Agonija Demokratske stranke

U najnovijim previranjima u „konsolidovanoj“ Demokratskoj stranci svi njeni funkcioneri koji učestvuju u sve otvorenijim i češćim unutarstranačkim razračunavanjima uporno se pozivaju na podršku većine u ovoj organizaciji. Pri tome se samo uzgredno pominje stranačko članstvo, ali se svi zdušno pozivaju na mogućnost ostvarivanja većine na predstojećoj sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, koja se već proglašava kao njena „Osma sednica“.

Ovaj veoma važan stranački organ sada ima više od četiri stotine članova, koji su u njegovom sastavu na osnovu partijske ili državne funkcije ili na osnovu kooptiranja, kojim se i ostvaruje većina u ovom organu jer se ono vrši da bi se učvrstio položaj dominantne oligarhijske strukture unutar stranke.

Treba reći da je samo četrdeset članova Glavnog odbora birano i to dovoljno govori o njegovom stvarnom demokratskom legitimitetu. Zato se sa puno osnova može postaviti pitanje da li se većina postignuta u ovom organu bez neposrednog izjašnjavanja članstva stranke može zaista označavati kao izraz većinske volje u Demokratskoj stranci.

Očigledno je da ne može jer se na ovaj način samo pokazuje da je Demokratska stranka i dalje organizacija prožeta snažnim oligarhijskim i klijentelističkim duhom, i to je najveća prepreka za njenu duboku i radikalnu transformaciju i konsolidaciju na novim organizacionim i programskim osnovama.

I ova sednica Glavnog odbora može biti samo privremena i to „Pirova pobeda“ jedne od stranačkih koterija i lobija koji trenutno ima prevagu, ali dugoročno to samo i dalje označava tavorenje i razaranje ove stranke, čije rukovodstvo i dalje veruje u neku svoju posebnu istorijsku misiju koja je sada više u sferi političkog iluzionizma nego što ima realno utemeljenje.

U tome i jeste jedan od najvećih problema Demokratske stranke - što ona ne može da ostvari duboke unutrašnje demokratske reforme i sopstvenu demokratizaciju, tako da ona ostaje i dalje privržena dosadašnjem anahronom načinu delovanja koji ju je i doveo do poraza na predsedničkim i parlamentarniz izborima, a trend gubljenja izbora nastavlja se i na lokalnim izbornim nadmetanjima.

Stranka je i dalje zatočenik unutrašnjih političkih i koterijskih borbi lobističkih i klijentelističkih grupa, a članstvo ostaje na političkoj margini bez ikakvog uticaja na kreiranje programa, koalicionih dogovora i kadrovske politike. Koterijski duh i dominacija različitih interesnih grupa jednostavno su prikovali ovu stranku za prevaziđeni način delovanja, a ona nije iskoristila prelazak u opoziciju da napravi ozbiljan organizacioni, kadrovski i programski zaokret. Laslo Vegel zato s pravom ističe: „Demokratska stranka još uvek traga za svojim identitetom, taj identitet je u vreme Borisa Tadića na jedan krajnje luksuzan način izgubila. Njen prvobitni diskurs preuzele su stranke koje su sada na vlasti, zato je Demokratska stranka i ostala bez svog jezika, izgubivši i svoj politički rečnik“.

Dodatna otežavajuća okolnost je u tome što je ova stranka pristala da igra na terenu na kojem je sada suverena SNS, jer je prihvatila da svaki lokalni izbori, kao i predstojeći izbori u Beogradu, budu pitanje opstanka ove stranke i njenog rukovodstva. Zato je ona izgubila svoju dinamiku kao opoziciona stranka i sada je na repu političkih događaja jer nema proaktivnu ulogu, već je stalno u dubokoj političkoj defanzivi.

Ona je očigledno izgubila toliko potrebnu dinamiku političke i organizacione konsolidacije, ali i radikalnijeg kadrovskog i programskog preispitivanja. A suštinska posledica je u tome što je izostala njena reideologizacija, a samim tim i ukupna demokratska reorganizacija. Posebna okolnost je što sadašnji predsednik DS Dragan Đilas nije izrastao kao politička figura koja će to biti na nacionalnom nivou, već je ostao na nivou lokalnog gradskog lidera i stiče se jasan utisak da on ne može da preskoči granice beogradskog atara. Time stranka gubi na snazi i političkoj reprezentativnosti jer je svedena na borbu za ovladavanje funkcionisanjem beogradskog odbora, a DS je pre svega organizacija koja je uvek imala snažna uporišta u najvećim našim gradovima, što joj je davalo političko utemeljenje i najširi mogući uticaj.

Pri tome on ne poseduje ozbiljnije političko iskustvo, njegovi pogledi na društvene i istorijske procese su skučeni i lišeni šireg poluistorijskog i teorijskog znanja, ograničen je profesionalnim stavovima tehnokrate–mašinca, pokazao je katastrofalno vođenje kadrovske politike, narušen mu je moralni dignitet, prepoznatljiv je nedostatak elementarne političke harizme, pokazuje arogantni odnos prema medijima i hronični nedostatak demokratske političke kulture.

Ozbiljnije političko uzdizanje Dragana Đilasa je logična posledica njegovog delovanja kao gradonačelnika Beograda, kao i egzaktna ekonomska i politička moć koju je demonstrirao kao „uspešni“ administrator koji može da podmiri apetite stranačke nomenklature, koja je i najviše doprinela da on postane predsednik Demokratske stranke.

Nakon smenjivanja sa mesta gradonačelnika i gubljenja serije lokalnih izbora, sasvim je očigledno da ona ista stranačka nomenklatura i oligarhija koja brine isključivo o onome ko im može obezbediti politički i ekonomski opstanak sada ga polako napušta tražeći novo uporište, oročavajući u stvari njegov politički opstanak na mestu predsednika Demokratske stranke s rezultatima na predstojećim gradskim izborima u Beogradu. Međutim, bez obzira na rezultate ovih izbora, jasno je da dosadašnjim vođenjem Demokratske stranke Dragan Đilas ne može da obezbedi njenu stvarnu demokratizaciju i stabilnu revitalizaciju i konsolidaciju.

Poseban problem je u tome što je sve vidljivije da se pokrajinski odbor u Vojvodini sad javlja kao izmešten politički činilac koji očigledno vodi svoju politiku i na taj način dodatno otežava funcionisanje i delovanje Demokratske stranke kao organizacije koja ima jedinstvenu organizaciju na celoj teritoriji Srbije.

Pri tome nije izvršena ozbiljna analiza zašto je stranka izgubila na parlamentranim izborima i zašto ne može da osetnije preokrene proces gubljenja poverenja birača. Neprestano se ponavlja da je DS sada neosnovano kriminalizovana organizacija, a niko se u stranci ne pita koliko su njeni funkcioneri doprineli da se takva slika o stranci stvori i održava u našoj javnosti i u koliko afera su bili umešani njeni predstavnici, što se najbolje može videti kada su otvoreni najpoznatiji slučajevi pljačkaške privatizacije. Takođe se tvrdi da su stranku napustili i izdali intelektualci, a da su beli listići bili onaj odlučujući tas na vagi koji je ključno doprineo gubitku izbora. Zašto su birači Demokratske stranke i dalje u dubokoj apstinenciji i zašto ne izlaze više na izbore.

Osnovni problem je u tomeda je ona izgubila poverenje svog biračkog jezgra koje pripada ostacima srednje klase i koji i dalje u sebi nose osećanje i ubeđenje da su prevareni i izdani upravo od Demokratske stranke i načina na koji je ona sprovodila vlast kršeći osnovne demokratke principe, praveći trule političke kompromise i favorizujući stranačke kadrove koji su svoje pozicije koristili za ličnu promociju ili bogaćenje. Zato će i najteži i najzahtevniji politički poduhvat biti da Demokratska stranka ostvari dovoljno ubedljivu, održivu i programski jasno profilisanu politiku i pri tome afirmišući nove nekompromitovane ljude, koji će moći da vrate moralni integritet u našu moralno devastiranu politiku.

Predsednik Političkog saveta DS Dragoljub Mićunović ne pominje svoju odgovornost za stanje u stranci, već nastupa kao neka vrsta političkog katalizatora i nezavisnog analitičara i u svojoj izjavi o stanju u stranci kaže: „Držim se načela da u politici morate biti spremni i za vlast i za opoziciju. Postoji pravilo za valjanu politiku: kada ste na vlasti, nemoj se bogatiti, a kada se i u opoziciji, nemoj se ponižavati“. Predsednik Saveta dužan nam je odgovor zašto se rukovodstvo DS, u vreme kada je bilo na vlasti, nije držalo ovog njegovog načela, već se dešavalo upravo obrnuto.

Mogao bi da da lični primer neophodnom kadrovskom obnavljanju stranke i povuče se sa mesta predsednika Političkog saveta, ali to njemu očigledno nije ni na kraj pameti. Zato i ne čudi što je došlo do tako ozbiljnog osipanja unutar DS čim je ona izgubila vlast, a SNS postaje najbrojnija stranka. Opredeljenje Dragana Đilasa i njegove političke nomenklature da sebe sada predstavi kao jedinu validnu opozicionu snagu ima svoje političko utemeljenje u potrebi da ovo društvo ima ozbiljnu političku alternativu, a samim tim i stvarnu opoziciju koja neće biti na stalnom čekanju u predvorju vlasti. Stranke u Srbiji teško opstaju u političkom životu ako u izgledu nije skori povratak na vlast ili već učešće u vladajućim strukturama. U politici se jedino računa realna moć i bez nje se može opstati samo ako je stranka utemeljena u čvrstim ideološkim i političkim ubeđenjima svog članstva i pristalica. U Demokratskoj stranci još uvek je jaka inercija dugogodišnjeg vršenja vlasti tako da se ona veoma teško prilagođava promenjenim uslovima i oblicima opozicione borbe. Učvršćivanje ove stranke nakon svih lomova i turbulencija koje se još nisu završile, izuzetno je težak i zahtevan put za koji ova stranka nema dovoljno organizacione snage, novih ideja i ljudi, ali što je još poraznije, ona je ostala bez ozbiljnog moralnog integriteta bez koga nema efikasnog i svrhovitog opozicionog delovanja.

Ni povratak Borisa Tadića u aktivni politički život nije garancija da se može značajnije promeniti sadašnji silazni trend Demokratske stranke. Jer on osim zalaganja za moguću veliku koaliciju nije ponudio ništa novo što bi dodatno ojačalo njegovu političku poziciju. Njegova tvrdnja da se odluke u stranci donose u skladu sa uverenjima i demokratskim prinipima, a ne u skladu sa kalkulacijama kako zadržati funkcije, ili s pretnjama oduzimanjem tih funkcija deluje u velikoj meri farsično jer on je imao pravu priliku dok je vodio Demokratsku stranku u protekloj deceniji da pokaže na delu kako izgleda i kako se sprovodi proces demokratskog odlučivanja.

Tadićevo naknadno priznanje da je njegova najveća greška bilo vođenje kadrovske politike i to što nije brže i odlučnije smenjivao one koje je trebalo smenjivati samo govori kako je vođena kadrovska politika. On nam duguje odgovor na pitanje gde su sada ti njegovi sposobni kadrovi koje je on protežirao i koji su bili glavni stranački ideolozi i marketinški magovi. Njegovo objašnjenje da su velike koalicije korisne za društvo u određenijim istorijskim uslovima i trenucima, što potvrđuju i primeri iz razvijenih demokratskih zemalja, samo je traženje alibija za mogući kompromis sa Srpskom naprednom strankom. Zar nije bilo dovoljno porazno iskustvo sa kompromisom koji je napravljen sa SPS koja se pokazala kao pogubna upravo za DS. Argumentacijom o velikom državničkom potencijalu velikih koalicija samo se stranačkoj oligarhiji i njenoj glasačkoj mašineriji stavlja u izgled da opet mogu doći do pozicija na vlasti.

U Nemačkoj je došlo do velike „crveno i crne koalicije“, ali o njoj se odlučivalo na stranačkom referendumu, na kome je učestvovalo više od 75 posto članstva. Da je mogućnost velike koalicije zaista izgledna, potvrđuje i stav potpredsednika DS Miodraga Rakića koji je u svom autorskom tekstu kaže da „promene i napredak stoga, po mom mišljenju, bez političkog dogovora sa SNS-om nisu moguće u skoroj budućnosti“.

Ovakvi stavovi i istupanje Borisa Tadića samo svedoče o dubini krize i agoniji u kojoj se nalazi Demokratska stranka i potpunoj konfuziji u koju se ona sve više zaglibljuje. Zato predstojeći Glavni odbor može samo biti još jedna raskrsnica na kojoj se ova stranka danas nalazi, ali će biti potrebno mnogo političke mudrosti i pre svega tegobnog sticanja poverenja i moralnog integriteta da bi se okončao proces konsolidacije i jasnog političkog pozicioniranja. Ali jedno je sigurno, bez snažnog i odlučujućeg učešća članstva u razrešavanju ove političke krize i neposrednih izbora na svim stranačkim nivoima ona će se i dalje nalaziti u stalnim sukobima i sudarima i neće moći da postane stvarna i snažna opozicija ovom sve autoritativnijem režimu, u kome je na delu sve očiglednije sprovođenje ličnog oblika vladavine, što je i deo naše političke tradicije, na koji se uvek računa u našim političkim odnosima.