Полемике | |||
Размисли, па напиши |
![]() |
![]() |
![]() |
среда, 28. септембар 2011. | |
Поводом текста Синише Стефановића Да ли Србија треба да призна Палестину?
Да ли Србија (не)треба да призна Палестину? Господине Стевановићу објављивањем мапа из пре-библијских и библиских времена Ви сте у покушају да објасните генезу сукоба на Блиском истоку прешли границе науке и историје и зашли у сферу митологије и метафоре. Ја то иначе поштујем и ценим али не у оваквим текстовима господине Стефановићу. Ако сте кренули тим путем зашто нисте објавили мапу Египта у којој су Јевреји по предању живели под јармом египатских фараона све док их Мојсије није ослободио из вековног ропства. Али нећемо више о историомитологији већ је време да пређемо на стварне чињенице и ваше заблуде када је у питању палестински народ. Наим Дакле, господин Стефановић имплицира да су тек 1947. године Палестинци оформили свест о сопственом националном идентитету и то захваљујући стварању државе Израел! По повлачењу британских трупа и локалне управе 1948. год. Јевреји су самовољно прокламовали своју државу Израел. То је довело до израелско-арапског рата који је трајао 1948–49. у коме је Израел окупирао око 6.700 km2 арапског дела Палестине, што је санкционисано одређеним одредбама примирја између Египта, Јордана и Израела 1949. године. Овим је највећи део Палестине (20.700 km2 ушао у састав Израела), Египту је припала Газа са околином, а Јордану део западно од реке Јордан. Стари део Јерусалима припао је Јордану, а нови Израелу. Таквом поделом чак око милион Палестинаца је било принуђено да напусти своје домове и уточиште потражи у суседним арапским земљама, чиме је проузрокован велики део нестабилности и проблема у овом делу света. Такво стање и очигледно агресивна политика Израела према арапским земљама били су узрок каснијих оружаних сукоба на Блиском истоку (да подсетим господина Стефановића, водило се пет сукоба у коме је агресор био Израел). У овим сукобима Израел је окупирао својом агресивном политиком огроман део арапских територија и тренутно, након поменутих ратова, заузима територију од 22.072 km2.
Ако се не варам, господин Стефановић у свом тексту тврди да сарадња са Арапима нема будућност и да између осталог то представља један од разлога зашто Србија не треба да призна државу Палестину. Да ли то приличи једном озбиљном аутору? Рекао бих да једнострано виђење ситуације само са израелске стране представља врло необјективан и једностран приступ читавом и више него сложеном проблему. Србија и признавање Палестине Палестина, као и Израел, господине Стефановићу, имала је пуно право да прогласи независност на територији коју је добила од Генералне скупштине Резолуцијом из 1947. када је укинут британски мандат и када је територија Палестине подељена на јеврејски и арапски део. Где је ту интерес државе Србије? Пре свега овим ступамо у сферу морала, господине Стефановићу, исконске хуманости и поштовања људских права. Израел је добио државу на територији Палестине, зашто то исто ускратити и палестинском народу? У међународним односима никада није владало пријатељство већ само пуки интерес. Држава Израел није признала Косово не зато што је традиционални пријатељ Србије већ је била руковођена сопственим интересима оличеним управо у проблему са Палестином. Осим тога, јавно мњење у Израелу никада није званично и масовно организовало протесте против бомбардовања Србије 1999, али такође и ранијих акција НАТО пакта, као и након хрватске агресије на РСК. Дакле, Србија не добија ништа признавањем палестинске државе, али је њено морално право и обавеза да призна палестинску државу и да допринесе мирној коегзистенцији израелског и палестинског народа и коначној стабилизацији прилика у региону. [3] Vojni leksikon, Vojno izdavački zavod, Beograd, 1981. str 997. |