Beogradsko ulje na novosadsku vatru

( Prigovor -nikako odgovor- Bošku Obradoviću)

Poslednjih par dana smo, konačno i na kratko, odahnuli od pravno-retoričkih promašaja Aleksandre Jerkov, funkcionerke LSV i aktuelne (verovatno ne još zadugo) predsednice novosadske skupštine[1].

Gospođica je, izgleda, otputovala u SAD, i time pokazala da su joj Novosađani važni kao i lanjsko izdanje nekog ženskog časopisa. No, Čankova zamenica nije predmet rada, te je uvod teksta ukrašen njenim imenom samo zbog simbola nedemokratičnosti, koji je postala ovih dana.

Tema teksta nije ni neko suludo škrabanje po Filozofskom fakultetu u Novom Sadu[2], gde je neki (jako bih voleo da znam ko je taj) priučeni rodoljub, ili (nije nemoguće) plaćeni mangup-uličar, na ozbiljan način izvređao aktuelnog gradonačelnika Novog Sada. Već na treći pogled uočavamo da je navedeni mangupluk u vezi sa delovanjem funkcionerke LSV, u nastavku shvatamo da svaki pokret društvena grupa ili događaj mogu imati (sumnjamo) ili imaju (sigurni smo) vezu. Pored postupanja A. Jerkov, i škrabanja zidova sramnim parolama i skidanjem table sa imenom nesrećno i mučki ubijenog premijera, ovaj početak septembra označiće i treći deo napada na pokušaj smene novosadske vlasti. Taj treći deo napada je (po meni) - sumnjam – pod rediteljskom palicom meni za sada nepoznatog režisera, a glavnu ulogu trećeg čina igra Boško Obradović iz Pokreta „Dveri“.

Ovo zapravo jeste prigovor zbog elementarnog nerazumevanja stanja severno od Save i Dunava, koji upućujem Bošku Obradović, funkcioneru Pokreta „Dveri“. Iz ideološkog ubeđenja neću da ga zovem nikakvim starešinom, jer po mom dubokom ubeđenju starešina može da postoji u plemenu, vojsci i manastiru, a u ozbiljnom političkom delovanju nikako. To koketiranje sa osećanjima iskrenih, Liturgiji odanih Hrišćana jeste, po meni, najobičnije politikanstvo, ali o tome, dosta opširno, neki drugi put.

Boško Obradović je dana 02. septembra uputio „Obaveštenje zainteresovanim saborcima i pristalicama Dveri u Novom Sadu“[3] u kome se, iz njemu znanih razloga, ponovo obrušio i to vrlo lično, na dva bivša istaknuta člana toga pokreta, koji su pre izvesnog vremena isključeni iz pokreta. Uz obaveštenje se objavljuju još dva dokumenta i to „Odluka o isključenju“ i „Obaveštenje o neovlašćenom učestvovanju u pregovorima Miroslava Parovića i Aleksandra Đurđeva“.

Tekstovi se nadovezuju, pa ću ih i ja posmatrati kao jedinstven literarni pokušaj, budući da su slični u svim bitnim elementima.

Radi korektnosti prema čitaocu napominjem da ovaj tekst kucam iz dva razloga: prijateljskog (Đurđev mi je lični prijatelj) i principijelnog (delanje B.Obradovića u vezi Novog Sada nije počelo sada, i ima kontinuitet (ne) namernih grešaka).

U navedenom „Obaveštenju“ i pratećem materijalu su interesantna četiri momenta:

-          tajming (period objavljivanja);

-          stil;

-          neprofesionalizam i

-          neistine;

 „Obaveštenje“ se objavljuje u samo predvečerje ispraćaja DS i LSV oligarhije u opoziciju, kada se na razne načine (podmićivanjem, ucenama, zastrašivanjem) pokušava očuvati postojeće stanje u Gradu Novom Sadu, i time produžiti „demokratsko“ političarenje o trošku Novosađana.

Dakle, pored navedenog teksta, koji valjda ima da ukaže građanima Srpske Atine, da se nova vlast formira od strane nekakvih frakcionaša i da to nikako nisu ljudi koji mogu voditi Grad, interesantno je i to što se kroz isto saopštenje pozivaju moji sugrađani da se priključe Pokretu „Dveri“, jer ovi koji su sada isključeni i prokuženi, valjda nisu oni isti od pre jednog meseca.

Stil „Obaveštenja“ je sve samo nije hrišćanski, a nije baš ni da spada u najjasnija politička saopštenja kojim se neko poziva na pristupanje određenom političkom pokretu.

Provejava tvrdnja da su ljudi o kojim Obradović piše (ili bar pokušava) nekakvi autonomaši, pa se tako na jednom mestu kaže:

 „počeli su sebe da smatraju posebnim i izdvojenim, autonomaškim delom“

a na drugom mestu

 „koji ne sleduju njihovom autonomaškom delovanju“

te naivan čitalac može da pomisli da profesor srpske kljiževnosti Boško optužuje Parovića i Đurđeva za autonomaštvo, i time ih, valjda, diskredituje, sve zajedno sa novom većinom u gradskoj skuštini koju čine SNS, DSS, koalicija oko SPS i koalicija RDS-SPO.

Navedene lagane i lagodne optužbe za autonomaštvo uvek me podsećaju na lakoću kojom „Drugosrbijanci“ časte etiketama fašista sve svoje neistomišljenike. Takođe, optužiti za autonomaštvo nekog za koga je na veb sajtu „Dveri“[4] dana 08.06.2012. godine, kao i na zadnjoj korici novina pod nazivom „Dveri srpske“ dana 28.06.2012. godine[5], u tekstu pod naslovom „I Novi I Sad I Odmah“ pisalo „Povereništvo Novi Sad okuplja stručne, vredne i odgovorne ljude...“.

To znači da su Đurđev i Parović dana 08.06.2012. godine, kao i za Vidovdan iste godine, bili „stručni, vredni i odgovorni“, a da su negde od kraja juna do početka avgusta postali jurišnici na integriteta države Srbije. Pošto tako što ne biva (ili dosta teško biva) postavlja se pitanje elementarne odgovornosti onih koji su delegirali odnosno postavili navedenu dvojicu na funkcije. Još konkretnije, ako su Aleksandar i Miroslav onakvi kakve ih Obradović predstavlja sada, onda je njihov politički šef (valjda se to zove „Starešinstvo“) više nego odgovoran što ih je Novosađanima predstavio kao „stručne, vredne i odgovorne ljude...“.

Ako postaviš i kandiduješ nekog za koga imaš samo reči hvale pred izbore i dva meseca posle izbora, pa taj neko pokuša da sruši DS strukturu iz vlasti u svom gradu, budući da je prešao cenzus (za razliku od beogradskog Povereništva), te ga ti u tom trenutku potencijalne smene DS kadrova isključiš i kudiš gore nego Borisa Tadića i Nenada Čanka zajedno, tada je pre svega odgovornost na „šefovima“ (starešinama, vojvodama...) koji su te ljude postavili.

Istina je samo jedna i ogleda se u sledećem.

Đurđev i Parović nisu ni bolji ni gori nego pre par meseci, i sada je očigledno da su napadi na njih kao i isključenje iz pokreta, te kampanja koja je pokrenuta i koja traje, u bliskoj korelaciji sa pokušajem očuvanja postojeće strukture u novosadskoj vlasti.

Potpuno je van političkog rezona napadati odbornike koji pokušavaju da sprovedu predizborni program i uklone dvojac DS-LSV sa čelnih pozicija u vlasti. Van svakog smislenog razloga je pokušaj lične diskreditacije bivših članova u jeku završnih aktivnosti povodom smene gradonačelnika okumljenog sa B. Pajtićem.

Politička aktivnost koja podrazumeva uhođenje odnosno kako se kaže „Uvidom na licu mesta, starešine Zoran Radojičić i Srđan Nogo su utvrdili..“  nije ni uobičajena, ni svakodnevna, a u savremenoj policijskoj praksi se zove „tajno praćenje lica“ a narod to naziva „uhođenjem“.

Navesti za nekog da je „Uhvaćen u laži“ sa druge strane bi čak moglo predstavljati krivično delo Kleveta iz člana 171 stav 2 u vezi stava 1 Krivičnog zakonika. Reći nekome da laže ili da je lažov jeste još uvek inkriminisana radnja, koja može imati za posledicu i nadoknadu nematerijalne štete (član 200 Zakona o obligacionim odnosima).

Isto se može reći i za tvrdnju „ta spremnost da se bude tako beskrupulozan“, pa ovaj navod u vezi sa Obaveštenjem i pratećim materijalima daje potpunu sliku jedne (vrlo loše) osmišljene političke kampanje.

Bez komentara ostavlja i navod Odluke o isključenju gde se, pored ostalog kaže:

 „... Đurđev koristio potpuno neopravdano i neosnovano navodne crkvene nesuglasice između njega i dela starešina Dveri...“

Sad stvarno ne razumem suštinu Obaveštenja, Odluke, kao ni Izveštaja koji im je priložen.

Kakve crkvene nesuglasice? - i šta se uostalom bilo koga u javnosti Srbije tiče šta je i na koji način A. Đurđev razgovarao o Pravoslavlju i Crkvi sa bilo kim iz svog pokreta, i šta se koga tiče njegova lična odluka da mu nečiji crkveni stav nije po volji. Mislim, kakve to veze ima sa time što ste ga sada označili kao autonomaša, a Parovića kao njegovog, ni više ni manje, saizvršioca. Ovo ispada da je svako protivurečenje „Starešinstvu“ (he, he, svaki put mi je sve smešnije - zvuči kao da imaju po 80 godina) potencijalno kažnjivo delo, gde postoje izvršilac, njegovi saizvršioci, sve kao u nekom saopštenju MUP-a.

Sumirajući navode, kao i utiske direktive/obaveštenja/razobličenja koje je predmet ovog rada, ne mogu a da pisanije B. Obradovića ne smestim u kontekst mog prethodnog teksta[6] gde sam kao recept za raspirivanje autonomaštva u APV naveo:

 „Malo autonomaštva, zrno beogradskog nerazumevanja, par kapi tajkunskog interesa i na kraju malo komšijskog petljanja („Dvije žlice „Vegete“) i eto ti problema.

Obradović je do ovog časa u autonomaški lonac ubacio bar dva zrna „Beogradskog nerazumevanja“ (može se reći da su zrnca čačanska, ali pošto je centrala u Beogradu, a prof. Boško je član „Centrale“ neka ostane ovo određenje začina).

Prvo kulinarsko pregnuće je B.O. izbacio kroz tekst „Ukinuti autonomiju Vojvodine“[7] gde je u dosta siromašnoj analizi razdražio Soroševe stipendiste da kod tata DŽordža zakukaju za još malo lovice jer ih Beograd guši i ukida. Drugi problem u tekstu je, pored slabog kvaliteta predloga, pre svega u velikim rečima, koje ima da sprovedemo valjda mi koji živimo nešto severnije od Obradovića, dok će on opušteno sedeti sa ostalim vojvodama i telefonom komandovati pravce delovanja i taktiku.

Napominjem da suštinsko pitanje nije autonomija, budući da ona može da podrazumeva mnogo toga, već je osnovno pitanje sadržaja te autonomije. Što se mene lično tiče, smatram da su Srbiji potrebni regionalni oblici uprave, a da li će to biti APV, ili region Bačka (u mom slučaju) manje je bitno. Dakle, nije problem autonomija/regionalna samouprava/međuopštinsko organizovanje/oblasna administracija ili kako god, već je problem separatistička ideologija, koja neće nestati prostim ukidanjem ili promenom forme.

Važno je da lokalna odnosno regionalna vlast i uprava nemaju i ne žele da imaju prerogative države, te da im ni sistem to ne omogućava, a takođe je vrlo važno da centralna vlast nema maćehinski odnos ni prema jednom delu te države, a da regionalni oblici organizovanja imaju efektivan pravni lek na svaki protivzakonit ćef iz „kruga Dvojke“.

Konkretno osnovni problem Statuta APV i Zakona o prenosu nadležnosti je bio u tome što je pokrajinska administracija prigrabila (odnosno pokušala) da prigrabi prerogative države. Na svu sreću, takav pokušaj je osujećen kroz instituciju ustavnog poretka Srbije.

Ovome će slobodno dodati i to da sam (ponosni) isključivi i jedini autor svih 68 amandmana na Statut APV koje je DSS (čiji sam tada bio član) podnela Skupštini Vojvodine AP u oktobru 2008. godine. Ovo napominjem čisto, ukoliko Bošku ili nekom njegovom „Starešini“ padne na pamet da i mene počasti etiketom autonomaša, da se dobro promisli pre takvog nasrtaja na moj antiseparatistički status, a orginalne primerke amandmana mogu poslati svakome koga interesuje ozbiljna i strategijski osmišljena borba protiv separatizma i ideologije razbijanja Srbije.

Drugo zrno nerazumevanja Obradović Boška jeste gore navedeno i analizirano „Obaveštenje“ sa prilozima, pa sam siguran da su se, za razliku od mene, istom obradovale najmanje tri osobe u Novom Sadu: Jerkov Aleksandra, Pavličić Igor i njegov vozač. Ako napadi na novoformiranu većinu (SNS i svi ostali) u Skupštini Novog Sada potraju i ne dođe do smene vlasti, sasvim je sigurno da će ovo troje zadržati radna mesta.

(Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba)