Nikola Samardžić na braniku NATO pakta

Ako nešto obeležava kolumne Nikole Samardžića koje on istrajno objavljuje u listu Danas onda je to težnja da se Srbima neprestano dele „istorijske i političke lekcije“ i pri tome izražava otvoreni prezir prema nedoraslom i zaostalom srpskom narodu.

Ovoga puta u tekstu -Milova poruka Srbiji- ovaj kolumnista se ne po prvi put javlja kao zagriženi i otvoreni port-parol Mila Đukanovića koga proglašava za oličenje sušte političke „mudrosti“ dok je Crna Gora bila pod okupacijom JNA i paravojnih bandi. Milo Đukanović je u tumačenju ovog hagiografa i apologete sačuvao Crnu Goru od nepotrebnog izlaganja NATO agresiji a štiteći Zorana Đinđića pomogao mu je da izvede 5. oktobar.

Nikola Samardžić svako dovođenje u pitanje ovih njegovih tvrdnji i epohalnih zasluga Mila Đukanovića za razvoj demokratije u Srbiji rezolutno svrstava u „ hroniku naše nesposobnosti da Srbiju približimo liberalnoj demokratiji koja ponovo odnosi briljantne pobede na evropskim izborima“. Ovaj kolumnista i ideolog trijumfalističkog liberalizma je samo propustio da kaže kako se u taj niz „briljantnih“ pobeda liberalnih ideja uklapa odsustvo sprovođenja Referenduma- narodnog izjašnjavanja o ulasku Crne Fore U NATO Pakt.

Predsednik Republike Crne Gore Filip Vujanović je nedavno izjavio da narod Crne Gore nema dovoljno demokratskog kapaciteta i političke punoletnosti da donosi referendumski ovako značajne istorijske političke odluke o njegovoj budućnosti. Zato se i dogodilo da se ovako značajna odluka donese , bez prisustva gotovo svih opozicionih partija , u Narodnoj Skupštini u kojoj vladajuća partija i njeni politički sateliti imaju dovoljnu većinu. I to verovatno po Nikoli Samardžiću moramo proglasiti kao izuzetno veliko dostignuće liberalne demokratije , one demokratije koju je Moris Diverže označio sa puno prava kao demokratiju bez naroda. On pri tome egzaltirano proglašava da je“ u pitanju Đukanovićeva sposobnost da stavove i odluke smešta u vizije budućnosti za koju je srpska politika nevoljna i nesposobna“. Ali zato nije propustio da nam bez ikakvog zazora i obzira kaže da “zakukavanje nad „NATO agresijom“ najodvratnija je javna pojava nakon 5 Oktobra“.

Nikola Samardžić NATO agresiju stavlja pod znake navodnika a spominjanje naših žrtava besramno i beskrupulozno relativizuje tako što tvrdi da je „ samo u Srbiji palo nebrojeno više žrtava Miloševićevih kriminalnih avantura, samovolje , tiranije uključujući ekonomske žrtve kojima je komunizam širom sveta uništavao ljudsku supstancu“. Pošto je utvrdio da je kolektivno odsustvo osećanja za žrtve sopstvenih političkih odluka naša mizerija koja je i sada predmet političke i izborne trgovine Nikola Samardžić nam preporučuje recept njegovog političkog i ideološkog uzora i idola zvanog Milo Britva koji je upravo britvom presekao budućnost od prošlosti.

Ne spominju se ni jednom rečju žrtve koje su pale u samoj Crnoj Gori prilikom odbrane ljudskih prava na Kosovu i Metohiji od strane NATO Pakta u koji sada na široka vrata ulazi Crna Gora čija vlast to proglašava za svoje epohalno političko i vizionarsko dostignuće. On gorko pri tome žali što niko nije ponosan u Srbiji na Crnu Goru koja se definitivno odvojila od srpske anahrone i nacionalističke prošlosti. Nikola Samardžić nam je „podario“ još jedno veliko „istorijsko i političko“ otkriće da je „NATO dugo tolerisao divljanje beogradske politike i JNA i uspeo da zaustavi prvi hladnoratovski sukob na evropskom tlu“. Verovatno je zato brutalna i nelegalna agresija NATO Pakta na Srbiju i Crnu Goru nosila naziv Milosrdni Anđeo(izvorno- Plemeniti nakovanj). Ta agresija je bila i ostala vrhunac hipokrizije, licemerstva i najgrublje primene duplih standarda u delovanju tzv. međunarodne zajednice čija je udarna pesnica bio NATO Pakt.

Ne treba nikada zaboraviti da je upravo ovaj vojni savez omogućio svojim delovanjem da dođe do nasilnog i nelegalnog odvajanja Kosova i Metohije od Srbije i proglašenja ove pseudo države čiji su pokrovitelji i dalje najznačajnije države koje i čine glavninu vojnih snaga NATO Pakta.

Ali to ne može da uzdrma odanost i adoraciju koju Nikola Samardžić ispoljava prema gospodaru Crne Gore. On u svojoj tzv. analizi dešavanja u Crnoj Gori povodom donošenje oktroisane odluke o njenom ulasku u NATO Pakt ne propušta da još jednom izrazi svoje nepodeljeno divljenje prema političkom realizmu Mila Đukanovića koji kao britvom rešava probleme . Na taj način je mimo neposrednog narodnog odlučivanja doneta i ova odluka o ulasku u NATO Pakt.

Nikola Samardžić ne samo što se ne ustručava da govori o našem zakukavanju nad NATO agresijom kao o najodvratnijoj pojavi, vezanosti za istrošene političke modele i nacionalističku prošlost, već otvoreno dovodi u pitanje našu pamet i sposobnost da razumemo visoke domete liberalne demokratije u kojoj nema mesta za referendumsko izjašnjavanje naroda u Crnoj Gori o odluci koja ima toliko dalekosežan istorijski i širi ne samo regionalni značaj. Međutim, važno je kao britvom preseći vezu sa prošlošću i ući u sigurnu luku NATO Pakta jer“ Svi javni neprijatelji NATO integracije Crne Gore i Srbije pozivaju na obnovu zločinačke politike , izolacionalizma, nacionalizma i ratnog komunizma. Ukoliko je i to važno, svaka odluka Mila Đukanovića koju je Srbija odbijala da razume i sprovede bila je potvrda našeg zaostajanja za partnerom koji je neuporedivo manji, štaviše istorijski siromašniji, ali brži i pametniji“.

 Sva istraživanja našeg javnog mnjenja ne dvosmisleno pokazuju da je više od 7o posto stanovništva protiv ulaska u NATO pakt , ali Nikola Samardžić se ne obazire na ovu opšte poznatu činjenicu, njemu je jedino važno da ispuni svoj propagandistički zadatak i da nama manje pametnim i brzim pripadnicima srpskog naroda „objasni“ Milovu poruku Srbiji. Ma koliko se trudio, to je ipak uzaludan posao jer agresija NATO Pakta na Srbiju i Crnu Goru je dovela u pitanje i opstanak ovog Pakta ali ostala je u sećanju kao nepravedno kažnjavanje našeg naroda čije ubilačke posledice i dalje traju. Zato u Srbiji niko i ne pomišlja da u skorije vreme pokreće pitanje ulaska u ovaj vojno politički savez . Međutim odluka o ulasku u NATO Pakt može biti doneta putem organizovanja neposrednog narodnog izjašnjavanja o ovom izuzetno važnom i za nas veoma osetljivom i bolnom pitanju.. To je prva i prava lekcija koju treba naučiti i pamtiti.