Могући повратак милитантних исламиста у Либији

Два напада у готово исто толико недеља који за циљ имају страна представништва у Бенгазију указују на могућност да милитантне исламистичке групе оживљавају на истоку Либије. Уколико либијске групе које подржавају џихад настављају са својим операцијама то ће озбиљно закомпликовати напоре за стабилизацијом и поновном изградњом земље владајућег Националног прелазног савета (НТЦ)[1]. Међутим, узимајући у обзир нафтне интересе као и репутацију НАТО пакта тешко да ће западне земље остати по страни уколико милитантне групе постану озбиљна претња. 

Анализа

Најновији напад догодио се у вече 5. јуна када је импровизовани експлозивни уређај детониран испред предњег улаза у америчко дипломатско представништво у Бенгазију. Нико није повређен у експлозији, али су оштећена улазна врата представништва. Неименовани либијски безбедносни званичник изјавио је листу “Нова Кјуруна” да су бригаде заточеног Омара Абдела Рахмана оставиле писма преузимајући одговорност за напад. Из америчке амбасаде нису потврдили никакво сазнање о одговорности за напад.  

Напад је уследио након што је 22. маја извршен ракетни напад на канцеларију Међународног комитета црвеног крста (ИЦРЦ)[2] у Бенгазију. То је био напад за који су касније у изјави датој медијима одговорност преузеле бригаде ухапшеног Омара Абдела Рахмана. Бенгази је већ дуго гајио исламски милитантизам а садашњи услови су такви да се таква врста милитантизма поново појави.

Насиље милиције или присталица џихада

До овог тренутка насиље које је разарало постгадафијевску Либију било је базирано на милицији. Насиље милиције је узроковано међуплеменским сукобима који имају дубоке корене и који се воде око извора, земље и лојалности. Такво насиље било је посебно изражено у Триполију где је милиција служила као прелазна оружана сила након пада режима и широм пространих пустињских области Фезан, где су се етнички Туарези, Тоубуи и арапска племена сукобила у пар насељених градова. Насиље милиције такође може бити усмерено против владе што је потврђено заузимањем међународног аеродрома у Триполију 4. јуна од стране милицијске бригаде ал-Авфеа.

Недавни напади у Бенгазију били су другачији. Као прво мете су биле међународне, што заједно са преузимањем одговорности за напад 22. маја сугерише да су напади били мотивисани транснационалном идеологијом. У изјави нападачи су оптужили ИЦРЦ да дистрибуира библије локалном становништву и да представља “хришћанско утврђење”. Група је истакла да је напад упозорење и да ИЦРЦ треба да напусти Либију. Нападачи су објаву завршили речима да ће ускоро имати поруку која ће досегнути Америку- могућ наговештај напада 5. јуна.   

Као друго постоји група која је наводно одговорна за нападе: бригаде заточеног Омара Абдела Рахмана. Омар Абдел Рахман такође познат и као “слепи шеик” био је вођа Гамах ал-Исламијах египатске милитантне групе повезане са Ал-Каидом. Абдел Рахман је осуђен у Њујорку 1995. због своје улоге у завери подметања бомби на неколико локација у граду. Његово заточеништво је дуго служило као позив на оружје у круговима џихада, и многе прошле претње и напади повезани су са његовим случајем.

Није јасно да ли је напад 5. јуна представљао одговор на смрт високог вође ал-Каиде Абу Јахја ал-Либија који је био активан у либијској исламистичкој борбеној групи (ЛИФГ)[3], или је повезан са претњом на крају саопштења бригаде из 22. маја (није потврђено да за напад од 05. јуна одговорност сносе бригаде заточеног Омара Абдела Рахмана).[4]   

Историја Џихада у источној Либији

Источна Либија, са својом изолацијом и тренутно присутном анархијом представља идеално окружење за развој џихада. Залив Сидра раздваја регион, историјски названог Киренаика, од западног региона, који је историјски познат као Триполитанија. Током деведесетих источна Либија била је дом за ЛИФГ, џихадистичку групу коју су створили Либијци који су се вратили из рата против совјетских трупа у Авганистану. ЛИФГ су испољавали побуну против државе ниског интензитета и 2007. формално су објавили да су се придружили мрежи ал-Каиде.  

Активност ЛИФГ је попустила као резултат програма рехабилитације коју је прокламовао Гадафијев син Сеиф ал-Ислам, али су милитанти можда одлучили да је пад Гадафијевог режима поништио све договоре који су имали са старим режимом. Такође је могуће да се радикалнији елементи групе одвоје како би формирали сопствену групу или да су присталице џихада у региону ослабили везе са ЛИФГ. Либијска влада у прошлости је специфично циљала градове Дарнах, Бенгази, и Рас ал-Хелал као и ал-Кјубах у Џабал ал-Акхдар региону како би умањила утицај милитантног ислама. То да су ове области такође и центри демонстрација против Националног прелазног савета наговештава да је било која група у региону састављена од љуте, незапослене омладине из чијих редова регрутују своје чланове. Тренутни вакуум када је у питању ауторитет у Либији обезбедио је тим групама широк спектар дејства. 

Импликације успона џихада

Напади 22. маја и 5 јуна били су веома мали и оштетили су при томе само близину циљаних објеката. Али доступност оружја и експлозива у области након Гадафијевог пада значи да би било веома лако спровести или одржати насилну кампању. Уколико милитантне исламистичке групе стоје иза напада 5. јуна и уколико је иста група одговорна за напад 22. маја онда је вероватно да ће појачати своје нападе када америчке дипломате и ИЦРЦ не испуне захтеве који се наводе у претњама. Ово ће само повећати већ велику групу проблема са којима се суочава Национални прелазни савет. 

Национални прелазни савет је још увек у процесу формирања свог сигурносног апарата пред изборе који су недавно одложени упркос међународним и унутрашњим притиском да се они одрже што је пре могуће. Национални прелазни савет још увек није успео да обезбеди лојалност бројних подељених племенских фракција у земљи који се редовно сукобљавају у региону и упркос постепеном порасту у извозу нафте, либијска енергетска индустрија остаје оштећена, застарела и зависна од мултинационалних корпорација у погледу развоја- корпорације које се ускоро могу такође наћи на листи циљева. 

Недавни напади представљају вероватно прве видљиве знаке поновне појаве исламских милитаната у источној Либији. Такав догађај би суштински закомпликовао напоре Националног прелазног савета да се крене напред са политичком транзицијом у пост-Гадафијевској Либији. То би такође представљало још једну ненамеравану последицу арапског пролећа. Међутим, у случају Либије, нафтни интереси и НАТО интервенција која је допринела Гадафијевом паду, пружају гарант да западне силе имају интереса у будућности Либије. Мало је вероватно да ће Запад стајати по страни уколико исламски милитанти почну истински да прете западним интересима.

Са енглеског превео: Владимир Јевтић