Политички живот | |||
Беспризорност или политичка алхемија ЛДП-а |
понедељак, 18. новембар 2013. | |
Лицемерство, хипокризија, недоследност, свођење политике на ординарну партијску трговину и задобијање и најмањег дела власти снажно обележавају наш савремени политички живот. И то није нова појава, она има своје дубоке корене и својеврсну традицију у начину како се у нашем друштву одвијају политички процеси. Нестала су јасна разликовања између владајућих и тзв. опозиционих странака и то се нарочито може препознавати у учесталом процесу прекомпоновања у локалним скупштинама након парламентарних и локалних избора. Прoпорционални изборни систем и чињеница да су одборници власници мандата отварају простор за најбизарнија коалициона удруживања, у којима нема ни трага било каквој принципијелности и доследности у заступању јасно профилисаних политичких програма. Народна воља изражена на изборима нема више никаквог значаја јер се она обликује на основу понекад незамисливих страначких договора и огољене политикантске трговине. Управо је овај процес убрзаног прекомпоновања локалних скупштина био предмет оштре критике великог броја невладиних организација, независних аналитичара и опозиционих партија, и то онда када им је то одговарало и када су губиле позиције у појединим општинама. Али то није зауставило даље преобликовање изборне воље. Овај процес добија свој најизразитији и најупечатљивији облик у начину како се одвија процес формирања Привременог већа у Београду након смењивања Драгана Ђиласа са функције градоначелника. Иако је Либерално-демократска партија била један од најодлучнијих критичара процеса прекомпоновања резултата локалних избора, њено прихватање иницијативе да уђе у састав Привременог већа јасно говори да је она на посебан начин одлучила да се „жртвује“ и исправи исказану вољу бирача у главном граду, по којој она није успела да пређе цензус и добије своје одборнике у градској скупштини. Али ако се не може на велика врата ући у власт, ту су споредни улази који ће свакако послужити да се задовоље амбиције и интереси ове странке, која само показује да недоследност и лицемерство у нашој политици немају граница. Врхунац хипокризије и месијанског синдрома који се може препознати у деловању ове странке дошао је од свог врхунца у речима њеног „принципијелног председника“, који се ни раније није либио да испољи своју склоност ка прагматичном и реалистичком приступу у политици. Тако су његове велике испразне политикантске тираде пале у воду, јер прихватање и самог наговештаја могућности да ова странка уђе у Привремено веће мимо изборне воље грађана само показује до које мере је у нашој политици све могуће и да су порушени и погажени сви морални узуси и демократске вредности. То се јасно може видети у изјавама Чедомира Јовановића који настоји да објасни, на себи својствен демагошки начин, како је могуће остварити ову политичку алхемију и ући у Привремено веће мимо и насупрот јасно израженој вољи грађана Београда. Као и увек до сада, његова главна теза је садржана у тврдњи да се ова странка сада мора жртвовати јер гласачи у Београду нису били дорасли до реформаторских и модернизаторских идеја Либерално-демократске партије и зато су они сами кажњени јер су оставили њихове кадрове изван градских управљачких структура. Сада ће ова грешка, коју су начинили бесловесни бирачи који не разумеју „епохалну“ историјску мисију ове странке, бити коначно исправљена. „Врло добро свако у Србији зна која је снага наше странке, у чему је њена вредност и због чега је потребна том привременом већу. Београд ће бити кажњен уколико владајућа коалиција на нивоу републике ускрати ЛДП-у место у привременом већу и Београђани ће изгубити још један мандат за право да она након београдских избора поведе овај град другачијим путем од оног којим се кретао годинама уназад. Не знам да ли је то по закону или не, нека о томе мисли онај ко те одлуке доноси, али желим да наши људи седе у управи Београда, да не дозволе да Београд постане плен Дачића и Вучића и да у сваком тренутку остану упоришна тачка сваког нормалног човека“. У овој изјави председника ЛДП-а изражена је огољена тежња да се сада буде по сваку цену у градској власти (као нека врста показне вежбе за могуће републичке коалиције) и то се покрива политикантском флоскулом да се тако чува упоришна тачка нормалности, на коју универзалну тапију имају кадрови ове странке, који мимо свих правила и закона морају бити укључени у Привремено веће као посвећени чувари нормалности. То је у ствари право наличје тзв. грађанске политичке опције, која је увек спремна да када су њени политички и пословни интереси у питању, погази без икаквог обзира управо основне грађанске и демократске вредности. |