Зашто је већи део онога што се говори у Другој Србији, особито тренутно, један огроман ad hominem аргумент који треба да спречи да се неки плодан разговор поведе?

Треба имати у виду и следеће: несумњиви политички потенцијал СНС да доведе у питање популарност радикала није гарантија да ће ова странка лако и брзо доћи у позицију да политичку сцену у Србији учини биполарном.

За Запад већи од финансијског проблем је – проблем морални. И залуд би Господ опростио Западу дугове његове, кад то друштво овакво какво је – не може да прашта. Капитализам се, као што је уочио нобеловац Мухамед Јунуз, “дегенерисао у касино”.

Све је кренуло кад је “пао Милошевић”. Онда је “одједаред” све из Београда намењено за Војводину “могло да прође” и ништа није сметало. Донет је такозвани Омнибус, скуп прописа којим је привремено уређена војвођанска аутономија.

Не буни се наша власт зато што је Мило признао Косово, већ зато што им изгледа као да велики газда више воли Мила од Бориса, што велики газда нема разумевања за потребе наших владара који би исто признали Косово, али не могу сада, није тренутак.

Тешко да могу да прихватим фразу о ''две Србије''. Ма како то за новинаре згодно и кратко звучало, верујем да довољно пута поновљене речи могу да утичу на промену мишљења и стварање става.

Србија у односу на 1990. има далеко бољу изборну процедуру и атмосферу, али и лошији парламент. И то је приличан парадокс, с обзиром да 5. октобар малтене и календарски и симболички дели две српске деценије.