Razmisli, pa napiši

Povodom teksta Siniše Stefanovića Da li Srbija treba da prizna Palestinu?

Možda će se autor pomenutog teksta zapitati zašto mu ranije nisam odgovorio na njegovu, da upotrebim eufemizam, reč koja očigledno ne postoji u vokabularu Siniše Stefanovića, “kritiku”, mog teksta Zavadi pa vladaj koji je započeo sledećim rečima citiram:” Evo opet namćora. Ružio je Ćirjakovića, brukao je Samardžića, pljunuo je Jakšića preko cijele stranice i nije mu kanda dosta. Sada je svadljivcu na nišan došao Vladimir Jevtić. Taj sebi baš daje za pravo...Pa hajde, istinoljubljivi čitaoče, istrpi moje popovanje još jednom. Možda bude bilo polemike, možda bude letelo perje, možda bude bilo zabavno ko zna?”.[1] Čudan početak jednog ozbiljnog političko analitičkog teksta mora se priznati, ali gospodin Stefanović, iz samo njemu znanih razloga, ima dugu naviku da svojim tekstovima, u kojima su mu misli poput Rubikove kocke jer nikako mu ne polazi za rukom da usaglasi njene boje, pokušava da zarad neke sopstvenog bizarnog zadovoljstva započne prepirku sa drugim autorima. Dugo sam smatrao da ne bi trebalo da prihvatim načelo i principe gospodina Stefanovića, ali me je njegov poslednji tekst naprosto primorao da mu odgovorim u ovoj formi. Zaigrajmo dakle gospodine Stefanoviću.

Da li Srbija (ne)treba da prizna Palestinu?

Gospodine Stevanoviću objavljivanjem mapa iz pre-biblijskih i bibliskih vremena Vi ste u pokušaju da objasnite genezu sukoba na Bliskom istoku prešli granice nauke i istorije i zašli u sferu mitologije i metafore. Ja to inače poštujem i cenim ali ne u ovakvim tekstovima gospodine Stefanoviću. Ako ste krenuli tim putem zašto niste objavili mapu Egipta u kojoj su Jevreji po predanju živeli pod jarmom egipatskih faraona sve dok ih Mojsije nije oslobodio iz vekovnog ropstva. Ali nećemo više o istoriomitologiji već je vreme da pređemo na stvarne činjenice i vaše zablude kada je u pitanju palestinski narod.

Naime, u tekstu ste naveli sledeće:” Jevreji jesu bili jasno formiran narod sa državotvornom istorijom još kada su ih Rimljani odatle proterali. To se za Palestince ne može reći. Oni su nacionalnu samosvest kao lokalno-teritorijalnu odrednicu celine arapskog identiteta stekli u procesu tokom i nakon stvaranja države Izrael”.[2] To je apsolutno netačno i predstavlja katastrofalnu grešku, koja je učinjena sa namerom ili bez nje, u to ne želim da ulazim, jer implikacija Vaše teze je da su tek Jevreji bili ti zahvaljujući kojima je palestinski narod, koji je milenijumima naseljavao područje koje trenutno naseljava, stekao nacionalnu samosvest! Pa to je naprosto skandalozno! Takva tvrdnja se graniči sa tezama tipa da su Hrvati ili bilo koji drugi narod Srbima omogućili i darivali nacionalnu samosvest kao deo kolektiva slovenskih naroda što je apsolutno besmisleno. Evo nekih činjenica gospodine Stefanoviću, koje ste zaboravili da navedete u svom polu mitološkom tekstu. Naime, Palestina koja predstavlja oblast između Sredozemnog mora, reke Jordan i Mrtvog mora površine 27, 090 km2  bila je od 1920 do 1948 god. pod vlašću Velike Britanije. Rezolucijom Generalne skupštine OUN iz 1947. ukinut je britanski mandat u Palestini i donet plan o njenoj podeli na jevrejski (oko 14, 000km2) i arapski deo (11, 000 km2).[3]    

Dakle, gospodin Stefanović implicira da su tek 1947. godine Palestinci oformili svest o sopstvenom nacionalnom identitetu i to zahvaljujući stvaranju države Izrael! Po povlačenju britanskih trupa i lokalne uprave 1948. god. Jevreji su samovoljno proklamovali svoju državu Izrael. To je dovelo do izraelsko-arapskog rata koji je trajao 1948–49. u kome je Izrael okupirao oko 6.700 km2 arapskog dela Palestine, što je sankcionisano određenim odredbama primirja između Egipta, Jordana i Izraela 1949. godine. Ovim je najveći deo Palestine (20.700 km2 ušao u sastav Izraela), Egiptu je pripala Gaza sa okolinom, a Jordanu deo zapadno od reke Jordan. Stari deo Jerusalima pripao je Jordanu, a novi Izraelu. Takvom podelom čak oko milion Palestinaca je bilo prinuđeno da napusti svoje domove i utočište potraži u susednim arapskim zemljama, čime je prouzrokovan veliki deo nestabilnosti i problema u ovom delu sveta. Takvo stanje i očigledno agresivna politika Izraela prema arapskim zemljama bili su uzrok kasnijih oružanih sukoba na Bliskom istoku (da podsetim gospodina Stefanovića, vodilo se pet sukoba u kome je agresor bio Izrael). U ovim sukobima Izrael je okupirao svojom agresivnom politikom ogroman deo arapskih teritorija i trenutno, nakon pomenutih ratova, zauzima teritoriju od 22.072 km2.

Gospodin Stefanović, osim toga, brani tu istu agresivnu politiku države Izrael koja je oličena u neprestanim oružanim upadima na teritoriju gde žive Palestinci ma makar se radilo i o suverenoj državi kao što je Liban. Izraelsko ratno vazduhoplovstvo je izvršilo mnogobrojne ratne zločine naročito bombardujući Bejrut koji je danima bio bez vode i struje. Pri tome stradao je ogroman broj civila i dece jer su bombardovane gradske stambene četvrti uz izgovor likvidacije pripadnika Hamasa koji su vršili napade na teritoriju Izraela. Država Izrael se pri tome u potpunosti oglušila o svako međunarodno pravo ne poštujući teritorijalni integritet susedne države.

Ako se ne varam, gospodin Stefanović u svom tekstu tvrdi da saradnja sa Arapima nema budućnost i da između ostalog to predstavlja jedan od razloga zašto Srbija ne treba da prizna državu Palestinu. Da li to priliči jednom ozbiljnom autoru? Rekao bih da jednostrano viđenje situacije samo sa izraelske strane predstavlja vrlo neobjektivan i jednostran pristup čitavom i više nego složenom problemu.  

Srbija i priznavanje Palestine

Palestina, kao i Izrael, gospodine Stefanoviću, imala je puno pravo da proglasi nezavisnost na teritoriji koju je dobila od Generalne skupštine Rezolucijom iz 1947. kada je ukinut britanski mandat i kada je teritorija Palestine podeljena na jevrejski i arapski deo. Gde je tu interes države Srbije? Pre svega ovim stupamo u sferu morala, gospodine Stefanoviću, iskonske humanosti i poštovanja ljudskih prava. Izrael je dobio državu na teritoriji Palestine, zašto to isto uskratiti i palestinskom narodu? 

U međunarodnim odnosima nikada nije vladalo prijateljstvo već samo puki interes. Država Izrael nije priznala Kosovo ne zato što je tradicionalni prijatelj Srbije već je bila rukovođena sopstvenim interesima oličenim upravo u problemu sa Palestinom. Osim toga, javno mnjenje u Izraelu nikada nije zvanično i masovno organizovalo proteste protiv bombardovanja Srbije 1999, ali takođe i ranijih akcija NATO pakta, kao i nakon hrvatske agresije na RSK. Dakle, Srbija ne dobija ništa priznavanjem palestinske države, ali je njeno moralno pravo i obaveza da prizna palestinsku državu i da doprinese mirnoj koegzistenciji izraelskog i palestinskog naroda i konačnoj stabilizaciji prilika u regionu.