Antiruska histerija Aleksandra Vučića

U autorskom tekstu, objavljenom na sajtu ruske federalne novinske agencije „Regnum“, Mlađan Đorđević, srpski opozicioni aktivista, tumači aktuelnu kampanju u srpskim medijima, usmerenu protiv Rusije, kao pripremu Aleksandra Vučića za otklon od rusofilije ka rusofobiji, sličan onom koji je pre nekoliko godina napravio Milo Đukanović.

Tekst prenosimo u celosti:

Odavno na ovom sajtu, a još duže u razgovorima s mojim ruskim prijateljima upozoravam na činjenicu da aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić sprema ono što sam u tekstu objavljenom na Dan pobede nazvao „Đukanovićevski obrt“: otklon od svoje lažne rusofilije ka otvorenoj, neskrivenoj rusofobiji, poput onog koji je načinio predsednik Crne Gore Milo Đukanović, okrenuvši leđa vekovnom rusko-crnogorskom prijateljstvu i uvevši Crnu Goru u NATO.

Ovakvi zaključci su posledica procesa koji su više nego očigledni u srpskom društvu, pogotovu u srpskim patriotskim krugovima među onima koji poznaju Rusiju i istinski brane prijateljstvo naših naroda. Poslednjih nekoliko meseci ovaj spoljnopolitički kurs je naglo ubrzan i sve jasnije se primećuje otvorena antiruska kampanja u medijima bliskim vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci i Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću.

Reč je uglavnom, iako ne isključivo, o žutoj štampu, čiji je nezvanični glavni urednik Vučićev savetnik Vladimir Beba Popović, zajednički imenilac Vučića i Đukanovića. Istorijski situacija neodoljivo podseća na 1948. godinu i pripremu za čuveno „ne“ Josipa Broza Tita koje je označilo početak hladnog sukoba tadašnje Jugoslavije, s jedne strane, i Staljinom, SSSR (dotadašnjim najvažnijim partnerom u spoljnoj politici) i čitavim Informbiroom, s druge.

Prve otvorene naznake anti-ruske kampanje u Srbiji pojavile su se u medijima krajem novembra 2019. godine u takozvanoj aferi „Špijun iz ruske ambasade“, po kojoj navodni službenik Ambasade Rusije u Srbiji i ruske obaveštajne službe GRU Georgij Kleban vrbuje i kupuje poverljive informacije od „jednog srpskog oficira“. Istog trenutka su provladini tabloidi u Srbiji situaciju počeli da upoređuju sa „crnogorskim državnim udarom“, aferi iz 2016. godine kojom su nekakvi ruski obaveštajci optuženi da spremaju atentat na Đukanovića. Vučić ovakve navode nikada nije ni potvrdio, ni demantovao, a afera je u međuvremenu zaboravljena.

Svega nekoliko dana kasnije, pred posetu Vučića Sočiju i razgovor s Vladimirom Putinom, isti ti tabloidi izneli su optužbe da je čuveni ruski novinar i poslanik Dume Jevgenij Primakov mlađi tokom intervjua s Vučićem za svoju emisiju „Međunarodni pregled“ navodno „nudio predsedniku Srbije da napravi vladu s liderima opozicije“ (među čija je imena bilo svrstano i moje). Prema navodima u novinama, Vučić je Primakova prekinuo i maltene izbacio iz kancelarije. Sam Vučić ove navode ne samo da nije demantovao, već ih je početkom juna u intervjuu televiziji B92 i potvrdio.

Propaganda usmerena protiv Jevgenija Primakova, a preko njegovih leđa i protiv Rusije, nastavljena je nakon pojave informacija da bi on mogao naslediti Eleonoru Mitrofanovu na mestu direktora Rossotrudničestva. Tada su natpisi u medijima pratili liniju kako je „Rusija protiv nezavisne politike Aleksandra Vučića“, jer na mesto direktora organizacije koja se navodno bavi „finansiranjem demonstracija u državama širom sveta u kojima su ugroženi ruski interesi“ postavljaju „prijatelja srpske opozicije“. Ovakve optužbe su više nego neosnovane, jer svako ko iole poznaje Rusiju i način na koji funkcioniše ruska politika zna da se Rusija ovakvim stvarima ne bavi, a pogotovu ne u prijateljskoj zemlji kakva je Srbija. Ipak, to nije smetalo da se ponovo u srpskim medijima stvara histerija kako Rusija ugrožava nezavisnost Srbije i preti da ugrozi njen evropski put. Budalaštine.

Antiruska propaganda nije obustavljena ni tokom trajanja „prvog talasa“ korona virusa, iako nije bila tako očigledna. Tako je prvi signal ruskoj strani bio doček ruske humanitarne pomoći Srbiji. I dok se Vučić lično zahvaljivao svim svetskim liderima na pomoći rečima kako su oni „braća“ i „drugovi“, ime Vladimira Putina nijednom nije pomenuo, iako je Rusija poslala čak 11 aviona humanitarne pomoći i veliki broj lekara i ruskih vojnih stručnjaka koji su dezinfikovali objekte širom Srbije. Čak ih nije udostojio ni dočeka na aerodromu, već je to učinila Ana Brnabić, srpska premijerka netradicionalne seksualne orijentacije. Ukoliko to nije bio dovoljan signal, na srpskoj državnoj televiziji RTS je tokom trajanja policijskog časa nekoliko puta prikazan anti-putinovski film Vitalija Manskog „Putinovi svedoci“.

Ovaj talas antiruske histerije nije izbegao ni ambasador Rusije Aleksandar Bocan-Harčenko. Najpre je početkom maja morao da demantuje pogrešno interpretirane navode iz intervjua koji je dao najstarijem dnevnom listu u Srbiji „Politika“ o tome da će Rusija navodno pristati na promenu Rezolucije 1244 SB UN, koja čuva Kosovo i Metohiju u sastavu Srbije, da bi pre nekoliko dana i sam bio predmet napada srpskih novina „Srpski telegraf“.

Naime, nakon nedavnih protesta protiv ponovnog uvođenja policijskog časa u cilju borbe sa korona virusom započeta je najotvorenija antiruska kampanja u proteklih 20 godina u Srbiji. Gotovo da nije bilo medija, televizije i novina, koji nisu izveštavali o navodnoj umešanosti Rusije u organizaciju nasilnih protesta u Beogradu. Čak je i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić pomenuo mene kao jednog od glavnih organizatora ovih protesta, što je apsolutna besmislica. Ipak, ovo je poslužilo mnogim tabloidima da iskonstruišu čitav niz apsurdnih optužbi na račun uglednih ruskih ljudi, istinskih prijatelja Srbije i srpskog naroda,zbog njihove navodne umešanosti u organizaciju protesta.

Najdalje je otišao upravo „Srpski telegraf“, koji je u mrežu „ruske duboke države, koja iza leđa Putina želi da sruši Aleksandra Vučića“ upleo čak i Svetlanu Medvedev, suprugu bivšeg premijera Dmitrija Medvedeva, Leonida Rešetnjikova, direktora fonda „Dvoglavi orao“ i bivšeg direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja, ranije pomenutog Jevgenija Primakova, pa čak i fond za podršku javnoj diplomatiji „Gorčakov“. Nakon demantija ovakvih navoda od strane ambasadora Bocan-Harčenka, glavni urednik „Srpskog telegrafa“ Milan Lađević je zavapio kako ruska ambasada želi da uguši slobodu govora u Srbiji, te je otišao na provladinu televiziju Pink, gde je zajedno sa Vučićevom bivšem suprugom, novinarkom Ksenijom Vučić maltene optužio Rusiju da je kriva i za agresiju NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine. 

Odgovor na pitanje zbog čega baš sada i u ovoj formi dolazi do antiruske histerije u Srbiji je vrlo jednostavan: razlog je nastavak pregovora između Beograda i Prištine o statusu Kosova i Metohije. U većini medija, kako srpskih, tako i albanskih i evropskih, otvoreno se govori da su pri kraju pregovori o sporazumu o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, kojim bi tzv. Kosovo steklo pravo na članstvo u UN, makar i bez direktnog priznanja od strane Srbije (poput odnosa između dve Nemačke). Budući da bi ovakav čin bio akt izdaje Srbije, u suprotnosti sa Ustavom naše zemlje i Rezolucijom SB 1244, Vučić pravi otklon od Rusije kao jedinog garanta njihovog očuvanja u ovom trenutku.

Stav Rusije po ovom pitanju je veoma jasan i javno ponovljen više puta od strane i ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, i stalnog predstavnika RF pri EU Vladimira Čižova: rešenje je moguće jedino u okvirima Rezolucije 1244 i mora biti potvrđeno od strane Saveta bezbednosti. Budući da ovakav odgovor nije ono što Vučić želi, sada on, poput Mila Đukanovića, traži način da što bezbolnije po sebe raskine vekovno prijateljstvo između Srbije i Rusije i, što je još važnije, srpskog i ruskog naroda. Drugim rečima, kako bi opstao na vlasti, Vučić je spreman ne samo da izda Kosovo i Metohiju, već i da zauvek raskine bratske odnose između Srba i Rusa. Upravo zato, ne dopuštajući Vučićevu izdaju, Rusija štiti ne samo postojeći međunarodnopravni poredak, već i prijateljstvo sa Srbijom i srpskim narodom.

(Regnum)