и незаконита”[7] објављеном на страницама “Брисел журнала”, Пол Белин описује структуру новооформљене државе, о којој и становници Србије треба да су упознати ако једнога дана референдумом буду одлучивали о судбинском учлањењу у ЕУ.

Белин пише да је 1. децембра 2009. године, усвајањем Лисабонског споразума, Европска унија постала држава за себе. Наиме, 500 милиона Европљана нису ни свесни да од тог дана имају заједничку владу којој су владе досадашњих држава чланица ЕУ правно потчињене. Тако су 27 земаља чланица преко ноћи постале провинције ЕУ. А главна законска обавеза парламената тих „провинција” јесте да раде у корист ЕУ, а не у корист свог сопственог народа. Нова земља значи и нови, додатни порези.[8]

Европска комисија, коју тренутно чине представници 27 земаља (тај број ће да се смањи на две трећине до 2014.) и председник Европске комисије имају улогу „Премијера ЕУ“. Председник ЕУ ће имати највећу политичку моћ у овој новој држави. Поред премијера и председника, нова ЕУ ће имати и свој Парламент који неће имати никакву законодавну снагу, сем што ће моћи да стави вето на доношење буџета или на именовање чланова Комисије, али неће моћи да утиче на избор председника Уније. Премијер, председник и Парламент ЕУ представљају ЕУ, а не њене провинције.

Потписивањем Лисабонског споразума демократски изабрани праламенти су се добровољно одрекли суверенитета својих земаља у корист ЕУ. У сличају да становници провиниција одлуче да поврате свој суверенитет, тај акт би се третирао као издаја највишег степена и покушај да се разбије и уништи јединство ЕУ.

„Предност коју Унија има над провинцијама, досадашњим сувереним државама је супротна свему ономе што народи Европе сматрају нормалним и природним” – закључује Белин.

Борис Тадић и његова влада могу да се правдају да их је народ Србије великом већином подржао у жељи да се Србија једног дана учлани у ЕУ. Али Србија никад није пристала, нити дала мандат Тадићу да трампи Косово и Метохију (и, највероватније Војводину) за неколико безвизних путовања по ЕУ. Када би јој се тек јасно рекло која одрицања је чекају на бескрајном путу ка учлањењу у ЕУ, можда би Србија рекла „НЕ“. Борис Тадић јој то дугује.

(Боба Боројевић је директор и водитељ српског радио програма “Сусрети понедељком” у Отави, Канада)