Опречна гледишта Немачке и Велике Британије на ЕУ

(Стратфор, 17. 4. 2013)

Упркос недавном сусрету британског премијера Дејвида Камерона и канцелара Немачке Ангеле Меркел 12-13. априла у Берлину, Лондон и Берлин и даље имају опречна гледишта на будућност европских интеграција. Уједињено Краљевство [у даљем тексту: Британија] тежи томе да се чланицама ЕУ врати известан степен суверенитета, док Немачка жели дубљу политичку и економску интеграцију.

Неки споразуми су могући на кратке стазе, јер обе земље су заинтересоване да се очува заједничко тржиште и да се смање издаци ЕУ на бирократију. Међутим, гледано да дуге стазе, супротстављени циљеви које за ЕУ те две земље виде, довешће до тога да делају у супротним правцима.

Анализа

Лондон жели да се националним владама чланица ЕУ врате извесна овлашћења. Британска влада верује да је европски пројекат предалеко зашао од свог првобитног циља – стварања заједничког европског тржишта, и да он сада угрожава суверенитет држава-чланица. Крајем 2011. г. Британија је гласала против уговора којим се Бриселу препушта већа контрола над националним буџетима. Камеронова влада је средином 2012. г. започела студију са циљем да се одреди која овлашћења треба одузети од Брисела и вратити их националним владама, а у јануару ове године Камерон је најавио да ће Британија поново преговарати о свом односу са ЕУ и после општих избора 2015. године одржати референдум о свом даљем чланству у њој (referendum on its EU membership ).

Са своје стране, Немачка је још од почетка европске кризе позивала на дубљу европску интеграцију. Берлин сматра да, у циљу спречавања претераних дефицита и неодрживих нивоа јавних дугова, Брисел треба да има већу контролу фискалних политика земаља-чланица (Berlin believes that Brussels should have more control of member states' fiscal policies).

Упркос различитим гледиштима, ни Лондон, ни Берлин не желе да се Британија повуче из чланства у ЕУ. Услед тога што јој око половине извоза одлази на европско копно, и Британија има користи од свог приступа заједничком тржишту.

Уз то, Лондону, како би спроводио своју геополитичку стратегију, јесте потребно да има неки утицај на доношење одлука у ЕУ. И иначе традиционално забринута око појаве само једне континенталне европске стварне силе, Британија је принуђена да услед своје стратешке неопходности обезбеди стално одржавање извесног степена континенталне неслоге. Она је такође стално тежила и да одржи равнотежу између своје умешаности у европске послове, и свог привилегованог односа са САД. Тако је Лондон током последње четири деценије и користио своје чланство у ЕУ за кочење процеса економске и политичке интеграције у ЕУ.

Проблем за Лондон је у томе што он има минималан утицај на периферне европске државе чије су економије и валуте директно везане за Немачку. Евроскептичне партије, као што је Национални фронт у Француској и недавно оформљена Алтернатива Немачкој (AlternativefürDeutschland), јесу хвалиле Камеронов став према ЕУ, али популарност тих партија у њиховим земљама има више везе са домаћом економском ситуацијом, него са преговорима Британије са Бриселом.

Као и Британија, и Немачка је користила ЕУ за постизање сопствених, већих циљева (Germany has used the European Union to accomplish larger goals). Током последњих 70 година, Берлин је тежио да повећа своју политичку и економску надмоћ, нарочито у области северне Европе – традиционалног европског бојног поља – учвршћујући свој савез са Француском и, уз монетарну унију, остварујући заједничко тржиште Европске Уније.

За Немачку је из стратешких разлога важно да Британија остане у ЕУ. Ако би Британија изашла из тог блока, друге земље – нарочито оне нордијске, које имају блиске политичке односе са Лондоном, би могле да то следе. Такође, Немачка посматра Британију и као савезника против интереса средоземне Европе, а нарочито Француске. Тако су, током недавних преговора о буџету ЕУ, Лондон и Берлин агирали за нижи, ефикаснији буџет, док су периферне државе тражиле више издатке за супсидије и кохезионе фондове. Како немачка, тако и британска влада се слажу око потребе за јачање европског заједничког тржишта и постизање споразума о слободној трговини са осталим економским силама, какве су САД и Јапан.

Немачкој је проблем то што ће, ако жели да еврозону одржи у животу, морати да чини важне политичке и економске уступке периферији. Што дуже траје европска криза незапослености (unemployment crisis in Europe), то ће и отпор периферије према вођству Немачке бити већи, и то независно од дипломатских притисака Британије у правцу реформи ЕУ.

На дуге стазе, стратегије Британије и Немачке су у непомирљивом сукобу. Последица тога ће бити да ће Лондон и Берлин тежити супротстављеним циљевима, чак и ако се и постину неки споразуми на кратке стазе.

Са енглеског посрбио Василије Клефтакис