Победићемо Тадића

Поводом текста „Европски пут Николића” („Политика”, 3. децембра)

Свакодневни напади разних аналитичара на Српску напредну странку представљали би уобичајену и не нарочито значајну појаву да нису добро синхронизовани и припремљени са и у центрима политичке моћи, како оним владајућим, тако и у оним бесплодним опозиционим, који своју будућност виде само уколико нема конкуренције на политичкој сцени или је она толико мала и слаба да и они, толико лоши, лењи и безидејни могу да имају значајну популарност и некакву улогу у српском друштву.

Веома ретко сам реаговао на написе у новинама, на увредљиве речи, или текстове, али ,„Политикин” текст под насловом „Европски пут Николића” пун је паушалних оцена, нетачних тврдњи и ставова које износе поједини аналитичари и политичари, а да при томе не анализирају апсолутно ништа, већ износе навијачке, партијске оцене и ништа више.

Тим људи који сам изузетно поштовао из „Нове српске политичке мисли”, претворио се, буквално, у последњи бедем одбране јалове и бескорисне политике једне опозиционе странке, која је однедавно, иако је седам година била у коалицији са Демократском странком, почела да проверава лојалност свих политичких субјеката количином псовки и увреда које би требало дасе изрекну на рачун Тадића и њему ближњих. Покушаћу да у најкраћем одговорим, не на анализу, већ на нападе Бранка Радуна на Српску напредну странку, изнете у „Политици” од 3. децембра.1 Наиме, господин Радун је дошао до неколико закључака служећи се потпуно погрешним премисама. Он констатује да је расколом у Српској радикалној странци профитирала Демократска странка, зато што је Тадић добио алтернативу својим данашњим коалиционим партнерима?! Можда би господин Радун и био у праву када би постојала било каква жеља или јаснa намера Српске напредне странке да на било који начин партиципира у власти са Тадићевом странком. Такође, овде није у питању незнање, већ јасна намера Радуна да обесмисли политичко деловање српских напредњака и очисти политички простор за Демократску странку Србије, која би, уз нејаке радикале, била једини опозициони стуб. Разуме се, Радун не полази ни од каквих чињеница, већ само од свог ускогрудог, једнострано и острашћенопартијског става. Дакле, обавештавам њега и све његове партијске пријатеље да се узалудно надају коалицији демократа и напредњака, јер наша намера је да будемо убедљиво најјача опозициона странка у Србији, а затим да донесемо промене грађанима ове земље, што значи победу над режимом Тадића и Дачића.

Коментар господина Радуна да се Томислав Николић у свом наводном преображају руководио логиком „кад не могу да их победим, хајде да им се придружим” показује сву малициозност коју неко према политичком неистомишљенику може да покаже, јер Николићу не пада на памет да се придружује Тадићу, а Радуну је сасвим и недвосмислено јасно да само српски напредњаци могу да победе партију председника Србије и нико други.

На крају, позивам Војислава Коштуницу да нам не шаље поруке преко својих аналитичара, већ, уколико то жели и уколико мисли да је то добро за Србију, да коначно одговори на отворени позив Томислава Николића, са њим разговара о стварним политичким намерама и будућности заједничке нам отаџбине. Ово је само позив, а не молба, јер већи и јачи увек показује широкогрудост, али никада не клечи пред мањим и слабијим.

заменик председника Српске напредне странке

Александар Вучић

[Политика, 04.12.2008]