Bez Dinkića se ne može?

Bez Mlađana Dinkića se ne može. Sada, kada su Ujedinjeni regioni ''prelomili'' i saglasili se sa koalicionim partnerima da se neizostivno mora nastaviti s ''reformskim'', ''pro-evropskim'' i ''antikorupcijskim'' putem, putem bez alternative, nedvosmisleno je jasno koja je i kakva uloga lidera URS-a, s kojom se nedvosmisleno saglašavaju oni koji su 2.000. godine bili s druge strane barikada.

Reč je, pre svega, o socijalistima i, naravno, premundurenim radikalima – naprednjacima. Izuzimajući činjenicu da su dr Vojislav Šešelj i šačica ortodoksnih radikala ostali na ustaljenim pozicijama, svi drugi koji čine jezgro aktuelne vlasti, proevropski orijentisane, ali okrenute, kako vele i istoku i zapadu, do juče su bili ogorčeni neprijatelji, deklarisani evromrzci, a danas su ''ugledni'' i europski orijentisani građani Srbije, koja je na kolenima. Jedino je, tih prelomnih godina, ''Velikog oktobra'', u vreme kada se nekakva prva ovovekovna plišana i ofarbana revolucija događala, i na mala vrata dovodila one koje su se ''zakleli nebu i zemlji'' da će uništiti Srbiju (uz podršku Nemaca pre svih, ali ne manje zasluga pripada i mnogim drugima iz europskog ešalona, ali i Amerikancima, štaviše) Dinkić sa svojim saborcima okupljenim oko DOS-a bio za ovo što nas danas, polako ali sigurno sustiže. Zato i ne čudi njegova ''spremnost'' da ostane u ''prvim borbenim redovima'' sa svojim do juče krvnim neprijateljima i ideološkim neistomišljenicima. To je i jedini način da nas sve zajedno, a mimo volje ogromne većine obmanutog i zavedenog naroda, uvede u ''svet blagostanja'', u Evropsku uniju. Upravo u onu asocijaciju koja nedvosmisleno posustaje, koja je centralizovanija i manje demokratska od mnogih zemalja ovog sveta, i u kojoj ima članova prvog, drugog i inih redova...

Zar se nedvosmisleno ne potvrđuje činjenica da nas aktuelna elita, u kontinuitetu, od 2000. godine, ubeđuje da će ovom narodu preporod doneti stranci. Zar se stranim investitorima, koji se rukovode samo i isključivo interesima, ne daju basnoslavne pare za otvaranje svakog radnog mesta. I zar se naš radnik ne eksploatiše, zar ne radi za bagatelno malu platu, zar većina tih zaposlenih u firmama stranaca nije ostala bez elementarnih prava, socijalnih, sindikalnih, onih prava koja proizilaze iz rada i Ustava. I konačno, zar profit koji te firme ostvare ne ide u zemlje odakle dolaze tzv. investitori. Smederevo je najočigledniji primer, a tim putem će danas, sutra, krenuti svi strani investitori, kojima smo mi otvorili, i finansirali parama nas samih, radna mesta. Od Kragujevca, Inđije do Valjeva... Ekonomija je surova, a kapital, pa to je govorio još davno Marks (a danas ga pominju više nego ikada, kao da je ne daj Bože – umro!!!) rukovodi se samo i isključivo interesom.

Emocije i altruizam ostavljene su nekim drugima, nekima koji se bave humanitarnim radom i koji, odavno, iz sve snage zapomažu i mole tzv. našu elitu, političku pre svih, da tako, kapom i šakom pomaže naše privrednike, male, srednje i velike. Naravno, među tim i takvim privrednicima našim ima mnogo onih koji su bogatstvo zgrnuli preko noći, uz podršku prijatelja s Zapada, ali i političara koji deceniju i više vladaju ovim prostorima, koji su privatizovali, što se privatizovati ne može, i koji su postali kao Krez bogati za par godina (a ni truli kapitalisti bogatstvo nisu sticali za par godina već generacijama).

S bankama, priča je ista. Dinkić je kumovao i dovođenju stranih banaka (naše banke gotovo da ne postoje u Srbiji) koje nam danas nude ''sjajne'' potrošačke i keš kredite, po kamatama bezobrazno visokim. Po kamatama koje su najviše u svetu i koje u njihovim domicilnim zemljama ne bi prošle ni kroz prozor, a kamoli na velika vrata. Doveo nam je banke koje ne poštuju klijente, koje ih obmanjuju, otimaju i zaračunavaju šta i kako im se ćefne. I usput, onako nonšalantno kao da to nije ništa, uništio sa svojim saradnicima iz borbenog ešalona 2000, a i aktuelne vlasti, gotovo sve institucije, od kojih su ostale samo ljušture i ruševine...

Eto, zato Mlađan Dinkić treba da ostane. Po svaku cenu. Pa i da žrtvuje pola ''svog'' ministarstva, može biti i neku gospođu ministarku iz URS-a, i to naravno ''za naše dobro''!

Srbijom dakle kruži bauk - bauk URS-a, ali i nove tzv. elite koja nedvosmisleno radi sve u korist naše štete, koja pruža ruke i moli, koja se izvinjava, odustaje od tužbi, nudi novac da strani investitoru dođu u Srbiju i pokupe kajmak, ili bar ono što je ostalo, a sve za mrvu vlasti i šaku srebrnjaka. Priče o zemlji sreće i blagostanja, kada se zakorači i uđe u EU, nisu više ni za malu decu. Ako se, nekim slučajem i desi da nas stvarno prime u tu EU – bićemo tek ružno pače, obespravljeni, zauzdani i na marginama. A sve što, eventualno dobijemo, stostruko većom cenom već plaćamo, a tek ćemo plaćati. Prvenstveno plaćamo - uništavanjem nacionalnog bića, prihvatanjem prekrajanja istorije, gubljenjem identiteta, teritorije, nacionalnog bogatstva... Naša tzv. elita trebalo bi da shvati da je sve to prevelika žrtva za ulaznicu u tamo neku imaginarnu zajednicu ''ravnopravnih naroda''. Jer, mi smo već sada, a zasigurno ćemo i biti - manje ravnopravni od recimo, Nemaca, Francuza, pa i naših komšija Hrvata. Svetinja koju naša ''elita'' prinosi na oltar EU veća je od svega, a svetinja je dostojanstvo i državnost za koje i koju su se vekovima borili naši preci.