Неједнако право на сиромаштво

У чему се уствари то огледа, више је него јасно када се зна да сиротиња у главном граду има „привилегију“ да у сиромаштву купује у СОС продавницама, а остатак грађана, оних који живе у прoвинцији, иако су статистички, а и буквално још сиромашнији, то право једноставно немају.

Пред сваким судом, па и уставним, оваква одлука о отварању СОС продавница само у Београду и још по којем граду, не би добила зелено светло и прелазну оцену. На страну што се то примењује, без пардона и образложења. Ако је већ, бар на неки начин, човек наша највећа вредност, зашто се дозвољава да и у беди и сиромаштву имамо привилегованих и оних других – одбачених и заборављених. Наравно, СОС радње нису наша измишљотина и специјалност. Оне којекуде по свету, па и у ближем суседству, постоје. Али, да би оне функционисале и имале колико толико смисла, неопходно је у свим сегментима да заживе и механизми социјалне заштите. Дакле, прво питање везано је за систем социјалних давања. А у сиромашној држави, каква је наша, где је тај систем у повоју и накарадно конципиран, где, рецимо, транзициони губитници, а радно способни, немају „привилегију“ на сиромаштво, ипак, нешто не штима. СОС радње би, према логици ствари, требало да буду тек други корак, степеник више у општој проблематици социјалне заштите различитих слојева и категорија грађана.

Неко ће, међутим, рећи – па код вас у провинцији концентрација сиромашних није тако велика, не спадате, штавише, ни у групу неразвијених општина (међу оних четрдесетак у Србији). И шта још хоћете. СОС радње?!

Е, па једноставно не може. СОС је намењен великим центрима, чак, када се боље размисли и погледа кроз социолошку и психолошку лупу, СОС је намењен гласачима, оној армији осиромашених грађана који живе у великим центрима где је сваки глас скуп и где се дефинитивно одлучује ко ће бити на власти. Наравно, реч је о изборима који се код нас свако мало организују. Па тако и беду, сиромаштво и глад неки „умови“ користе у прагматичне сврхе! Ту где је највише сиромашних, односно где је њихова највећа концентрација, треба показати милосрђе, алтруизам без граница, спремност да се отвори могућност да се за 10, 15 или чак 50 одсто јефтиније пазаре неки артикли широке потрошње. Казна за оне друге је што живе ван великих центара, што у локалу „глас народа“ и није тако важан, јер, на крају крајева како ће изгледати локална власт одлучује неко други и то договором, а све у складу са вертикалном синхронизацијом власти, од дна до врха. Уосталом, то није виртуално тај живот и данас живимо када се прекрајају локални парламенти у Београду, Бачкој и још којекуде.

С којим правом сиромашне широм Србије власт оставља на цедилу, на милост и немилост локалној самоуправи, власти коју, не ретко, „ни пас нема за шта да уједе“, а која често није одраз стања и воље грађана те средине. С друге стране, велики трговински ланци беже од малих средина као од куге. Тамо, у малим провинцијским срединама уосталом и нема ко да пазари нити је у бољим временима то чинио, вајкају се они; па шта онда да радимо са тамо неким СОС радњама?!

Коначно, сиротиња се одувек сналазила, па ће и сада. Криза у којој живимо није ништа ново. Спаса нам очито је, нема, али пропастио нећемо.

И, од СОС радњи, које нису тако лоше али не и претерано добро решење, до тачкица и народних казана – само је корак.

Чини се да су казани и тачкице остављени за оне „друге“ сиромашне, оне који су мање „концентрисани“, који ионако немају од чега да живе, преживе и наравно пазаре. Ако затреба, а избори евентуално буду неизбежни, ево нама тачкица и казана за који месец које куде по Србији. Наравно, у провинцији пре свега, а у центрима збивања по потреби.

Да није страшно и тужно, верује свако добронамеран, ово све би било смешно да је то прича из неког другог времена, из неке друге земље. Али, то је, нажалост, наша свакодневица!