Својевремено је Весна Пешић, може бити и пре петнаестак година, рекла да је једна од значајнијих карактеристика нашег политичког миљеа – догађајност. Догађајност је заправо стање које карактерише привидна учесталост надовезујућих догађаја.

Питање у наслову је, наравно, реторичко, пошто је одговор више него јасан - нема их. Тачније, има их, али они свакако нису међу онима који се за то најгласније издају, или се воде као њихови баштиници, „елита“ која је израсла на тековинама НОБ, и која сада управља бродом који тоне.

Међутим, прављење жуто-црвене коалиције уједно је и нова прилика за прављење једне нове "опозиције", која неће бити писана под знацима навода тек када се покаже да је опозиција самом трулом ја-теби-ти-мени систему.

Миленковић сматра да се ово напуштање морала као предмета о коме се може рационално одлучивати десило на прелазу из предмодерног у модерно доба, при чему се обично, и код њега, Макијавели узима као фигура која маркира тај прелаз. То, наравно, уопште није тачно.

На нашој политичкој и медијској сцени видљива је политичка и идејна поларизација, која већ добија гротескне облике. Сваки покушај да се афирмише другачије мишљење тумачи се као страначка пристрасност и идеолошка једностраност.

С друге стране, прозападњачки србијански политичари као да избегавају стварност ''Европске уније''. Једна од пропагандних парола у последњим изборима је била: ''Посао не може да чека''. Познаваоци стварности тог удружења, међутим, кажу другчије.

Уколико Социјалистичка партија Србије не одустане од коалиционог споразума за Београд који је склопила са СРС-ом и ДСС-ом, Г 17 плус неће подржати ни мањинску владу коју би на републичком нивоу направили Демократска странка и социјалисти.

Може ли се актуелној дилеми да ли је Војска Србије моћна регионална сила довољна да одбрани интересе земље или је то карикирање борбене моћи оличено у парадерству војног врха додати и свеприсутна питалица са ширег друштвеног фона – постоји ли војна елита?