Autonomija za Vojvodinu

Parlament severne srpske pokrajine Vojvodine je 14. decembra svečano usvojio statut o autonomiji. Prema statutu, pokrajina ostaje integralni deo Srbije, ali uz povraćaj nekih elemenata autonomije koje je izgubila 1990. godine. Autonomija znači da će Vojvodina moći da konkuriše u regionalnim fondovima onda kada oni budu dostupni Srbiji, kao i da će imati više kontrole nad nekim prikupljenim sredstvima. Pokrajinska skupština Vojvodine usvojila je statut oktobra 2008, ali je morala da sačeka i zeleno svetlo srpskog parlamenta, koje je dobila 1. decembra ove godine.

Vraćanje autonomije Vojvodini deo je strategije srpskog predsednika Borisa Tadića koji želi da ojača svoju proevropsku glasačku bazu u zemlji i ujedno predupredi bilo kakve moguće probleme u razgovorima o pridruživanju koje će voditi sa EU – posebno sa Mađarskom – po pitanju mađarske manjine u Vojvodini.

Vojvodina je srpsko parče Panonskog basena, nizije opkoljene Karpatima na istoku i severu, Dinarskim Alpima na jugu i Alpima na zapadu. Panonska ravnica pretrpela je dosta političkih i etničkih komešanja, i bila je pod austrougarskom kontrolom većim delom 19. veka i sve do kraja Prvog svetskog rata. Ravnicom danas dominira Mađarska, s tim što je Austrija, Slovenija i Slovačka zahvataju na zapadu, Hrvatska i Srbija zauzimaju njen južni deo, a Rumunija se sa njom graniči na istoku.

Vojvodina čini oko četvrtinu teritorije i populacije Srbije i predstavlja najnapredniji deo srpske ekonomije (oko 40% BDP-a Srbije ostvaruje se u ovoj pokrajini), budući da leži na plodnom poljoprivrednom zemljištu i poseduje određene zalihe ugljovodonika, koji predstavljaju bazu srpske energetske industrije.

Stanovništvo pokrajine čini 65-70% Srba, a najveća manjina su Mađari, koji čine 13-15% populacije. Druge manjinske grupe, od kojih svaka predstavlja 1-3% populacije, uključuju Slovake, Hrvate, Rumune i Rome. Zahvaljujući istoriji austrougarske vladavine, i veoma kratkoj otomanskoj vlasti, pokrajina se izgledom upadljivo razlikuje od ostatka Srbije i mnogo je više nalik Evropi nego Balkanu, što je izvor nemalog ponosa Vojvođana.

Autonomija je posledica kako unutrašnje politike Srbije tako i jedinstvenog vojvođanskog identiteta. Demokratska stranka Borisa Tadića u velikoj meri se oslanjala na proevropsko glasačko telo Vojvodine na izborima iz maja 2009. Tako će biti i u budućim političkim nadmetanjima budući da se proevropski DS kotira rame uz rame sa nacionalističkom desnicom u Centralnoj Srbiji. Zbog toga je Tadić bio prinuđen da popusti pred zahtevima za autonomijom vojvođanskog dela stranke i tako izbegne mogućnost pobune u sopstvenoj stranci. Međutim, za srpske nacionaliste, povratak autonomije Vojvodini deo je šire zavere Zapada da se Srbija postepeno rasparča, i po tom scenariju sledeći na listi je muslimanski Sandžak. Nacionalisti će pokušati da predstave autonomiju kao još jednu u dugom nizu izdaja od strane proevropskog Tadića, od kojih je na prvom mestu posvećenost Beograda priključenju Evropskoj uniji uprkos problemu kosovske nezavisnosti.

Tadićev problem je u tome, što paranoja nacionalističke desnice nije sasvim neosnovana. Iako EU ne želi da vidi dalje komadanje Srbije, što bi samo dodatno zakomplikovalo integracione procese već ionako usitnjenih balkanskih državica u EU, neki susedi Srbije, na prvom mestu Mađarska, sigurno ne bi imali ništa protiv toga.

Nakon završetka hladnog rata Mađarska je vodila vrlo aktivnu politiku podrške mađarskim nacionalnim manjinama u susednim državama, posebno u Rumuniji, Slovačkoj i Srbiji. Ovo je, s jedne strane, uobičajena strategija Budimpešte kojom se neutrališe pretnja desnice unutrašnjoj politici države, njenim mobilisanjem sa strane kad god se to pokaže potrebnim (recimo tokom ekonomskih kriza), ali je, s druge strane, u pitanju i deo strategije pritiska Budimpešte na svoje susede. Između Mađarske i njenih suseda često izbijaju problemi sa mađarskim nacionalnim manjinama, kao što se desilo u leto 2009. kada je mađarski predsednik Laslo Šoljom otkazao posetu pretežno mađarskim područjima Slovačke usled protesta u Bratislavi. Napetost između ove dve zemlje – obe članice Evropske unije – pretila je da prevaziđe diplomatske okvire i izlije se na ulice, a slovačka ambasada u Budimpešti u avgustu je pretrpela napade molotovljevim koktelima.

Dakle, Mađarska se obilato koristila svojim članstvom u EU kako bi efikasno vršila pritisak na svoje susede po pitanju manjinskih prava. U slučaju Srbije, Tadić i proevropske sile se nadaju da će autonomija Vojvodine biti dovoljno jak signal spremnosti Beograda da zaštiti svoje manjine. Problem je u tome što Budimpešta najverovatnije neće biti zadovoljna, pa bi status Vojvodine, kao i položaj mađarske nacionalne manjine, i dalje mogli da postanu pitanje koje će se isprečiti kada Srbija započne svoj proces pridruživanja EU.

Prevela Jovana Papan