Nametanje zaborava

Pokušavajući da na autora teksta „Nametanje genocida“ nalepi etiketu „fašiste“ samo zato što se protivio donošenju jednostrane rezolucije o Srebrenici u Narodnoj skupštini, advokat Đorđević („Nametanje fašizma“) ustvari skreće tok diskusije sa pravno-činjeničnog na čisto političko-ideološki teren – ne ustežući se, pritom, ni od jezika koji bi se jedino mogao okarakterisati kao klevetnički. Jer tu nije oklevetan samo Đorđe Vukadinović, već svi kojima je stalo do istine o Srebrenici, i koji su u donošenju politički-motivisanih „rezolucija“ videli (još jedan) pokušaj da se istina samo još dublje zakopa.

Iako bi se advokat Đorđević, radije bavio verbalnim, političkim „osudama“ nego pravom. Dakle, umesto apstraktnog pozivanja da „osudimo neljude“, Đorđević bi mogao da uradi nešto što bi stvarno doprinelo utvrđivanju krivično-pravne odgovornosti za zločin u Srebrenici. Naime, jedini pravosnažno osuđeni izvršilac zločina, bosanski Hrvat Dražen Erdemović, koji je ratovao za sve tri strane u bosanskom građanskom ratu (da li iko ozbiljan, ko je, uz to, čitao sva protivrečna Erdemovićeva svedočenja, može stvarno da tvrdi da je ovaj „pas rata“, koji je, u zamenu za uvredljivu kaznu od 5 godina zatvora, i preseljenje u neimenovanu zapadno-evropsku državu – za navodno učešće u streljanju 70-100 ljudi – pristao da svedoči protiv srpskih optuženika, činio zločine „u ime našeg naroda“?), imenovao je 7 saučesnika: Franc Kos, Aleksandar Cvetković, Marko Boškić, Zoran Goronja, Stanko Savanović, Vlastimir Golijan, Brano Gojković. Zašto Đorđević jednostavno ne podnese krivičnu prijavu protiv ovih pripadnika tajanstvenog, multinacionalnog 10. Diverzantskog odreda Veću za ratne zločine u Srbiji? Zašto se nije oglasio dok je njen navodni komandant, Milorad Pelemiš, 10 godina živeo na poznatoj adresi u Beogradu, sve dok nije „nestao“ početkom ove godine?

Dakle, umesto da se, kao i tesna skupštinska većina koja je izglasala rezoluciju, bavi daljom politizacijom i još dubljim zakopavanjem istine, Đorđević bi mogao da uradi nešto vrlo konkretno. Sve dok se ovakva radnja ne bude obavila, imaćemo priču o „genocidu“ sa neutvrđenim brojem žrtava (ukupno 1923 celih iskopanih tela iz grobnica koje je obradio Haški tribunal, od kojih ukupno 442 nedvosmisleno ukazuju na smrt streljanjem), sa „žrtvama“ koje „vaskrsavaju“ (kao onih 500 „živih“ koje je prošlog meseca obelodanio Mirsad Tokača iz Istraživačko-dokumentacionog centra u Sarajevu) i imenovanim saučesnicima u „genocidu“ za koje nije zainteresovan ni Haški tribunal, ni tužilaštvo Srbije. A u toj slici sadašnjeg stanja leži i najbolji razlog zašto rezoluciju o Srebrenici nije trebalo donositi dok se ne utvrde sve činjenice.