Сада Коштуница и ДСС имају озбиљан проблем да ли да се ипак покушају дистанцирати од напредњака, укључујући и проблематизовање њиховог патриотизма и опозиционог статуса  или, пак, да се помире са судбином и да у савезу са њима, у смислу снаге и утицаја, буду отприлике оно што је Веља Илић био ДСС-у.  

Резултат избора на Вождовцу опомиње власт да није довољно свакодневно папагајски понављати еврореформске фразе, али и показује опозицији како је активнијим ставом могуће победити владајући режим.

Тврдити сада да су то не толико важни локални избори који не утичу на целокупно бирачко тело врхунац је политичког лицемерства. Да је Демократска странка победила на овим изборима, то би било тумачено као тријумф европски оријентисане Србије.

У Србији се од појаве вишепартијства странке централизују, а држава децентрализује и растаче. Услед тога партијски договори, уместо уставних норми, постају „гаранти“ виталних националних приоритета укључујући и опстанак државе.

Поводом текста Душана Павловића „Ни држава, ни аутономија“

Инсистирање на одвојености ова два процеса, чланства у ЕУ и статуса КиМ, свакако ће једног дана доћи у колизију са испуњењем критеријума из Копенхагена. Одлуку ЕУ да се у ресор комесара за проширење укомпонује и суседска политика треба озбиљно схватити.

Договорно разграничење Срба и Албанаца је решење за које су се многи залагали. Велика предност овог решења је то што би се оно утаначило на основу историјског договора два народа – српског и албанског, а многе државе Европе укључив и Русију подржавају овакав обрт.

Што се стубова тиче, чини ми се да је потребно прво направити чврст домаћи привредни стуб (темељ), затим, стуб социјално одговорне државе и стуб правне државе. Тек много добро умрежених домаће-спољних стубова представља могући добар темељ куће зване Србија. За то је потребна политичка воља. Има ли је?

Сви потенцијали државне и градске управе и јавних предузећа укључени су у ову локалну кампању. Средства се не бирају, јер најважније је да се Демократска странка и коалиција која је на власти докажу да су и даље доминантна и функционална политичка снага не само у овој општини већ и у целој земљи.

Нису ли грађани Србије, својим дивљењем за патријарха и његов живот, јасно ставили до знања шта мисле о систему који нам се намеће, а у коме „свако гледа само свој интерес“ и у коме је врховни морални закон „беспоштедна борба за опстанак“?