Bojan u Skupštini

Verni čitalac se sad sigurno pita: Šta se ovaj navrzao na Bojana (Pajtića) i tu ga svaki čas nešto proziva i preslišava? Te Bojan u Crkvi, te Bojan u parlamentu, pa još na sve to Bojan izgubio izbore za Skupštinu APV u tri izborne jedinice.

I još, cenjena čitalačka vaseljena može biti zbunjena ovim naslovom i ponovnim pominjanjem Bojana u istom. Zato moram odmah da kažem da glavnu mušku ulogu ovog teksta poznajem, jer mi je isti, onomad, davne 2000. godine bio asistent/predavač na predmetu Obligaciono pravo, i to taman nešto malo nakon čuvenog oktobra the fifth. Dakle, poznajem čoveka i uvek mu se uljudno javim na ulici, a on sa svoje strane otpozdravi, pa moram obavestiti čitaoca da lično protiv predsednika Vlade pokrajine (regiona, oblasti...) u kojoj živim, nemam ništa posebno.

Priznajem, Pajtić (tada još uvek magistar) bio je prilično solidan predavač, a isto mišljenje imam i o njegovom partijskom kolegi Svetozaru Čipliću, nekadašnjem ministru za paradu ponosa. Čiplić mi je čak dao i nekakvu preporuku (kao, trudio sam se na vežbama), pa se prilikom polaganja Ustavnog prava jedino postavilo pitanje da li ću dobiti 9 ili 10.

Dva profesora, koliko do juče dva Tadićeva sokola, jedino što Bojan sada ima neku funkciju, a Svetozar nema, ali bi bilo bolje da je obratno, zbog onoga što, nakon ovog podužeg uvoda, sledi.

Na dan kada je Hitleru palo na pamet da sravni sa zemljom Narodnu biblioteku u Beogradu, dakle 6. aprila, Pajtić, predsednik Vlade Vojvodine, dao je jednu izjavu, zbog koje bi kod svog kolege i partijskog drugara Čiplića, sasvim sigurno pao na ispitu iz Ustavnog prava, kao F-117 u Buđanovce, onomad 1999. godine.

Gospodin Bojan, rodom iz Sente je baš na taj dan, između ostalog, izjavio:

„Skupšina Vojvodine će u sredu doneti Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine, jer velika većina građana jasno vidi da se ta prava ne poštuju i povređuju.“[1]

Sad bi Čiplić trebalo da kaže: „Kolega Bojane, pali ste, dođite ponovo u sledećem roku“.

I pošto su se svi analitičari bacili na komentarisanje sadržine pomenute izjave, a imajući u vidu da ja nisam analitičar (valjda nisam), ja ću se pozabaviti formalno-pravnim i formalno-političkim greškama koje citirana izjava sadrži.

Prvo i osnovno jeste to da jedan predstavnik izvršne vlasti određene regije (konkretno APV) putem medija nagoveštava parlamentu te iste regije o čemu će se na narednoj sednici parlamenta raspravljati i način na koji će biti odlučeno.

Naivni pokrajinski poslanik, koji je još 2. aprila uredno primio poziv za sednicu skupštine APV koja se ima održati 8 dana kasnije, može se zapitati o kakvoj i čijoj deklaraciji priča Bojan, kada je dnevni red koji je predviđen i propisan za sednicu od 10. aprila 2013. godine, sledeći[2]:

1. PREDLOG POKRAJINSKE SKUPŠTINSKE ODLUKE O POLAGANjU PRIJEMNOG ISPITA, ODNOSNO ISPITA ZA PROVERU SKLONOSTI I SPOSOBNOSTI ZA UPIS NA VISOKOŠKOLSKU USTANOVU NA JEZICIMA NACIONALNIH ZAJEDNICA,

2. IZVEŠTAJ POKRAJINSKOG OMBUDSMANA ZA 2012. GODINU,

3. IZVEŠTAJ O POSLOVANjU ZAVODA ZA RAVNOPRAVNOST POLOVA ZA 2012. GODINU.

Ili ja moram da promenim đozluke (naočare) ili se u predloženom dnevnom redu ne pominje, niti jednom rečju, bilo kakva deklaracija, posebno ne onakvog sadržaja o kome priča gospodin predsednik regionalne Vlade.

Prijemni ispit, Ombudsman (konkretno radi se o Ombudsmanci) i politički uzbudljiv izveštaj o poslovanju Zavoda za ravnopravnost polova (zar i to postoji?). I to je, poštovani i već lagano zamoreni čitaoče, to. Nema deklaracije, nema autonomaške sikiracije, već tri, ranije određene i utvrđene, tačke, na koje će poslanici potrošiti ukupno 200 kalorija, imajući u vidu da svega tri puta treba da podignu ruku (odnosno pritisnu taster, u tom slučaju 50 kalorija).

Ako je predsednik Vlade mislio da dnevni red dopuni, u smislu odredbe člana 86. Poslovnika o radu Skupštine APV, mora pohitati jer mu krajnji rok za tako nešto ističe u utorak 9.aprila u 11 časova.

Svaki građanin, građanka i sve druge kategorije koje se tako osećaju, primetiće da je utorak 9. april određen za dan kada R. Srbija ima da se izjasni da li prihvata ništa da bi dobila ništa, ili da ne prihvata ništa da bi postala ništa.

Dakle, baš tog dana u 11 časova Bojan će sa svitom i poslušnim novinarima obelodaniti vascelom regionu da je odlučio da taj nesretni dan malo dosoli Vučiću, Nikoliću i Dačiću, sasvojom Deklaracijom o ničemu.

A sad se, zbog nestrpljenja, inače smirenog domaćeg publikuma bacam na suštinu naslova i ovog teksta. Ponoviću da dr Pajtić u pisanoj izavi koja je gore citirana jasno kaže:

„Skupština Vojvodine će u sredu doneti Deklaraciju...“

On ne kaže: „predložićemo da Skupština donese...“, već izričito i samouvereno proriče da će Deklaracija biti doneta sasvim sigurno. On naravno zna ono što zna svaki pošteni birač/građanin, odnosno vrlo dobro zna da se pokrajinski poslanici slabo šta pitaju, već im se angažman svodi na vrlo jednostavan mehanizam glasanja za predloge koji potiču iz kabineta glavnog junaka.

Jer kad Bojan Pajtić kaže da će skupština u sredu usvojiti, a da se to nalazi na dnevnom redu, a niti jedan od poslanika (a verujem ni sam Pajtić) ne zna sadržinu Deklaracije, onda je sasvim izvesno da će se ovih dana u Banovini (zgrada Vlade AP Vojvodine) mnogo kafe i kisele popiti, u cilju sastavljanja što deklarativnije deklaracije u cilju izazivanja pokrajinske i republičke sikiracije.

Pri ovako opisanim, odnosno iz izjave Pajtića prepisanim činjenicama, jasno je da njega ne zanima ni parlamentarizam, ni činjenica da Skupština bira njega, a on za svoj rad odgovara toj Skupštini, odnosno da je očigledno zaboravio (čuvena postpetooktobarska amnezija) da on nema pravo da naređuje Skupštini da usvoji nešto, a što je pride i samom njemu još uvek nedefinisane sadržine.

Bez obzira na sve, postavlja se pitanje: Zašto je Bojan ovako glasno i protivzakonito vrisnuo, odnosno javno naredio poslanicima kako i za šta da glasaju u sredu 10.aprila.

Postoje dva moguća razloga: Prvo, žao mu je nedavno razrešenih kadrova (direktora, predsednika institucija) koji su po partijskom ključu i izabrani, pa su tako sad i razrešeni. Drugi razlog može biti neki tihi šapat koji je ovih dana u vidu povetarca sa zapada pirnuo u Bojanovo uho i zamolio ga da doda malo kukuruza za klečanje pod kolena Srbije.

Ja lično preferiram ovo drugo objašnjenje, ali pitanja se nižu, te me zanima ko je konkretno i zbog čega Pajtiću učinio čast da dosoljava. Ko je to učinio zna on. Zašto, znam čak i ja. Odgovor je jasan: čisto da u utorak osetimo da još nije gotovo odnosno da još uvek nismo gotovi.

Autor je saradnik Srpskog kulturnog kluba.