Odgovor Srđi Popoviću, ili - "Moj život u šikari duhova"

Nigerijski pisac Amos Tutuola je 1954. godine napisao roman gorenavedenog naslova. Knjiga se bavi sudbinama smrtnika koji zalutaju u svet duhova. Brajan Ino i Dejvid Birn su 1981. godine izdali album pod istim imenom, inspirisan Tutuolinim delom. Album sam pribavio, kao poštovalac Toking Hedsa i Inoa. Tu ploču sam još tada shvatio kao upozorenje, kao predviđanje, kao zvučni zapis koji opisuje medije, savremeni svet, haos, entropiju, sve u zlokobnoj kakofoniji zvukova.

Sajt „Peščanika“ čitam redovno, bez obzira na političku jednoumnost i ostrašćenost, ali ranije nisam imao asocijacije na pomenuto muzičko delo Inoa i Birna. To mi je palo na pamet tek kada sam posetio novopostavljeni blog Srđe Popovića, posvećen njemu i krivičnoj prijavi koju je podneo protiv Koštunice. Vrlo neobičan povod za postavljanje nečijeg bloga. Pogotovo što se tvrdi da je Popović samo advokat majke i sestre Zorana Đinđića, tj. upućeni smo da verujemo da je ta krivična prijava njihova volja a ne volja Srđe Popovića i krugova oko njega. Ako je tako, zašto je blog dobio Popović, zašto ga nisu dobile majka i sestra Zorana Đinđića? Kada sam posetio navedeni blog i pogledao komentare, pomislio sam na album „Moj život u šikari duhova“. Taj album govori o atmosferi na tom blogu i sajtu.

Popović nas obaveštava da je pobuna JSO uspela. Zaboravlja da je JSO još tada stavljena pod komandu vlade Zorana Đinđića i da je ta vlada još tada izvestila o svom uspehu u rešavanju protesta JSO.

Pođimo od početka. Još u petak, 12. novembra, u radio-emisiji na B92 najavljen je pomenuti blog. Na sajt „Peščanika“ je u ponedeljak 15. novembra, postavljena cela krivična prijava, nekoliko tekstova koji se tiču te teme i sam blog. Urednice „Peščanika“ Svetlana Lukić i Svetlana Vuković na naslovnici Popovićevog bloga navode da se radi o moderiranom blogu, da neće biti objavljivani komentari koji sadrže govor mržnje. One mole da se ukaže na greške u činjenicama i zaključivanju itd. Takođe, 17. novembra urednice, bez moje saglasnosti i bez saglasnosti NSPM, prenose moj tekst objavljen na sajtu „Nove srpske političke misli“.

Na svom blogu je bloger a advokat Popović postavio uvodni tekst „Poziv na javnu raspravu“. Popović navodi da je dobio „jedinstvenu priliku...“. Vaistinu. Dobio je jedinstvenu priliku da iznosi neistine i konstrukcije, dostojne urnebesnih teorija zavere. Popović nas obaveštava da je pobuna JSO uspela. Zaboravlja da je JSO još tada stavljena pod komandu vlade Zorana Đinđića i da je ta vlada još tada izvestila o svom uspehu u rešavanju protesta JSO. Po njemu, pobuna JSO je uspela jer je imala podršku DSS (nikakve podrške nije bilo). A taj uspeh je doveo do atentata na Đinđića. I u svemu je najviše profitirala DSS. Ova besmislena tvrdnja je jednaka tvrdnji da su republikanci najviše profitirali od Kenedijevog ubistva, te da su zbog toga oni i krivci za atentat na Kenedija. Na stranu, Popovićev zaborav da je posle atentata rejting DS-a skočio do neba, i da je uvedeno protivustavno i protivzakonito vanredno stanje, kada je uhapšeno 11000 građana a potom procesuirano samo nekoliko stotina. Popović u stilu junaka romana Agate Kristi zaključuje da su DSS i Koštunica krivi zbog toga što Koštunica „uskoro nakon atentata seda na zločinom upražnjeno mesto premijera srpske vlade“. Advokat Popović, koji je već u godinama, zaboravlja da je pre Koštunice, „na zločinom upražnjeno mesto premijera srpske vlade“ prvo seo Zoran Živković, zamenik Zorana Đinđića kao predsednika DS a da je Čedomir Jovanović avanzovao na poziciju potpredsednika vlade. Po logici advokata Popovića, pre Koštunice, zbog ostvarene koristi, prvo moraju biti osumnjičeni sadašnji siroti vinogradar Živković i siromašni političar Jovanović. Današnji, vinogradar Živković i siromašak Jovanović su godinu dana bili na čelu vlade Srbije. Dakle, jasno je da Koštunica ne seda ubrzo „na zločinom upražnjeno mesto premijera srpske vlade“, već posle godinu dana, odnosno posle parlamentarnih izbora iz decembra 2003. godine. Na tim izborima je narod kaznio vladajuću DS. Da li je za to bilo ko kriv? Kriva je sama DS. Da li je time bilo ko profitirao? Uvek posle izbora neko formira vlast a neko ode u opoziciju.

Popović nastavlja u istom stilu Agate Kristi i petparačkih romana: „Kriminalistička abeceda nalaže da isleđivanje bilo kog krivičnog dela logično počinje od isleđivanja glavnog korisnika dela“. Ne sećam se da je bilo isleđivanja Živkovića i Jovanovića kao glavnih profitera Đinđićevog ubistva, sa stanovišta Srđe Popovića, pod načelom „quo bono” koje advokat Popović pominje? Popović kaže „to nije učinjeno tokom Sablje“. Pa i nije. Tada su premijer i njegov zamenik bili Živković i Jovanović – nisu bili ludi da istražuju svoju krivicu, po rezonu advokata Popovića. I šta ih je sprečavalo da tokom vanrednog stanja istraže sve aspekte pobune JSO i umešanosti DSS u to? Ništa! Pa opet oni to nisu učinili. A nisu to učinili jer su i oni znali da nikako ne mogu da povežu DSS sa protestom JSO i atentatom, jer veza nikada nije ni postojala. Šta je sprečavalo sadašnju jednoumnu vlast DS i satelita, sa sve LDP-om, koji je vladajuća a ne opoziciona stranka, da tokom dve i po godine totalne vlasti istraži sve o protestu JSO i o atentatu? Ništa. I kao i tadašnji njihovi stranački prethodnici Živković i Jovanović, ni oni to nisu učinili iz istih razloga. Šta je sprečavalo Borisa Tadića da kao predsednik koji ima veliku vlast tokom sedam godina svog mandata, naloži istragu o protestu JSO i o atentatu? Ništa. Pa opet on to nije učinio. I opet iz istih razloga.

Koliki je očaj advokata Popovića najbolje ocrtava poziv blogerima „Peščanika“ da pomognu u istrazi o protestu JSO i u podupiranju krivične prijave. Čovek mora da bude jako očajan i bez argumenata kada poziva blogere petokolonaškog glasila da mu pomognu.

Koliki je očaj advokata Popovića najbolje ocrtava poziv blogerima „Peščanika“ da pomognu u istrazi o protestu JSO i u podupiranju krivične prijave. Čovek mora da bude jako očajan i bez argumenata kada poziva blogere petokolonaškog glasila da mu pomognu.

Potom advokat Popović teško optužuje sadašnju vlast DS-a, LDP-a, LSV-a i ostalih u Republici, Vojvodini, glavnom gradu, desetinama gradova i stotinama opština, rečima: “Sve reforme i svi napori Zorana Đinđića da stvori nekakvu bolju budućnost opustošenoj zemlji koju je zatekao – zaustavljeni su, a skromni početni uspesi tih napora poništeni su. Srušene su mnoge nade a zemlja je ponovo gurnuta u apatiju i rezignaciju“. Advokat Popović optužuje Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića , Nenada Čanka i ostale da su zaustavili sve reforme i napore Zorana Đinđića i da su gurnuli zemlju u apatiju i rezignaciju.

Toliko o uvodnom tekstu blogera Popovića.

Bloger i advokat Popović se javlja, na blogu i u medijima kao čovek zabrinut za sudbinu nacije gurnute u apatiju i rezignaciju od strane njegovih prijatelja Tadića, Jovanovića, Čanka i ostalih. Koliko je iskren u tome svedoči njegov intervju, dat njemu naklonjenom američkom časopisu „Peace magazine”.

(http://archive.peacemagazine.org/v10n2p08.htm)

Ukazujem na jedan deo tog intervjua kada novinar podseća Srđu Popovića da je svojevremeno potpisao peticiju kojom se poziva na bombardovanje Srbije:

“Novinar: Prošle jeseni ste potpisali peticiju za bombardovanje Srbije i srpskih položaja u Bosni. Očekivao bih da vam ljudi postave određena pitanja poput: Niste li izvršili čin izdaje protiv sopstvenog naroda, ili protiv države Srbije?

Popović: Pa dobro, ja sam advokat, tehnički gledano, da, počinio sam akt izdaje, po zakonima Srbije. Ali ja razdvajam interese države Srbije i srpskog naroda i mislim da su ti interesi suprotstavljeni u ovom trenutku. Vojni poraz Miloševićeve vlade je u najboljem interesu srpskog naroda. To je nešto što treba da želi svaki dobar srpski patriota. Ne mislim da sam izdao svoj narod.

Novinar: Potpisavši takvu peticiju, ne sugerišete li da nasilje i rat mogu da reše određene političke probleme, kakav je oružana srpska secesija od Bosne i Hercegovine ili od Hrvatske?

Popović: (...) Ja vidim da Srbi u Bosni vrše agresiju protiv države priznate od UN, i vidim da vrše genocid. Mislim da obe stvari moraju biti zaustavljene. Novinar: Ali zar ne treba oni onda (misli na međunarodnu zajednicu) u srednjoj Bosni da bombarduju Hrvate kada oni vrše genocid nad muslimanima? Ili da bombarduju Srbe kada vrše genocid nad Hrvatima? I zar ne treba da bombarduju muslimane kad oni vrše genocid protiv koga god – Hrvata ili Srba?

Popović: Ne mislim da su sve tri strane jednako odgovorne za početak (rata) ili da su sve tri strane jednako odgovorne za ratne zločine. Mislim da su Milošević i jugoslovenska armija (koja je značajna sila) započeli rat. I najgore i najbrojnije ratne zločine je počinila srpska strana.

Novinar: Prizivanjem oružane intervencije protiv srpskih snaga, zar ne prizivate u stvari neizbežne ratne zločine koji će biti izvršeni nad srpskim stanovništvom? Srpske snage su na terenu izmešane sa civilnim stanovništvom. One sede u srpskim selima i bombarduju Sarajevo.

Popović: U svakom oružanom sukobu će biti civilnih žrtava. Nažalost, to je neizbežno. Ne mislim da ova činjenica treba da spreči međunarodnu zajednicu da učini ono na šta je obavezana međunarodnim zakonima: zaustaviti agresiju, zaustaviti nasilje“.

Advokat Popović optužuje Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka i ostale da su zaustavili sve reforme i napore Zorana Đinđića i da su gurnuli zemlju u apatiju i rezignaciju.

Postavio sam pitanje koliko je bloger advokat Popović iskren u brizi za srpski narod imajući u vidu njegove gore citirane reči i priznanje da je izdajnik (doduše samo tehnički gledano, samo sa stanovišta srpskih zakona)? Postavljam pitanje kakav kredibilitet ima čovek koji priznaje da je izdajnik, tj. čovek koji se zalagao za bombardovanje svog naroda u Bosni i Srbiji? Koliko se može verovati čoveku koji želi da rat i nasilje budu okrenuti protiv samo jedne strane u građanskom ratu, i čoveku koji uopšte veruje da rat i nasilje mogu da reše bilo šta? Kako verovati advokatu koji prvo devalvira pojam genocida svodeći ga na opšte zločine, a potom genocid – odnosno počinioce zločina vidi samo na srpskoj strani? Vidi se da novinar, koji intervjuiše Popovića, smatra da je genocida bilo na sve tri strane, ali Popović otklanja tu mogućnost svaljujući svu krivicu na srpsku stranu. Kako verovati čoveku koji priziva ratne zločine nad sopstvenim narodom, a buduće srpske žrtve olako karakteriše kao neizbežnu kolateralnu štetu svakog oružanog sukoba? Kakav je to Popović „dobar srpski patriota“, kako sam sebe naziva, kada je po sopstvenom priznanju izdajnik? Kako on može biti „dobar srpski patriota“ kada se zalaže za vojni poraz svog naroda, za bombardovanje svog naroda, i za ratne zločine nad sopstvenim narodom? Odgovori na ova pitanja se nameću sami po sebi. Advokat Srđa Popović, koji je po sopstvenom priznanju, tehnički gledano, počinio akt izdaje, nema nikakav kredibilitet, nije iskren i ne može mu se verovati. Intervju, čije delove citiram, koji je svojevremeno dao Srđa Popović, dovoljan je za takav zaključak, ali pored njega postoje mnogobrojna svedočanstva o antisrpskom delovanju advokata Popovića, izgovorena na tribinama „Peščanika“. Kada se upustim u još podrobniju analizu reči advokata Popovića, dolazim do još poraznih zaključaka, pored onih koji se vide u gore navedenim pitanjima. Advokat Popović smatra da je, tehnički gledano, počinio akt izdaje, po zakonima Srbije, kako kaže. Iz njegovog daljeg izlaganja se može shvatiti da on smatra da je izdao državu ali ne i narod. I očigledno smatra da je izdaja države nešto što nije kažnjivo, nešto što nije sporno, jer je državu vodio Milošević. Popović gubi iz vida da je suština države narod, živi ljudi, pa tek potom neka teritorija, i onda sve ostalo. Država nije Miloševićev režim, niti bilo koji režim. Država nije ni Tadićev, marionetski, kvislinški i izdajnički režim (da, sve odjednom). Režimi se menjaju. Stoga ne možete izdati državu a da ne izdate i narod. Sve i da je to moguće, taj izuzetak se ne bi odnosio na Srđu Popovića jer je on svoju „tehničku“ izdaju, po njemu, a suštinsku, po meni, počinio zalažući se za bombardovanje svoje zemlje a potom i za kopnenu intervenciju – „vojni poraz... je u najboljem interesu srpskog naroda“. Pojedini primeri iz istorije su pokazali da do vojnog poraza nekog režima – istovremeno i do vojnog poraza naroda i države, po pravilu (a izuzetaka ima), može doći samo posle kopnene intervencije – primer Irak, Avganistan – izuzev ako se ne upotrebi nuklearno oružje, kao u slučaju Japana. I na ovom mestu se postavlja neizbežno pitanje advokatu Popoviću – da li ste potpisujući zahtev za bombardovanje svog naroda i svoje zemlje, zahtevali samo konvencionalno bombardovanje, nalik onom 1999. godine, ili ste zahtevali i nuklearno bombardovanje? Očigledno je Klinton, kome ste vi i vaši supotpisnici uputili zahtev, to imao u vidu kada je kasnije,1999. izdao naredbu da se bombarduje Srbija. Iz svih reči advokata Popovića je jasno da je on zahtevao i podržao i bombardovanje 1999. godine, i sve NATO zločine, bili oni 1994. godine ili 1999. godine. Koliko znam ni zločin izdaje ne zastareva? Postavlja se pitanje kako neko ko je po sopstvenom priznanju izdao državu, a time i narod, uopšte ima, bilo kakvo, ne samo moralno pravo da optužuje i presuđuje drugima?

Advokat Popović je ubeđen da vodimo nekakav duel i da je moj tekst na NSPM nastao kao odgovor DSS, na njegovu tužbu. Nije tako. Kao što ni ovaj tekst nije nastao zbog želje da polemišem sa Popovićem, “Peščanikom“, „E-novinama“, „Danasom“ ili Basarom. A svi oni su, izuzev „e-novina“, izneli niz uvreda na moj račun. To u svojim tekstovima nikada nisam radio i neću raditi. Uostalom oni idu na ličnu diskvalifikaciju jer su besni i nemaju argumente, kao što je uvek slučaj sa ličnim diskvalifikacijama. Na tekst „Odgovor nečastivog“ advokata Popovića se neću osvrtati, jer je haotičan i besmislen, pritom, dovoljan odgovor je ono što pišem u ovom tekstu. Na nužničko spisateljstvo Basare u „Danasu“ ne treba odgovarati.

Na tekst „Odgovor nečastivog“ advokata Popovića se neću osvrtati, jer je haotičan i besmislen, pritom, dovoljan odgovor je ono što pišem u ovom tekstu. Na nužničko spisateljstvo Basare u „Danasu“ ne treba odgovarati.

Vratimo se na blog Srđe Popovića i na sajt „Peščanika“. I pored najave da nije dozvoljen govor mržnje, pretpostavljam ni vređanje, blog Srđe Popovića obiluje mržnjom i uvredama, iako je dvostruko moderiran, od strane urednica „Peščanika“ i od samog Srđe Popovića. Svi oni dozvoljavaju i podstiču govor mržnje i nizak nivo rasprave, pogotovo Popović koji podilazi svojim blogerima. Takođe, na blogu, kao i na samom sajtu „Peščanika“ nema suprotstavljenih mišljenja, nema stavova izvan kruga drugosrbijanaca. Eventualne svađe, rasprave ili suprotstavljenosti se kreću isključivo oko stepena satanizacije DSS, Koštunice, i svih ostalih koji ne misle isto kao i oni. Uvrede na račun Koštunice i DSS se na tom blogu podrazumevaju. Na ovom blogu ima malo komentatora a mnogo komentara, jer većina blogera piše nekoliko desetina komentara, pa čak i više. Primer koji opisuje stepen ekstremizma blogera su uvrede upućene medijskoj kući B92, čiji blog nazivaju „brlog b92“ (reči glavne blogerke Svetlana Stamatović, pored Srđe Popovića), mnogobrojne uvrede Tadiću, uvrede i drugim funkcionerima DS-a, “homofobični Đilas“, „kreštava Jelena Trivan“ (blogerka Marija). A B92, Tadić, Đilas i Trivanka su rečju i delom uglavnom istomišljenici blogera „Peščanika“ i Druge Srbije. Ne stopostotni, i ne svi u istoj meri, ali istomišnjenici. Međutim ovi ekstremisti i njih mrze i vređaju ih, jer nisu stopostotni istomišljenici. Bloger „Vasilije virtuelni“, jedini koji iskazuje nešto drugačije stavove, ali i dalje u okviru drugosrbijanskih pogleda na svet, biva prepoznat kao bloger sa B92, i doživljava niz disvalifikacija i napada, jer dozvoljava razumnu sumnju, tj. dovodi u pitanje određene tvrdnje Srđe Popovića iznete u krivičnoj prijavi. Bloger Igor J. ne može da veruje „koliko mržnje i gluposti“ ima u mom članku na NSPM. Primer slabo kontrolisane mržnje je i vređanje po nacionalnom osnovu, tj. na osnovu nesrpskog prezimena koje se ne završava na „ić“, što predstavlja nacionalšovinizam iako se predstavnici Druge Srbije predstavljaju kao tolerantni antinacionalisti i antišovinisti. Tome sam na sajtu „Peščanika“ i na blogu lično izložen. Poigravanje sa mojim prezimenom je započeo advokat Popović na svom blogu u tekstu „Odgovor nečastivog“. Zanimljivo je da su ove namerne greške ili nepoznavanje gramatike ispravljene na istom tekstu koji su urednice Lukić i Vuković stavile na naslovnu stranu „Peščanika“. Ne verujem da bloger Popović ne poznaje gramatiku i padeže kada navodi: „po g. Bakarcu“, „zabrinutost g. Bakarca“ itd. Da se prezivam Bakarc, reči g. Popovića bi bile tačne. Ispravno je reći „po g. Bakarecu“ i „zabrinutost g. Bakareca“. Da g. Popović greši namerno, podsmevajući se mom nesrpskom prezimenu svedoči i šovinistička i nipodaštavajuća rasprava dve bliske saradnice i blogerke g. Popovića, koje nemaju noću pametnija posla (briga o deci, muževima, vođenje ljubavi itd.) od učešća u šovinističkoj farsi. Dijalog nastaje na početku komentara Popovićevog teksta na blogu „Poziv na javnu raspravu“. Jedna blogerka – Svetlana Stamatović je glavni saradnik g. Popovića i napisala je više od sto komentara. Taj dijalog prenosim u celini i sa sve greškama:

komentar 2. Svetlana Stamatović

Novembar 18, 2010. at 00:04

„srđo, bekvalac treba nama da odgovara, a ne vi njemu, uostalom, neka ga koštuničina odbrana pozove da svedoči u korist koštunice“.

komentar 3. Svetlana Stamatović

Novembar 18, 2010. at 00:08

„pardon, bekarec“.

komentar 3 i dalje. Svetlana Stamatović

Novembar 18, 2010. at 00:38

„ja ovoj budali nikako da potrefim ime, hajde ponovo:bakarec“.

komentar 3 i dalje. Vesna

Novembar 18, 2010. at 00:38

„E sada ste me do suza i nasmejali. Iako sa nestrpljenjem očekujem sutrašnji odgovor srđe Popovića, ova vaša opaska je sasvi dovoljna kao odgovor na dizajnerovo mudrovanje“.

komentar 3 i dalje. Vesna

Novembar 18, 2010. at 04:38

„Uh, sada vidim da se i kod mene brzo primila (ne)pismenost, ne smem više da čitam nikakve bakarace“. (http://blog.pescanik.net/?p=15)

Sve ovo prolazi bez reakcija troje moderatora, Svetlane Lukić, Svetlane Vuković i Srđe Popovića. Osim što se oni slažu sa ovakvim komentarima i podstiču ih nečinjenjem, g. Popović je i licemeran i nedosledan, o čemu svedoči njegov dijalog od 17.nov. sa blogerkom Marijom, koja se žali na podsmevanje u komentarima (a sutra i sama vređa i podsmeva se Đilasu i Trivanki), a Popović joj kaže 17. novembra:“ Slažem se sa vama i podsmeh ne može biti zamena za analizu. Najlakše je ljudima izdevati imena“. Već sutra, Srđa Popović ne smatra da i ja treba da budem zaštićen od podsmeha, niti da spadam u ljude.

Slično ovim dvema saradnicama g. Srđe Popovića, Svetlani Stamatović i Vesni, koje vole šovinizam i čija je javna maska boraca za pravdu i pristojnost pala, mojim imenom i prezimenom se zabavio i sajt neonacističkog Stormfronta, u delu Stormfront Srbija, gde se od 6. maja 2009. godine, nalazim na “Spisku Jevreja u Srbiji“, na poslednjem 175. mestu (http://stormfront.org/forum/t183799/). Kao što Druga Srbija i vlast označavaju svoje mete i prave svoje spiskove, tako ih pravi i Stormfront. Jedino što se postavlja pitanje čemu ti spiskovi služe? Postavlja se pitanje koja je razlika između ekstremista Druge Srbije i Stormfronta? Ja ću njima priznati da mi nisu sva krvna zrnca srpskog porekla a njihovoj želji da me liše tih nesrpskih zrnaca neću moći da udovoljim – sva su mi jednako draga.

Za razliku od mene, advokat i bloger Srđa Popović iza sebe ima mnoštvo koje stoji iza njega i to pravi veliku buku koja se slabo čuje. Kao orkestar ljudožderskih liliputanaca.

Ipak najgori primeri govora mržnje se tiču iživljavanja nad gospođom Ružicom Đinđić a time i nad decom Zorana Đinđića. I ovde je glavni akter najbliža saradnica Srđe Popovića, Svetlana Stamatović. Pored nje i još neki blogeri ponavljaju njene klevete o Ružici Đinđić, poput blogera po imenu „Srle“(komentar od19.nov). Svi oni komentarišu odsustvo imena Ružice Đinđić iz krivične prijave Srđe Popovića i njegovih klijentkinja, i zbog toga mrze i kleveću Ružicu Đinđić. Najbliža saradnica Srđe Popovića, očigledno u ime samog Popovića, koji se, elegantno drži po strani, i kaže da ne može da komentariše jer mu je gospođa Đinđić bila klijent (jednom klijent, uvek klijent), Svetlana Stamatović 16. novembra 2010. u 23:03, kaže :

“Ne kapiram zašto je iznenađenje što nema Ružice, kad je ona član Demokratske stranke, one iste koja je proterala sve najbliže Zoranove saradnike i to na zahtev Koštunice i Dinkića, da bi potom kohabitirala sa DSS. To mudrome nešto govori...“.

U 05:52, gospođa Svetlana Stamatović, Srđino oko svevideće, osoba koja nikada ne spava, koja izgleda nema muža, ni decu (oprostite ako grešim, neomužena dugočekalica reklo bi se?), niti svoj život, dalje nastavlja:

„Bojim se da Ružica nije baš tako naivna i jadna kako je većina doživljavaju (primetite gramatičku grešku!), posebno ako imamo u vidu ovo: (ovde Stamatovićka citira navodne reči Stanka Subotića Caneta da je Ružica Đinđić od njega 2007. godine, primila 1,3 miliona evra, a da je to odobrio Tadić, a u stvari sama kleveće Ružicu Đinđić na sajtu „Peščanika“ i blogu Srđe Popovića). Detalje ove klevete neću citirati, toliko su besmisleni a vi ih možete pronaći na komentarima na tekst Srđe Popovića „Poziv na javnu raspravu“, na blogu g. Popovića.,komentar br. 48.( http://blog.pescanik.net/?p=15 ).

Koliko je bolest uzela maha, vidimo. Bliska saradnica Srđe Popovića, Svetlana Stamatović izgleda monstruozno insinuira da i Ružica Đinđić, ili ima nešto sa ubistvom Zorana Đinđića (i) ili ima nešto sa zataškavanjem političke pozadine atentata, jer je navodno primila 1,3 miliona evra., što je nepojamna neistina. Stamatovićka uporište za svoje bolesne insinuacije nalazi u činjenici da je Ružica Đinđić član DS. To „mudroj“ Stamatovićki nešto govori.

Da li su sada jasniji razlozi zbog čega gospođa Ružica Đinđić ne želi da ima ništa sa paškvilama Srđe Popovića?

Sve ovo govori u prilog onome što sam rekao o lažnoj prijavi Srđe Popovića, a to je da se on više razračunava sa Zoranom Đinđićem, nego sa Koštunicom. Njegov blog, njegova saradnica i drugi blogeri su dokaz za to.

Potporu ovim mojim tvrdnjama i tvrdnjama da su prijatelji Srđe Popovića, Jovanović i tzv.“lakirana bubašvaba“, imali mnogobrojne veze sa atentatorima, i da tu treba tragati za političkom pozadinom, a ne kod Koštunice i Ružice Đinđić, daje i nekadašnji prijatelj advokata Popovića, bivši američki ambasador Vilijam Montgomeri koji govori o Čumetovom priznanju i političkoj pozadini atentata na Đinđića :

“To priznanje je bilo suviše detaljno, nisu imali izbora. Ali očigledno je postojao odnos između Legije, Đinđića, Čedomira Jovanovića i Zemunskog klana. Ne znam sve detalje tog odnosa, verujem da to niko ne zna osim Čede i Legije (oni su preživeli), ali to može eventualno da pruži neko razjašnjenje kako bi se razumela istorija tog vremena i pozadina događaja koji su doveli do Đinđićevog ubistva. Meni je žao što to nije razjašnjeno, zašto to Čedomir Jovanović nije razjasnio. Takođe mi je žao što ne postoji volja nijedne srpske vlade ili medija da ohrabre Čedomira Jovanovića da više govori o tome. Kao da postoji želja da se to jednostavno ostavi, da se ne dira“.

Posle analize b(r)loga Srđe Popovića, kako kaže Svetlana Stamatović, čast mi je da se pridružim listi osumnjičenih na kojoj se nalaze Vojislav Koštunica, Vilijam Montgomeri, Ružica Đinđić i mnogi drugi.

Za razliku od mene, advokat i bloger Srđa Popović iza sebe ima mnoštvo koje stoji iza njega i to pravi veliku buku koja se slabo čuje. Kao orkestar ljudožderskih liliputanaca. Ja sam napisao, u svoje ime, a ne u ime DSS, članak „Nečastivi advokat lažno prijavljuje“ na sajtu NSPM, kao i mnogo puta ranije, članke na tom sajtu i na sajtu Fonda Slobodan Jovanović. Neke od tih članaka je DSS stavila na svoj sajt, svojom, a ne mojom voljom. Jesam potpredsednik Izvršnog odbora DSS, ali sam nezavisan u iznošenju svog mišljenja, kao što je bio slučaj sredinom 2008. godine, što su preneli mnogi mediji, kada sam se osvrnuo na izborni poraz i na odgovornost za to. Iza mene i mojih članaka ne stoji niko. Iza Srđe Popovića stoje i vladine, i nevladine organizacije, stoji pozadinski a opet napredan, homoseksualni lobi, stoji LDP, stoji „Peščanik“, a time i B92, stoje „E-novine“, stoje „Danas“ i Svetislav Basara, a svakako i Jelena Karleuša. I na koncu stoje voljeni blogeri, njegovog bloga, ekstremisti i mrzitelji kakvih bi se postidela većina terorističkih organizacija. Sve to čuva pozadinu advokatu i blogeru, čoveku koji je prizivao smrt sopstvenom narodu, zalažući se za bombardovanje svoje zemlje.