O jednoj žrtvi đinđićevske mitologije

(Povodom teksta Aleksandra Dikića "Odgovor Kaliku - demagogija, činjenice, (polu)istine i laži")

Moram da priznam da mi je zadovoljstvo što je neko od zaslepljenih Đinđićevih sledbenika, u konkretnom slučaju Aleksandar Dikić, reagovao na moj tekst. I zahvaljujem mu se na tome. Jer, ta reakcija je direktna potvrda i ilustracija onoga što sam u tekstu izneo. Pred sobom, naime, imamo tipičnu žrtvu đinđićevske mitologije, i možemo jasno videti kako ona pustoši ljudski intelekt i moral.

Ovako duboko razorene svest i savest, naravno, ne prezaju od ogoljenog govora mržnje i primitivnih uvreda kojima pokušavaju zameniti razložnu i ubedljivu kritiku. Pomenimo samo one najostrašćenije i najzloćudnije. Ja sam, po Dikiću, neko ko „piše krvavim mastilom i zamračenim umom“, iznosim „prljave floskule u ime Gorana Matića i Ivana Markovića“, „gasiran“ sam „od strane političkih mentora“ i „drilovan od metastatskih ostataka Miloševićevog paradržavnog obaveštajnog aparata“, neko sam koga „pošten svet treba da se kloni“, „kvalifikovan“ sam za „glavnog i odgovornog urednika nekog od pornoida u Srbiji“ čime ću moći da „ispunim zavet koji su mi dali Dragan Hadži Antić i Miroslav Marković“ (uzgred, za ovog drugog prvi put čuh od Dikića). Na kraju, stiže i ispljuvak da sam obuzet „manijom gonjenja koju fantomski osećam posle Miloševićeve smrti“.

Dikić se sam pobrinuo da njegov slučaj ne bude samo tragičan, već i pomalo komičan. Tako nam odmah na početku svoje sekrecije i sekiracije kaže da njegove reči „ne urezuje stihija emocija...već su one više istinoljubivi krik“. Nakon prethodno citiranih mesta, ovo prvo zvuči kao dobar vic. Koliko je Dikić pisao užarene glave pokazuje i brzina kojom je na moj opsežan tekst reagovao (nije prošao ni dan). A kad je reč o „istinoljubivom kriku“, tu ima neke istine. Dikić nesumnjivo zna da pušta krike. Koliko oni imaju veze sa istinom i logikom, videće se u nastavku teksta. Spomenimo za sad samo neke od njegovih bisera. O „pornoidnom“ karakteru mog teksta, objavljenom na NSPM-u, govori neko ko takođe (nesmetano) objavljuje na NSPM-u. Da li to znači da je NSPM „pornoidni“ medij i da su Dikićevi tekstovi takođe „pornoidni“? Naš mudri narod bi rekao da Dikić pljuje u tanjir iz koga jede... A „floskule“, „nostalgiju“ i „opterećenost“ devedestim spočitava mi neko ko upadljivo koristi (opozicione) floskule iz tog perioda, i iz naftalina vadi odavno zaboravljene ljude kako bi ocrnio neistomišljenike. Ja lično nemam osećaj da me neko proganja. Ali, iz svega rečenog, biće da Dikić misli, odnosno umišlja, da ga proganjaju Goran Matić, Ivan Marković, Dragan Hadži Antić, Miroslav Marković i drugi „metastatski ostaci Miloševićevog paradržavnog obaveštajnog aparata“. Ova paranoja je inače endemska bolest u drugosrbijanskim krugovima, tako da Dikić ne bi bio njen jedini primerak.

Razumljiva je potreba Đinđićevih pristalica i vernika da, nakon njegove smrti, posvete sva moguća mesta iz njegovog života, u stilu „biti veći Đinđić od samog Đinđića“. Otuda nepopustljiva odbrana mantre o Đinđiću kao velikom i značajnom filozofskom misliocu. Nevolja je u tome što se Đinđić od filozofije jasno i izričito distancirao, i to se nikakvim posthumnim zabašurivanjima i falsifikatima ne može negirati. Pogotovo ne vulgarnim nepoznavanjem i nerazumevanjem filozofije koje Dikić demonstrira. Istorija filozofije i društva prepuna je primera, od davnina do današnjih dana, da su filozofija i društvena promena (politika) išle ruku pod ruku (Platon, Sokrat, Mor, Marks,Sartr, Markuze, Badju itd.) A Dikićevo izjednačavanje filozofa sa „salonskim idiotima“ samo ilustruje razmere njegove „intelektualne“ ograničenosti i prostote. To je pogled na filozofiju iz žablje perspektive. Jednostavno rečeno, uzdizati i veličati Đinđića kao filozofa je isto kao kad bismo o maršalu Petenu ili đeneralu Nediću govorili kao o velikim rodoljubima, samo zato što su nekada, za vreme Prvog svetskog rata, bili takvi. Bilo, pa prošlo. Tako je i Đinđić nekada bio filozof, a zatim sve to odbacio, i svojim načinom razmišljanja i praksom drastično negirao ono što filozofija istinski jeste. Kao što su Peten i Nedić u Drugom svetskom ratu uprljali ruke krvlju rodoljuba da bi „spasili otadžbinu“, tako je i Đinđić uprljao ruke da bi Srbiju uterao u „Evropu“. Nije nam jasno kako neko može da ima čistu savest nakon podrške NATO bombardovanju, izručenja rodoljuba Hagu i izbacivanja radnika na ulicu. Ipak, da je Đinđić bio bar malo svestan da je uprljao ne samo ruke, nego i savest, govori ono uporno nećkanje da otvoreno prizna da je Bil Klinton ratni zločinac. Jer kako to javno priznati za čoveka koji ti je jedan od nalogodavaca?!

Šta tek reći za hvaljenje Đinđićeve „fantastične analitičnosti“ i „neverovatne moći predviđanja“ za vreme NATO bombardovanja. Možda je Đinđić bio „fantastičan analitičar“, ali definitivno u službi NATO-a. Jer, u onom intervjuu on govori isključivo o tome šta je dobro za NATO, i istovremeno podmeće da je ono što je dobro za NATO ujedno dobro za Srbiju. A veličati njegovu moć predviđanja je isto kao kada bi se fascinirali sposobnošću predviđanja jednog siledžije koji kaže „nešto mi se čini da ću da te prebijem“, i onda to i učini. Predvideti da će Milošević popustiti pod sve masovnijim bombardovanjem i pretnjom totalnog uništenja Srbije (čuveni Ahtisarijev prazan list hartije), nije neki podvig. To je pre dokaz da Milošević nije ono što mu je izdajnička opozicija imputirala da jeste, neko ko je spreman da gurne Srbiju u potpunu propast. Strašno u Đinđićevoj „moći predviđanja“ je da se za tu opciju navijalo. Da se bez imalo savesti sugerisalo i podržavalo uništavanje infrastrukture u Srbiji, „život bez gasa, struje, mostova i komunikacija“. A još strašnije je da se takvim mračnim i gnusnim stavom de fakto zagovaralo ubijanje naših građana. Jer, ako navijaš za „vazdušni rat“, a na delu je bombardovanje „osiromašenim“ uranijumom, kasetnim bombama i drugim zabranjenim oružjem, sa sve većim „kolateralnim“ žrtvama, šta je to drugo nego pristajanje na ubijanje svojih sunarodnika? Nije preterano reći da se time podržavao genocid nad našim narodom jer dramatičan porast kancerogenih oboljenja, kao posledica NATO bombardovanja, jeste oblik genocida. Đinđić kao „genijalni analitičar“, po Dikiću, bio je protiv kopnene invazije NATO-a jer bi „ona prouzrokovala mnogobrojne žrtve na obe strane, a tu cenu međunarodna zajednica nije htela da prihvati“. Ovo je samo podmukli način da se kaže da bi došlo i do žrtava na NATO strani, i da tako nešto „međunarodna zajednica“ naravno ne bi želela. Ali zato kad su u pitanju naše žrtve, pa i one masovne pod potencijalnim tepih-bombama, kukavički usmrćene sa bezbednog rastojanja, to očigledno ne brine ni „međunarodnu zajednicu“, ni Đinđića, ni Dikića, ni bilo ko drugog ko misli na isti način. Sva sredstva su dozvoljena, pa i ubijanje naših građana, samo da Milošević ode!

Dikić i dalje veruje u ovu mantru, kao da je ostao zamrznut u 90-im (ko nam to onda govori o 90-im?!) On i dalje misli da su napadali Srbiju zbog Miloševića, a ne Miloševića zbog Srbije. Za njega je „uzrok problem u Beogradu“, a nikako ne u Prištini, Zagrebu, Briselu ili Vašingtonu. Ako Milošević ode, „ostatak Srbije će se spasti“. Ako ostane, „hraniće se novim konfliktima“ i „generisaće se nove krize“. I šta se desilo? Milošević je zbačen sa vlasti, ali da li se ostatak Srbije spasao, i da li su prestali konflikti i krize? Da li je opstala zajednica sa Crnom Gorom, da li su Kosovo i Vojvodina bliži Beogradu, da li je situacija u ovim pokrajinama i nekim drugim delovima Srbije mirna i stabilna? Kako se onda i dalje može laprdati da je pravo rešenje za naše probleme, koje je i Đinđić zastupao, u „demokratizacija Jugoslavije i širokoj autonomiji za Kosovo u okviru Srbije“? Kada slušamo Dikića kako s tolikom ubeđenošću iznosi ove naivne i glupe stavove, s pravom moramo da se zapitamo u kom svetu on živi? U Srbiji sve veća „demokratija“ (kako kažu oni na vlasti i njihovi zapadni mentori), Kosovu se nudi mnogo više od „široke autonomije u okviru Srbije“, pa ipak, Kosovo je sve dalje od Srbije, a slično je i sa drugim područjima. Pa dokle ćete Dikiću, vi i vama slični, vređati našu inteligenciju? Imate pravo na vaše mitove, budite zarobljeni u njima koliko hoćete, ali nemojte porobljavati i rastakati zdrav razum naših građana.

Pogledajmo još neke Dikićeve „istine“ nasuprot mojim „lažima“ i „demagogiji“. On kaže da je „istina da je tadašnja opozicija zahtevala vanredne izbore, a ne promenu vlasti na ulici“. Evo kako Đinđić na mitingu opozicije na Preobraženje, 19. avgusta 1999. godine, traži vanredne izbore, i ne poziva na promene putem ulice: „Dosta je bilo, ostavke, odlazi, promene. Miloševiću, ovde je tvoj narod, ovde je Srbija koja te neće. Miloševiću, pogledaj sa Dedinja i odlazi pre nego što mi dođemo da te sklonimo... Čoveče, odlazi...Ovoga puta idemo do kraja sada ili nikada, ovoga puta nema popuštanja, ili on odlazi ili mi odlazimo. Naš predlog je da im damo 15 dana da se sklone sa naših očiju, da ih više ne vidimo. Neka idu gde hoće, samo ovde ne smeju da ostanu. Ako za tih 15 dana opet budu, kad otvorimo oči i vidimo, onda Srbija izlazi na ulice, ne samo u Beogradu nego u svim gradovima. Onda u pedeset gradova istoga dana svi izlazimo na ulice sa jednom jedinom porukom, ostajemo na ulicama dok ti ne odeš sa vlasti. Ili Milošević ili Srbija, nema trećeg rešenja.“[1] Svi oni koji imaju dobro pamćenje i dovoljno dobro su upoznati sa našom političkom istorijom poslednjih 20-ak godina, znaju da je nakon prestanka bombardovanja, u leto 1999. postojao spor između Draškovića i Đinđića oko metoda borbe protiv „Miloševićevog režima“[2]. Prvi je bio za promenu „režima“ putem izbora, a drugi, kako vidimo, za bezuslovnu ostavku Miloševića, kao conditio sine qua non svega ostalog. Ali, Dikiću to znanje očigledno nedostaje. Umesto toga, frlja se i razbacuje „istinama“ i „činjenicama“ koje je izvukao iz svog malog mozga.

Sledeća Dikićeva „istina“ je da je „24. septembra 2000. Milošević izgubio na svim nivoima, a rezultate pokrao“. Kako je Milošević „izgubio na svim nivoima“, govori podatak da je koalicija SPS-JUL-SNP CG osvojila 72 mandata u Saveznoj skupštini, i da je mogla sama da formira Saveznu vladu. A ko je pokrao predsedničke izbore, ni do danas nije sasvim razjašnjeno. Mnogo šta govori da je upravo DOS pokrao te izbore, lažno proglašavajući Koštunicu za pobednika u prvom krugu, i paleći izborne listiće koji su bili dokazni materijal (za suprotno), uz prepoznatljivu viku „Drž'te lopova“. Dikić dalje kaže da je „drska laž“ moja teza da je Đinđić „prigrabio 90% vlasti sa petnaestak posto podrške u biračkom telu“. Kao dokaz ove „lažnosti“ navodi podatak da je Labus, Đinđićev kandidat za predsednika, osvojio oko milion glasova na izborima. Ako se zna da je biračko telo Srbije bilo oko 7 miliona, onda je to upravo tih petnaestak posto o kojima govorim. U čemu je onda moja laž, pa još drska?! Zaista tragikomično. Na neki volšeban način, sve što Dikić kaže okreće se protiv njega samog. Da li je to glupost ili loša sudbina, ne znam.

Na kraju, posebno mesto zauzimaju Dikićeve „istine“ i „činjenice“ o dešavanjima vezanim za Haški tribunal. Po njegovim rečima, „Milošević je predao dvojicu državljana Srbije još 1995. godine, te ga je slična sudbina zadesila i pet godina kasnije“. Ne znamo na koje to „državljane Srbije“ Dikić misli, ali ono što su činjenice je da je 1996. godine od strane Srbije izručen samo Dražen Erdemović koji nije bio državljanin Srbije, a koji je inače imao sumnjivu saradnju sa Tribunalom (kasnije se pojavio i kao svedok optužbe protiv Miloševića, a o njegovom čudnom slučaju detaljno piše Kosta Čavoški[3]). Stevan Todorović i Dragan Nikolić Jenki, koji takođe nisu bili državljani Srbije, kidnapovani su 1998. od strane nepoznate grupe, prebačeni u BiH, i odatle poslati u Hag[4]. Dakle, nikakve veze sa državom Srbijom i njenim organima. Po svoj prilici reč je o plaćenicima koji su obavljali prljavi posao kidnapovanja za Haški tribunal, a koji su i kasnije, nakon promene vlasti, vršljali po našoj teritoriji. A da bi dokazao kako izručenje Miloševića nije bilo neustavno, Dikić spominje kako je Savezni ustavni sud doneo samo odluku o suspenziji uredbe Savezne vlade o izručenju, i to u krnjem sastavu, ali ne i o njenoj neustavnosti (uzgred, i Vlada Srbije je u krnjem sastavu donela kasnije svoju uredbu o izručenju). On time sugeriše da neustavnost savezne uredbe zapravo nikada nije utvrđena, i izričito kaže da je isti slučaj sa republičkom uredbom. Šta drugo reći na ovo nego da, ili Dikić apsolutno ne poznaje stvari o kojima tako samouvereno priča, ili prosto drsko laže. Jer, činjenice kažu da je Savezni ustavni sud 6. novembra 2001. proglasio neustavnom saveznu, a 26. marta 2002. republičku uredbu o izručenju[5].

Nisam protiv revolucija i demokratskih promena. Naprotiv. Ali, 5. oktobra desila se kontrarevolucija koja nije dovela ni do kakvih demokratskih promena. Otimanje mandata, potkupljivanje poslanika, ubistva novinara (Milan Pantić) i (samo)ubistva opozicionara-patriota pod linčom nove vlasti (Vlajko Stojiljković), demokradija (pljačkanje naroda) i mnogo šta drugo, što su sve tekovine Đinđićevog perioda, nisu nikakve demokratske promene. Zato ja ni bilo ko drugi ne možemo da bacimo senku na „Zoranovu zaostavštinu“. Jer, ona je sama po sebi senka, mrak koga se treba osloboditi, a njegovo euforično slavljenje i veličanje kritički preispitati zarad istinske demokratizacije Srbije.