Bauk neoliberalnog kapitalizma kruži Srbijom

„Oduvek sam držao da je socijalnost demokratije isto toliko važna koliko i demokratičnost socijalnosti, i da bez brige za tuđ stomak, ni briga za tuđu slobodu nije prava. Čovek je naravno sasvim slobodan da umre od gladi ako hoće ili ako izbora nema, ako nije isto tako slobodan da jede jer nema šta, čemu mu sloboda onda uopšte služi.“

Setio sam se ovih reči Borislava Pekića čitajući uvodnik Miše Brkića „Bauk etatizma“. Socijalnost demokratije i demokratičnost socijalnosti očigledno su strani pojmovi tržišnim fundamentalistima kakav je po ideološkom opredeljenju Miša Brkić. On se pita da li se Srbija vraća u socijalizam i državnu svojinu i to zato što su se radnička klasa, ili bolje reći njeni nemoćni ostaci, i vladajuća politička klasa umorili od tranzicije i rešili da se vrate na proverene staze državnog socijalizma. Miša Brkić se pri tome ne pita ko je platio najsuroviju cenu privatizacije, ali zato naslućuje da radnici izgleda od svih gazda najviše vole državu, a političari se ne libe da potkupe iste te najmilije radnike novcem uzetim kroz veće poreze ili zajmovima iz inostranstva.

Čovek se često pita kada čita ovako hladno tonirane tekstove nekih ekonomskih analitičara i novinara da li oni uopšte imaju realan odnos prema svetu u kome žive ili im je ekonomska doktrina važnija i od samih ljudskih života. Za njih je važno da njihova teorija i dalje radi, bez obzira na cenu. Miša Brkić je tako došao do velikog otkrića da naši radnici žarko žele da se vrate pod okrilje države i o tome piše na ironičan i pomalo posprdan način, kao da se ne radi o sudbinama desetine hiljada ljudi i goloj egzistenciji njihovih porodica. Da li je ovde reč o poništavanju privatizacije, kako to tvrdi sarkastični Miša Brkić, jer je vlast radnicima poručila da će biti za plate, bez obzira na to da li oni rade ili ne.

Ovo je zaista neprihvatljiva poruka jer otvoreno optužuje radnike za sva ekonomska posrnuća u ovom društvu. Radnici željni države su glavni krivci za propast privatizacije, a ne beskrupulozni i pohlepni tzv. poslovni ljudi koji su iskoristili indolentnost države i pokupovali firme koje su kasnije preprodali ili razorili, ostavljajući hiljade radnika na brisanom prostoru tranzicije.

„U Beloj Palanci je pre privatizacije bilo zaposleno 3.000 radnika. Nakon privatizacije ostalo je da radi manje od 500 radnika. Samo u fabrici obuće ‘Vesna’ radilo je 1.300 radnika. Više od pola Palanke je živelo od te fabrike. U ’Budućnosti’ je bilo više od 500 ljudi. Bilo je još mnogo vitalnih preduzeća, ali je privatizacija sve to uništila, a ljude ostavila na ulici da preživljavaju kako znaju i umeju“, kaže nekadašnji radnik u fabrici „Vesna“ Ilija Cvetković.

Međutim, ništa od svega toga ne sprečava agilnog propagatora Mišu Brkića da i dalje čvrsto stoji na braniku slobodnog tržišta i ekstremno deregulisanog kapitalizma. Kličući kako kapitalizam nije mrtav, već življi nego ikada, Miša Brkić je ozbiljno zabrinut ako se nastavi sadašnje nedopustivo koketiranje vlasti sa razmaženim radnicima koji su za njega samo materijal koji se zamorio, za razliku od njega koji nam je nedavno podario novu stranu u ekonomskoj rubrici Politike – potresne portrete velikih poslovnih ljudi koji su bili izloženi radničkom teroru i prepadima malih akcionara, pa zato nisu mogli da se razmašu i ostvare svoje poslovne poduhvate. Tako smo u dva nastavka imali priliku da čitamo ispovest teško ojađenog srpskog preduzetnika Milana Spasojevića, većinskog vlasnika firme „Trgovina 22“ i zaslužnog građanina Kragujevca. Ali zato nismo mogli da pročitamo odgovor ljudi koji su u tim tekstovima napadnuti na najbeskrupulozniji način. Sigurno i to spada u liberalno shvatanje slobode mišljenja i govora liberala Miše Brkića.

Verovatno će vrlo brzo uslediti knjiga tugaljivih ispovesti osujećenih i terorisanih srpskih preduzetnika. Međutim, knjigu o sudbini srpskog radništva u procesima pljačkaške privatizacije još dugo ćemo čekati. Socijalnost demokratije i demokratičnost socijalnosti ne mogu izazivati strah kod stranih i domaćih investitora i kupaca nekadašnjih društvenih preduzeća jer to je put koji je savremeni kapitalizam davno otkrio. Ne kruži ovom zemljom bauk etatizma, već bauk tvrdokornog podržavanja jednog neoliberalnog ekonomskog koncepta koji je stvorio nezapamćenu ekonomsku krizu.