Mogu li nacionalisti da prevaziđu sebe?

Taktički, ne i strateški, savez komunista i nacionalista

Drago mi je što je Pavić otvoren za saradnju sa (pravim) komunistima zarad, kako je naveo, ostvarenja socijalne pravde i oslobođenja nacije (države) od okupacije. To su zaista bili i ostali ciljevi samih komunista, i tu nema ničeg spornog. Kao što ratne 1941. za partizane nije bila sporna saradnja sa četnicima, o čemu se danas malo govori. Na žalost, ovaj taktički kompromis tada nije trajao onoliko koliko je trebalo, dok se ne završi borba protiv okupatora, i sledbenici partizana i četnika verovatno se nikada neće složiti oko toga ko je odgovoran za njegovo kršenje. Ali, poučeni tim iskustvom, koje je bilo za partizane teško, a za četnike katastrofalno, možda se možemo danas drugačije postaviti. Jer, situacija nije bitno različita od one iz leta 1941.; jedino nemamo direktno prisustvo strane vojne sile na našoj teritoriji, za čim i nema potrebe, pošto sadašnja vlast, za razliku od one nastale pučom 27. marta, a još više za razliku od slobodarskog dela naroda, sasvim spremno sarađuje sa (novim) okupatorima. Ali, sve ostalo je tu - od presudnog uticaja stranih izaslanika-protektora, preko propagande usmerene na slabljenje otpora okupaciji, do nagrada raspisanih za pomoć u hvatanju nekada komunističkih, a danas nacionalističkih „zločinaca“. 

Dakle, ako je Paviću iskreno stalo do prevazilaženja ovog stanja, a verujem da jeste, onda se na tom planu može sarađivati. Ako je za njega, kao za komuniste, danas kao i nekada, glavni neprijatelj okupator, a ne ideološki neistomišljenici unutar vlastite nacije, u komunistima može naći (privremene) saveznike. U svom radu, ponekad u obliku polemika na samoj levici, branio sam ovaj (taktički) savez komunista sa desnim nacionalistima, i za to, od strane, a(nti)nacionalnih levičara, bio čašćavan „epitetima“ poput „socijal-šovinistički šljam“ ili „obična četničina“. Za njih, kao i za liberalne jurišnike „Druge Srbije“, svaki patriotizam nužno je nacionalizam, onda šovinizam, na kraju najmračniji fašizam i nacizam. Za razliku od njih, ja diferenciram ove pojmove - neko može biti patriota, a da ne bude nacionalista, kao što može biti nacionalista, a da ne bude šovinista, ili da bude šovinista, a da ne bude fašista ili nacista. U skladu sa tim, desni nacionalisti, koji danas imaju vodeću poziciju u borbi protiv kvinsliške vlasti (i u koje ubrajam Pavića), po meni, nisu fašisti ili nacisti, uprkos manje ili više prisutnom šovinizmu. Očekujem da će Pavić takođe biti korektan, pa neće više izjednačavati liberale i komuniste. Jer, kao što je za njega sigurno uvreda da ga nazovu fašistom, samo zato što se predstavlja kao nacionalista, tako je i za komuniste uvreda da ih stavljaju u isti koš sa ekstremnim pobornicima i slugama liberalnog kapitalizma, samo zato što se komunisti nacionalistima (pogrešno) čine kao „antisrpski“ orijentisani. Niti su nacionalisti nacisti, niti su liberali komunisti. U svakom slučaju, u razumevanju ovih značajnih razlika Pavić pokazuje izvestan napredak, što uliva nadu da će se neki nesporazumi moći otkloniti. 

Međutim, ova obostrana korektnost, neophodna za šire političko delovanje protiv zajedničkog neprijatelja, ne znači zanemarivanje ili potiskivanje bitnih neslaganja između komunista i nacionalista. Taj savez je taktički, ali ne i strateški, jer bi ovaj podrazumevao neku dublju ideološku saglasnost. A o toj dubljoj saglasnosti ovde nema govora. Iako je glavnina mog rada do sada bila usmerena na kritiku ideološke pozicije liberalne, transnacionalne desnice i a(nti)nacionalne levice, na antikomunističke invektive koje neprestano bivaju upućivane iz tabora nacionalističke desnice više se nije moglo ćutati. Naročito kada su se pojavile u direktnom provokativnom obliku kakav je bio Pavićev tekst. Dalje prećutkivanje takvih napada počelo bi da pruža izvesno pokriće već spomenutim a(nti)nacionalnim levičarima koji ne (žele da) vide važnu razliku između patriotski orijentisanog komunizma i nacionalistički orijentisanog antikomunizma. Iako je kritika kapitalizma za komuniste glavni zadatak, naročito danas (što, na žalost, ne uviđa popriličan broj onih koji se deklarišu kao levičari, pa čak i komunisti), to ne znači da se o kritici nacionalizma mora ćutati. Za komuniste je (srpski) nacionalizam danas, doduše, sporedan protivnik, ali ipak protivnik. To naročito važi u ovakvim debatama koje su više teorijske, nego političke prirode. Jer, u njima se rukovodimo (i) imperativima (istorijske) istine i snage argumenata, a ne (samo) trenutne političke celishodnosti. Imajući u vidu te zahteve, na novoiznesene Pavićeve tvrdnje mora se odlučno odgovoriti.

O „duhu titoizma“ i njegovoj deci

Ne treba Pavić da misli da želim da „operem ruke“, izbegavajući da govorim o titoizmu i njegovoj navodnoj „duhovnoj deci“, zbog valjda nekakve nečiste savesti. Ne, sasvim otvoreno prihvatam kritiku titoizma koju je ovde izneo. Ali, ona je veoma površna i nesolidna, što inače obeležava „teorijski“ nivo desničarkog antikomunizma, naročito kod nas. Ovde stoga moram da se složim sa sličnom ocenom Verana Bakotića. Za Pavića je izvor svih zala koja opsedaju naše društvo, i sa kojim se, pre svega, valja razračunati, nekakav (zlo)duh titoizma. Tito je vampir koga treba upokojiti (o)srednjim sistemom svetog vladike Nikolaja. Ako ga taj eksploziv ne ubije, vala ništa neće! A ako svih ovih 60 i kusur godina nama vlada takav neopisiv demon, pitam se kako do sada nismo definitivno propali. 

Pavić je od titoizma napravio nakazu satanskog porekla kod koje se ne nazire gotovo ništa od onoga što predstavlja autentičnu tradiciju titoizma. Nema tu onog pregalaštva u izgradnji i obnovi ratom opustošene zemlje, tako snažno protkanog odricanjem i solidarnošću. Niti socijalnog oslobođenja proleterskih i seljačkih masa koje su konačno, po prvi put u srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, mogle da dobiju, u odnosu na date uslove, pristojno stanovanje, obrazovanje, radno mesto, zdravstvenu zaštitu ili parče zemlje za obrađivanje. Niti (socijalističke) modernizacije koja je, za kratko vreme, jednu više agrarnu nego industrijsku zemlju pretvorila u srednje razvijenu industrijsku zemlju, sa ubrzanim rastom proizvodnje i životnog standarda. Zemlju koja gotovo da nije poznavala kriminal i druge oblike socijalne patologije, bar ne u onoj meri i obliku tako poznatom i uobičajenom za kapitalistički svet, u kojem se, na žalost, nalazi i današnja Srbija. Zemlju u kojoj je tzv. mali, običan čovek, radnik u fabrici ili seljak na njivi, imao svoje mesto i ugled u duštvu, a nije, kao danas, proteran na marginu društvenog života, eksploatisan i ponižen. Zemlju koja je izgrađivala, na osnovama nezavisnosti i ravnopravnosti, međunarodne odnose sa svima, a u svojoj politici nesvrstanosti, naročito sa zemljama izvan velikih sukobljenih blokova. Koja je podržavala i pomagala njihove borbe za dekolonizaciju i samostalan razvitak. U kojoj je jedna od vodećih parola, uporno ponavljana od samog njenog lidera, bila „Tuđe nećemo, svoje ne damo“. Bila je to zemlja koja je, zbog čitave ove politike, imala veliki ugled u svetu, nikada ne prihvativši nešto što bi ugrožavalo njenu nezavisnost i slobodu. Pa čak i kad je primala tuđe (u vidu inostranih kredita), nije morala niti je davala svoje. Ulagala je to u vlastitu infrastrukturu i sopstveni razvoj, i od takvog razvoja imali su ogromnu korist i obični ljudi, a ne samo pripadnici elite. Bila je to, takođe, zemlja u koju su gosti iz inostranstva dolazili sa uvažavanjem i poštovanjem, a ne sa lekcijama ili ultimatumima koje treba prihvatiti. I takvu zemlju su podizali i vodili titoisti. Pavić kaže da ne postoji raj na zemlji. Ja kažem - ne znam da li postoji. Ali, ako uopšte prihvatamo ovakve kategorije, onda vrlo dobro znam da postoji pakao, i da je to svet kapitalizma, u koji se i naša zemlja danas survava. A ako postoji raj, bila je to Titova Jugoslavija. Verujem da će se svako onaj ko bar malo zna gde smo tada bili, a gde danas jesmo, sa tim složiti.

Pavić tvrdi da su današnji vlastodršci, a naročito liberali iz „Druge Srbije“ „duhovna deca“ titoizma. Ali, kako je tako nešto uopšte moguće tvrditi? Promoteri današnje vlasti su izričito za potpisivanje tzv. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, što je pandan nekadašnjem potpisivanju Trojnog pakta. U današnjoj okupaciji naše zemlje, oni podržavaju okupatora, a ne one koji se protiv okupatora bore; štaviše, njihov prevashodni zadatak je borba protiv oslobodilačkih snaga, slično nekadašnjim kvinslinzima. Oni otvoreno odbacuju ekonomsku izgradnju zemlje koja bi se oslanjanja na vlastiti rad naroda, čak joj se podsmevajući i galameći da je tako nešto nemoguće. Po njima, ne stvara rad kapital, već kapital stvara rad („otvaranje novih radnih mesta“), i ne može doći ni odkuda drugde nego sa Zapada. A kada se zadužuju iz inostranstva, redom se odriču delova svoje teritorije ili nacionalnog dostojanstva. Kao uslov prihvataju ulazak u „evroatlantske integracije“, i predano ga ispunjavaju. Čega se Jugoslavija odrekla tokom 70-tih, kada je takođe uzimala kredite sa Zapada? Da li je možda morala da uđe, i počela da ulazi, u NATO ili EU (tada EZ)? O kakvom socijalnom oslobođenju radnika i seljaka može biti govora tamo gde se sa radnicima surovo obračunavaju domaći i strani kapitalisti, na osnovi prethodno uništenog radn(ičk)og zakonodavstva, i gde se upropaštava domaća poljoprivredna proizvodnja? Kakvi su današnji uslovi za dobijanje stana, obrazovanje, zapošljavanje, zdravstvenu zaštitu, može li više standarde u tim oblastima sebi priuštiti običan, osiromašeni svet? Da li deca radnika ili seljaka mogu nesmetano da stiču visoko obrazovanje, kao nekada? Da li o tome uopšte razmišljaju, ili se zatvaraju u horizont vlastite klase? Kolika je današnja društvena pokretljivost u odnosu na nekadašnju? Da li naša industrijska proizvodnja i životni standard rastu ili opadaju? Koliki su današnji kriminal, narkomanija, prostitucija, u odnosu na nekadašnje? Kakvo mesto u društvu danas ima običan čovek? Jel mu se iko obraća za mišljenje (izuzimam predizborne kampanje), može li se igde pojaviti u medijima, ili je sve to uzurpirano od vladajućeg saveza elita (biznismeni, profesionalni političari, crkveni velikodostojnici, poluintelektualci u službi vlasti, estradne zvezde, sportisti itd.)? Na koga se naša zemlja danas oslanja u međunarodnim odnosima, kako se ponaša prema članicama Pokreta nesvrstanosti, sa uvažavanjem ili prezrenjem (izuzimam moljakanje za diplomatsku pomoć kada nam zagusti)? Kako se naši liberali („duhovna deca titoizma“) ophode prema, recimo, jednoj Rusiji ili Kini, o Trećem svetu da ne govorim? Da li oni slede parolu „Tuđe nećemo, svoje ne damo“ ili, naprotiv, sve svoje (bolje reći, naše) daju, a tuđe uzimaju, ne pitajući za cenu (kakve teritorije, nacionalno dostojanstvo, sloboda itd.)? Da li oni „čuvaju bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga“, ili ostrvljeno napadaju svoje sunarodnike, samo zato što brane svoju zemlju? U šta se ulaže novac uzet iz inostranstva, koji je samo u poslednjih osam godina premašio ukupan dug bivše SFRJ, dopire li išta od toga do običnog sveta? Kako danas dolaze visoki zvaničnici iz inostranstva, naročito sa Zapada, u našu zemlju, da li srdačno i dobronamerno, ili je pohode na brzinu, tek toliko da bi predali još neki zadatak i očitali lekciju zbog „neizvršenih međunarodnih obaveza“? Kako se prema njima drži naš predsednik i čitava vladajuća politička elita, ponizno ili dostojanstveno? Dok su titoisti isticali vlastitu narodnooslobodilačku borbu, praveći od nje novu, revolucionarnu mitologiju, na koje oslobodilačke borbe i herojsku tradiciju se poziva današnja mizerna elita? Ima li ona ikakve ideale, vodi li ikakvu politiku koja probija okvire postojećeg rasporeda snaga na globalnom nivou, ili se samo konformira sa tim rasporedom, učestvujući u njegovom reprodukovanju? Kakvi su danas međuljudski odnosi, kakva je socijalna sigurnost i uravnoteženost, koliko smo smireni i bezbrižni u vlastitoj socijalnoj sredini? Prebivamo li drugde osim u banalnoj sadašnjosti, bez herojske prošlosti i utopijske budućnosti, i znamo li uopšte kuda idemo i zašto tamo idemo? Može li se, nakon svega, uopšte govoriti da je nekadašnji titoizam radikalno bio potonuo u „nihilizam“ i „materijalizam“? 

Čini se da se odgovori na sva prethodno postavljena pitanja sama od sebe nameću. Suočeni sa Pavićevom fantazmagorijom o titoizmu, koja skandalozno protivreči gotovo svemu onome što smo mogli da doživimo tokom tog perioda ili da saznamo o njemu, i kao takva, grubo vređa zdrav razum i intelektualno poštenje, nalazimo se u potpunom čudu - kako je moguće da Pavić toliko krivotvori jedan istorijski period, ne obazirući se nimalo na elementarne istorijske činjenice? Da li on možda (ne)svesno računa da u (intelektualnoj) javnosti nema ama baš nikog ko će reagovati na ovo bezobzirno silovanje vlastite pameti i obrazovanja? O čemu uopšte Pavić govori kada današnje vlastodršce i njihove ekstremno liberalne saveznike naziva „duhovnom decom titoizma“? Kakva je to duhovna veza između njih i titoista, u kojim konkretnim pojavama se manifestuje? Jer, u svemu gore pobrojanom mi je nismo videli. Naprotiv, videli smo odsustvo svake veze između te dve duhovne generacije. Pavić je u svemu u pravu kada tumači duhovni habitus određenog dela današnje elite. Ali, ona nema nikakve veze sa titoizmom. Ona se uzdiže na razvalinama titoizma i socijalizma uopšte, u jednom bitno drugačijem, dominantno kapitalističkom svetu koji ne zna za humanost, solidarnost, egalitarizam, patriotizam, internacionalizam i sve ostale vrednosti koje je veličala titoistička ideologija. 

Po Paviću proizilazi da su pripadnici današnje političke elite, uključujući ideološki tvrodkornije krilo oko „Druge Srbije“, nekakvi (tajni) zaljubljenici u Titov lik i delo; oni su još uvek opčinjeni osnovnim postulatima njegove politike, i dosledno ih sprovode, sve na štetu srpskog naroda. Uzmimo sada neke zanimljive odluke koje donosi, između ostalih, upravo Đinđićeva vlada, i koje su, verujem, i Paviću većinom prihvatljive: porodici Karađorđević biva dozvoljen povratak u zemlju i biva vraćena oduzeta imovina; veronauka se vraća u državne škole, a Bogoslovski fakultet u sastav državnog Univerziteta; verski praznici postaju državni praznici; državna himna postaje „Bože pravde“; donosi se zakon kojim se uvode ravnogorske spomenice kao znak izjednačavanja partizanskog i četničkog pokreta; priprema se Zakon o denacionalizaciji itd. Ovome možemo dodati i druge primere (kon)fuzije Crkve i države, sve učestalije rehabilitacije nekadašnjih sluga okupatora, kao i brojne slučajeve vraćanja imovine Crkvi i drugim predratnim vlasnicima. Svi ovi procesi nisu ništa drugo do temeljna revizija revolucionarnih tekovina NOB-a i posleratnog razvoja pod Titovim vođstvom, i u tom smislu predstavljaju klasičan oblik kontrarevolucije. Ali, avaj, po Paviću, tokom čitavog ovog perioda u kome se dešavaju ovi procesi suvereno vlada „duh titoizma“?! Šta još treba da se desi u ovako usmerenoj državi Srbiji da bi Pavić počeo da se otrežnjuje od svoje antititoističke opijenosti? I da bi konačno shvatio da oni koje s pravom napada nisu nikakvi titoisti već, mnogo pre, antititoisti. 


Titoizam kao „antisrpski projekat“


Kad već govorimo o titoizmu, po čemu je to „antisrpski projekat“ (kako veli Pavić), ili generator „srpske nesreće“ (kako umišlja Vukašinović)? Da li je socijalno oslobođenje srpskog radnika i seljaka, zadobijeno tokom socijalističke revolucije koju je u Jugoslaviji predvodio Tito, antisrpski čin i izraz srpske nesreće? Da li ga to „diskvalifikuje kao socijalni i klasni projekat“, kako kao iz topa odvali Pavić? Da li Vukašinović misli da bi i neka današnja socijalna revolucija protiv novih gazda (savremenih „srpskih domaćina“) takođe bila strahovita „srpska nesreća“? Pošto mene i Bakotića tera u Hrvatsku, da tamo dižemo revoluciju, nije li to dovoljan dokaz da on smatra, kao i njemu simpatičan đeneral Nedić, da takva revolucija ne samo da nije potrebna Srbiji, već je i krajnje opasna i štetna? Da li su Srbi kao narod biološki istrebljeni nakon pobede komunista, kako je bučno predviđao Nedić? Da li je „antisrpski projekat“ stvaranje Republike Srbije koja pre rata, za vreme vladavine srpske (i jugoslovenske) dinastije Karađorđević, kao Srbija nije ni postojala? Ili će pre biti nešto drugo, da je značajan deo srpskog naroda živeo veoma teško u predratnoj, buržoaskoj Jugoslaviji, u vreme kada je komunistička partija bila zabranjena, a na jugoslovenskom vrhu bila ustoličena upravo srpska dinastija? Pavić je, za razliku od Vukašinovića, pomalo svestan ovog poslednjeg problema, kada ispravno ukazuje da su uspon komunista omogućili trošni temelji predratnog poretka. Ali, onda mora da otpadne njegova uporno ponavljana floskula o Titu kao „osmom putniku“. Jer, u tom slučaju, jačanje komunista na čelu sa Titom nije neka natprirodna pojava koja je neobjašnjivo zadesila predratnu Srbiju i Jugoslaviju, kao nekakva invazija uljeza iz svemira, ili bar izvan Srbije i Jugoslavije. Kao što je komunizam inače nastao unutar kapitalističkog sveta, kao odgovor na njegove protivrečnosti, tako je i titoizam, kao poseban oblik komunizma, nastao unutar (polu)kapitalističke Jugoslavije, kao nastavak već nekoliko decenija jake socijalističke tradicije i pokreta. U uslovima nacionalne izdaje predratne elite, koju i Pavić na neki način priznaje, titoizam se, sasvim logično, ispostavio kao tada najuspešnije rešenje nagomilanih društvenih i istorijskih problema. Imajući ovo u vidu, u vodu pada i Pavićeva kategorična tvrdnja da „svako ko je svesno (a ovu reč podvlačim) i sa svrhom pretpostavio Broza (tj. Osmog putnika koji se ovde bez Britanaca nikad ne bi zapatio) Draži, de fakto je učestvovao u nacionalnoj izdaji Srbije“. Jer, upravo je Draža bio ovlašćeni predstavnik izbegle vlade, koja je samim bekstvom iz zemlje kada je narodu bilo najteže, i kada se trebalo boriti, počinila akt veleizdaje, od kojeg je gore samo Nedićevo direktno služenje okupatoru. Dražino nastojanje da dalje brani propali predratni poredak i njegovu elitu, i njegovo žrtvovanje ozbiljnije borbe protiv okupatora interesu borbe protiv partizana (komunista), bili su njegovi tragični istorijski previdi. To ga je prvo koštalo podrške dotadašnjih saveznika, a zatim, da apsurd bude veći, i podrške same izbegle vlade koju je tako grčevito branio. Njegovi kralj i vlada, a ne samo ovdašnji narod, pri kraju rata su njemu pretpostavili Tita, naravno, ne iz ubeđenja, već iz istorijske i političke nužde, nakon što se Draža propisno obrukao ništavnom borbom protiv vojske nacističke Nemačke. I upravo ta kompromitacija bila je osnova britanskog zaokreta ka Titu - nije se Tito ovde „zapatio“ zbog podrške Britanaca (što nas ponovo vraća u one „teorije“ o genuinoj mržnji ovih ili onih prema „vaskolikom Srbstvu“), već se on nametnuo Britancima pošto je prethodno stekao veći značaj od Draže u antifašističkom pokretu.

Pobeda i relativno dugo vladanje komunista pod vođstvom Tita nisu pali s neba, ili možda iz pakla, kao rezultat detaljno osmišljene i sinhronizovane akcije razno-raznih „satanskih neprijatelja Srbstva“ (kako bi više voleli ljubitelji konspirativnih vikend romana). Zato nema potrebe da se uvek iznova izmišljaju navodni Titovi mentori, počev od Austro-Ugara, preko Britanaca i Sovjeta, na kraju, do samog gospodara Mraka i Zla. Da je Tito bio „britanski čovek“, posleratna Jugoslavija postala bi deo NATO-a i zapadnih kapitalističkih struktura uopšte. Da je bio „sovjetski čovek“, u sukobu 1948. bio bi slomljen kao slamčica, a sa Jugoslavijom bi se desilo isto što i 1956. u Mađarskoj ili 1968. u Češkoj. Sve dok srpski (klero)nacionalisti traže neko okultno poreklo tog „zloduha“, uobražavajući da je on zajahao na grbači srpskog naroda kako bi satro njegovu nacionalnu i versku tradiciju, imaće problema sa objašnjenjem vrlo jakih socijalističkih ideja, uspeha komunista, na kraju, (nekadašnje) popularnosti Tita, unutar samog srpskog nacionalnog korpusa. Umesto da sve ove pojave shvate u kontekstu daljeg istorijskog procesa emancipacije srpskog naroda, kao težnju koja je, u krajnjem, sasvim u skladu sa njegovim tradicionalnim borbama za slobodu, oni bespomoćno tumaraju u mraku, zasplepljeni svetim i blaženim neznanjem. Tito će im uvek biti eksponent ove ili one mistične sile, a nikada istorijska ličnost koja svoju snagu duguje samostalnoj, zajedničkoj borbi jugoslovenskih naroda za slobodu. Sve dok ne napuste tu teskobnu pećinu vlastite antitoističke ideologije, možemo očekivati da ćemo imati posla sa monotonim variranjem jednog istog klišea u kome se isprobavaju svi mogući oblici „antisrpske zavere“. Od iole suvislih do potpuno nesuvislih. Od Vatikana do Cincara.

Ova (samo)obmana o Titovoj „antisrpskoj“ politici nekakvo racionalno pokriće pokušava da nađe u izvesnim istorijskim činjenicama. Tako se obično navode zakon o zabrani povratka raseljenih Srba i Crnogoraca na Kosovo, formiranje pokrajina samo u Srbiji, njihovo ustavno jačanje na račun Republike kao celine iz 1974., uklanjanje Aleksandra Rankovića iz rukovodstva itd. U svim ovim stvarima srpski nacionalisti vide obrise tobožnje sistematske antisrpske politike koja od početka smišljeno suzbija zadovoljenje legitimnih srpskih nacionalnih interesa, favorizujući na njihov račun nacionalizme ostalih jugoslovenskih naroda. Nije sporno da su navedene pojave nosile izvesnu problematičnost s obzirom na postizanje nacionalne pravde (ravnopravnosti) u bivšoj Jugoslaviji. One se mogu tumačiti čak i kao oblik narušavanja preko potrebne nacionalne ravnoteže na štetu srpskog naroda. Ali, izvoditi iz toga dokaz o navodnoj zaveri jugoslovenskog komunističkog vrha protiv Srba i Srbije (sažeto formulisanoj kao princip „Slaba Srbija, jaka Jugoslavija“), koja se u dužem periodu sistematski sprovodi, čini se kao neuverljiva i preterana generalizacija. Umesto kompleksne analize raznih činilaca koji su doveli do ovih pojava, ona nudi brze i lake odgovore, podilazeći već formiranom antititoističkom „umu“ i njegovoj lenjosti. Kao svaka generalizacija, ona zanemaruje neke druge pojave koje se ne uklapaju u ovaj na brzinu izveden zaključak. Pogotove one koje potvrđuju borbu Partije protiv navodno povlašćenih nacionalizama drugih naroda. I koje dovode u pitanje ocenu da su „samo srpski komunisti bili Jugosloveni a komunisti ostalih naroda bogami bili i ostali veliki nacionalisti“ (Vukašinović). Jer, istorija SKJ i SFRJ ne može se svesti na represivnu politiku prema srpskim nacionalistima, bilo onim iz perioda rata, bilo posleratnim. Dovoljno je zaviriti u tabor ostalih nacionalista (naročito hrvatskih), i čuti njihove optužbe na račun komunista, da bismo shvatili da i oni smatraju Tita i komuniste svojim zakletim neprijateljima, u toj mržnji nimalo ne zaostajući za ekstremnim srpskim nacionalistima i antikomunistima. Njihova mržnja je razumljiva. Naime, u Titovoj Jugoslaviji nisu osuđeni i pogubljeni samo Draža i njegovi četnici, o čemu se ovde naširoko priča, već i mnogi ustaški i drugi zločinci koji su bili dostupni organima nove vlasti, o čemu se napadno ćuti. Poslednjih godina u Hrvatskoj se stvorio mit o tzv. Blajburškom masakru i Križnom putu, koji služi kao osnova za sve jače zahteve u pravcu osnivanja „Muzeja žrtava jugokomunizma“. Savezna UDBA je u emigraciji vodila daleko intenzivniju borbu protiv ustaških organizacija, nego protiv četničkih, jer su ove prve bile uticajnije i razvijale su znatno destruktivniju aktivnost prema SFRJ, uključujući ubacivanje ilegalnih terorističkih grupa. Pripadnici i pristalice poraženog ustaškog pokreta smatrale su socijalističku Jugoslaviju tamnicom hrvatskog naroda, i sistematski su radile na njenom što bržem uništenju. U samoj SFRJ nije vođena borba samo protiv srpskih nacionalista, već i protiv hrvatskih (gušenje MASPOK-a 1971.) i albanskih nacionalista (suzbijanje demonstracija na Kosmetu 1968. i 1981.) Na kraju, pobeda hrvatskih nacionalista i šovinista 1990. značila je početak otvorene rehabilitacije ustaškog pokreta i njegovih zlikovaca, uz istovremenu satanizaciju titoizma i komunizma. Dakle, ako srpski nacionalisti misle da je hrvatskim nacionalistima Titova Jugoslavija bila draža i prihvatljivija nego njima, grdno se varaju. Sve ovo se mora uzeti u obzir pre nego što se samouvereno izjavi ili pomisli kako je, otprilike, Tito bio prerušeni hrvatski nacionalista koji je podmuklo manipulisao jugoslovenstvom u cilju što većeg snaženja hrvatske nacije, prevodeći lakoverne Srbe „žedne preko vode“. 


Miloševićeva patriotska politika


Ali, ako i prihvatimo da je u onim spornim odlukama koje su se ticale Srbije i srpskog naroda bilo elemenata neke dublje i trajnije politike, one se sasvim konzistentno mogu kritikovati iz pozicije same komunističke partije i njene ideologije. Ne moram izlaziti iz tog okvira, i postati srpski nacionalista da bih preispitivao i prepravljao pomenute odluke. Zar na Gazimestanu Milošević, kao srpski komunista, nije uputio oštre zamerke svojim prethodnicima u srbijanskom rukovodstvu, zbog njihovog previše popustljivog odnosa prema dotadašnjem načinu rešavanja nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Ali, ni tu ni u ostalim delovima gazimestanskog govora, nema ni naznake zapadanja u nacionalizam, o kome uzvikuju protivnici Miloševićeve politike. Naprotiv, ovaj govor je redak primer u kome su uspešno usklađeni patriotizam i internacionalizam. Patriotizam bez internacionalizma postaje nacionalizam, a internacionalizam bez patriotizma globalizam. Danas su kod nas, u uslovima gotovo potpunog nestanka Miloševićeve politike, dominantno sukobljeni globalizam i nacionalizam, po modelu uzajamnog odnosa akcije i reakcije. Oba ova pristupa pate od specifične borniranosti - prvi je slep za emancipatorski smisao nacionalnih borbi za oslobođenje, a drugi za emancipatorski smisao prevazilaženja etnički shvaćene nacije. Hegelijanski govoreći, prvi hoće da prevaziđe nacije, a da ih ne očuva, a drugi hoće da ih očuva, i da ih ne prevaziđe. Ona treća, istinski emancipatorska mogućnost, da se nacija istovremeno očuva i prevaziđe, da se u hegelijanskom smislu ukine, principijelno je nedostupna i jednom i drugom. I ona je sadržana u pojmu internacionalizma, projektu usmerenom ka oslobađanju pojedinih nacija i njihovoj ravnopravnoj saradnji, podjednako suprotstavljenom globalizmu i nacionalizmu. Naši globalisti lažno podilaze svim ostalim nacionalnim zajednicama, ignorišući ili bezobzirno napadajući vlastitu naciju u njenom zahtevu za slobodom, dok se naši nacionalisti obraćaju isključivo vlastitoj naciji, ignorišući ostale nacionalne zajednice. Iz vidokruga prvih je isključena vlastita nacija, iz vidokruga drugih sve sem vlastite, tako da se i jedni i drugi bespovratno kreću unutar ograničenog horizonta društvene svesti. Kod kleronacionalista se javlja dodatno sužavanje svesti u obliku isključenja iz nacije, ili bar sumnjičenja, onih koji nisu (pravoslavni) vernici (po njima, Srbin ateista nije „pravi Srbin“). Za razliku od njihovih, Miloševićeva politika nije bila ekskluzivna, već inkluzivna. Koliko god je, zbog osetno promenjenih istorijskih okolnosti, ona bila prinuđena da naglašava srpski narod i njegovu borbu za slobodu, uvek je ostajala otvorena za druge zajednice, pozivajući i njih da se pridruže borbi za odbranu Srbije i Jugoslavije. Ta važna razlika u odnose na nacionaliste, koja je činila da ta politika bude patriotska, a ne nacionalistička ili, još gore, šovinistička, dolazi do izražaja u političkom diskursu. Milošević nije govorio o odbrani Srbstva i Svetosavlja, već o odbrani Srba, Srbije i Jugoslavije. On nije osporavao postojanje drugih nacija, što se našim nacionalistima dešava u trenucima šovinističke zanesenosti (pa pišu imena nekih nacija malim slovima i stavljaju ih pod navodnike); on je samo osporavao njihov separatizam, sprovođen na štetu srpskog naroda. On nikada nije markirao čitave nacije (npr. Hrvate, Muslimane, Albance), već samo njihova rukovodstva, ma koliko međunacionalni sukobi bili intenzivni. Tako se odnosio i prema nacijama zapadnih država koje su vodile agresiju protiv naše zemlje, podjednako izbegavajući njihovu glorifikaciju, što je osobenost naših globalista, kao i njihovo omalovažavanje ili vređanje, što je prisutno kod nekih naših nacionalista. On je, dakle, pravio razliku između nacije i njene političke elite. Naši globalisti, međutim, zapadaju u nekritički stav prema nimalo nevinim političkim garniturama sa prostora bivše Jugoslavije ili sa Zapada, manje-više poistovećujući svaku kritiku njihove politike sa šovinizmom. Takva apologetika, zaista odurna u svojoj servilnosti, nailazi na opravdanu kritiku kod nacionalista. Međutim, u toj opravdanoj kritici globalista i politike zapadnih zemalja i njihovih saveznika na ovim prostorima, nacionalisti znaju da naprave neopravdan šovinistički ispad, neosetno prelazeći sa kritike političke elite na blaćenje nacije u celini. Te brljotine globalisti pomno beleže i seciraju, jedva čekajući da do njih dođe, čime se začarani krug akcije i reakcije zatvara. U tom vrzinom kolu se kreće glavnina polemika koje se na našoj sceni vode povodom nacionalnog i državnog pitanja. Lažna alternativa između globalizma i nacionalizma, evroatlantskih fanatika i pravoslavnih fundamentalista, postmoderne i premoderne Srbije, efikasno parališe kritičku društvenu svest, samim tim, i proces autentične modernizacije i prosvećivanja.

Miloševićeva politika u ovom trenutku nije dovoljno delatna. Ali, kao patriotska politika, ona je obeležila jedan značajan istorijski period koji u suštini još nije definitivno završen. Ne znam gde je Pavić živeo u tom periodu, ali da je obratio pažnju na Miloševićevu politiku, sam bi mogao da odgovori na pitanje koje postavlja: „Zašto titoisti nisu odgojili patriote kao što su to uradili, na primer, Kubanci ili Kinezi?“ Krajem 80-tih i tokom 90-tih godina oko Miloševića i Saveza komunista Srbije, a zatim Socijalističke partije Srbije, okupili su se patrioti, pripadnici generacija izraslih ili sazrelih u titoizmu, koji su, u novoj istorijskoj situaciji, nastavili politiku odbrane zemlje, spolja i iznutra, vodeći računa o složenim međunacionalnim odnosima. Ako uopšte govorimo o „duhovnoj deci titoizma“, treba ih tu tražiti. Toj političkoj opciji pripadao je i SUBNOR, koji je u svojim saopštenjima snažno kritikovao politiku zapadnih sila prema Jugoslaviji i Srbiji. Ne razumem na koji način se njima može imputirati prihvatanje „zvaničnih tj. zapadnih istina“ o ratovima u bivšoj Jugoslaviji, uključujući pitanje Srebrenice.


Otvoreni i potmuli šovinizam


Na žalost, danas nemamo nikog sličnog Steriji, Sremcu ili Nušiću, da njihovom izvrsnošću opiše (tragi)komične društvene karaktere koji vode borbu protiv „nasleđa titoizma“ u koje spada, između ostalog, bratstvo i jedinstvo nacionalnih zajednica na ovim prostorima. Čak i da ih ima, mogli bi biti sumnjičeni da nisu „pravi Srbi“, jer bi, poput Sterije i Nušića, možda imali tragove „tuđe“ krvi, npr. cincarske (koju su imali i neki drugi velikani srpske istorije i kulture kao što su Pašić ili Pupin, čime u celini ovo opsesivno traganje za cincarskim poreklom postaje otužno i smešno u isti mah). U „tradicionalnoj“ i „nacionalnoj“ Srbiji, na koju naročito poziva Vukašinović, izuzetno se drži do krvne čistote. U takvoj Srbiji je prisustvo nesrpske krvi izgleda smrtni greh. Kao što je sličan greh biti mason (o kome se zna verovatno samo to da to mora biti neki učesnik u „antisrpskoj“ zaveri). Optužbi za pripadništvo masoneriji u prošlosti nisu umakli ni takvi graditelji srpske kulture kakvi su bili Vuk, Dositej ili Njegoš (a jedno vreme čak i najuticajniji zagovarač teze o „judeo-masonskoj zaveri“, vladika Nikolaj Velimirović). Možemo li onda očekivati da takvoj raskošnoj paranoidnoj konstrukciji umaknu oni koji su, bivajući komunisti, u zatucanoj nacionalističkoj svesti odavno označeni kao „neprijatelji Srbstva i Svetosavlja“? Vukašinović tera mene i Bakotića da idemo u Hrvatsku i tamo dižemo „revolucionarne bune“ (svrstavajući nas usput uz eksponente „Druge Srbije“), a ne da uznemiravamo, po njemu, verovatno socijalno mirnu i bezbrižnu Srbiju. S druge strane, Pavić preporučuje da bratstvo i jedinstvo prvo podižemo u Hrvatskoj ili na Kosmetu, a tek onda u Srbiji. Biće da Pavić smatra, kao i pripadnici „Druge Srbije“, da Kosmet nije deo Srbije. To je još jedna zanimljiva sličnost između ove dve, naizgled, tako nepomirljive ideološke grupacije. Takođe, ovakva neodmerena izjava previđa da izgradnja tolerantnih i skladnih međunacionalnih odnosa (ne moramo to zvati bratstvom i jedinstvom) jeste nešto što se tiče same Srbije, budući da u njoj živi etnički raznoliko stanovništvo. Ne moram ići u Ljubuško ili u Drenicu (pretpostavimo, sledeći Pavića, da ona nije u Srbiji) da bih rešavao taj „problem“; on se pojavljuje već u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Novom Pazaru, Bujanovcu, Dimitrovgradu, svuda gde postoji etnički i verski mešovito stanovništvo, i mora se rešavati nezavisno od onoga što se dešava u našem susedstvu. Da li Pavić građanima Srbije druge nacionalnosti (od srpske) ovim poručuje da ih smatra sumnjivim ili nepodobnim sve dok, na još neki način sem uobičajenog (poštovanje prava srpskog stanovništva i ispunjavanje građanskih dužnosti), dokažu da su nevini u nacionalnom pogledu, tj. da nemaju nikakve veze sa nepravdom i zločinima koje neki njihovi sunarodnici čine prema Srbima u okolnim zemljama? Ako je tako, na kakvoj koncepciji nacionalne „pravde“ počiva ova prinuda na dokazivanje nevinosti, zasnovana na potmulim šovinističkim generalizacijama i sofizmima (Neki Hrvati u Hrvatskoj čine zločine prema Srbima, dakle svi Hrvati su potencijalno zločinci; stoga i Hrvati u Srbiji moraju prvo da dokažu da nisu zločinci da bismo sa njima normalno živeli)? Ako su ovi stavovi oličenje one „tradicionalne“ i „nacionalne“ Srbije, postoji li iko, sem Vukašinovića i njemu sličnih, koji vidi nešto sporno u tome da takva Srbija mora biti prvo ponižena, a zatim definitivno poražena? Pavić traži egzaktne dokaze za nečiji šovinizam, pretpostavljajući izgleda da je takav dokaz jedino ako neko izričito kaže, na primer, „hrvatsko đubre“ ili „Šiptarčina“. Kao da šovinizam već nije u negiranju postojanja drugih nacija ili gore navedenom mentalnom sklopu koji njihove pripadnike podozreva na bazi iracionalnih shema. Imajući u vidu ovakve i slične šovinističke i rasističke ispade, da li je toliko preterana ocena Verana Bakotića da pojedini srpski „nacionalisti“ (bolje reći, šovinisti) predstavljaju „trojanskog konja Druge Srbije“? Oni, naravno, to nikako neće prihvatiti, i pozivaće se na iskrene, dobre namere prema Srbstvu i Svetosavlju. Ali, (samo)svest u istoriji i politici nije dovoljno merilo istine, mnogo je važnije šta neko objektivno čini svojim izjavama i delovanjem. A ovi šovinisti, uprkos svojim namerama i svesti, ne čine nikakvu uslugu ni svom narodu ni svojoj veri. Oni samo pomažu agresivnoj propagandi „Druge Srbije“ protiv patriotizma (koga onda ova lako izjednačava sa nacionalizmom i šovinizmom), pružajući joj preko potreban materijal za njene napade, i tako je održavajući u životu. Suočena sa pravim patriotizmom, emancipovanim od nacionalizma i šovinizma, ova propaganda bi znatno oslabila, gubeći izvor iz koga crpi svoju životnu energiju. 


(Pravoslavna) vera i (komunistička) ideologija


Posebno je zanimljivo kako Pavić gleda na razliku između (neideološke) vere i (neverničke) ideologije. Po njemu, prva se zasniva na dobrovoljnosti, a druga na nasilju. Međutim, u velikoj zabludi je Pavić ako misli da se socijalistički poredak u Rusiji ili kod nas uspostavio zahvaljujući običnom nasilju (represiji) i da iza njega nisu stajale mase koje su zaista bile ubeđene u novu ideološku priču. U njoj su se prepoznavali eksploatisani i obespravljeni slojevi koji su želeli radikalnu promenu društva. Nije njih Lenjin ili Tito, sa sabljom iznad glave ili puščanom cevi na čelu, terao da priđu revolucionarnom pokretu, već su se u njega samoinicijativno uključivali. Štaviše, komunisti su, bar u početku, strogo vodili računa ko im se sve pridružuje, kako bi očuvali ideološku i organizacionu kompaktnost, neophodnu za uspeh revolucije. Takođe, u kasnijem periodu, komunisti nisu morali silom da izvode narod na ulicu da bi ovaj izrazio podršku svojim vođama. Ljudi su se spontano (naravno, ne bez bilo kakve organizacije) i sa oduševljenjem skupljali na zvaničnim državnim ili partijskim manifestacijama. Možda se u zemljama Istočne Evrope, bez prethodno jakog socijalističkog i radničkog pokreta, kao i bez razvijenog pokreta otpora protiv nacističkog okupatora, nakon oslobođenja od strane Crvene Armije, komunizam u jednom delu stanovništva zaista doživljavao kao okupacija. Ali, to sasvim sigurno nije bio slučaj u Rusiji, Kini, Jugoslaviji, Kubi, svim onim zemljama gde je izvršena autohtona socijalistička revolucija. 

Za Pavića je ideal „komunizma“ nekadašnji život u prahrišćanskoj „kinoviji“, a danas u manastirima. Ali, istinski komunizam računa na razvoj materijalnih snaga i porast materijalnih dobara tokom istorije, i želi uspostavljanje socijalne pravde u svim oblastima društvenog života, a ne (samo) u nekim izolovanim prostorima, izdvojenim iz celine tog života, u kojima se čovek posvećuje i podređuje Bogu. Uostalom, u koje manastire će se smestiti tolike milijarde ljudi, kako i gde će oni biti podignuti, i šta učiniti sa postojećim materijalnim sredstvima i tehnologijom? Još važnije, oko koje postojeće religije će se čovečanstvo ujediniti, ako mu to nije pošlo za rukom već dve hiljade godina? Dakle, o čemu se uopšte ovde govori? Ako je principijelno nemoguće postići „raj na zemlji“, i ako se socijalna pravda može u potpunosti ostvariti samo na „onom“ svetu (za koji se veruje da postoji), zašto se onda uopšte boriti za stvar socijalne pravde na „ovom“ svetu (ako prihvatimo, kao Pavić, da se treba boriti)? Zašto jednostavno ne trpeti nepravdu i ne sačekati odlazak na „onaj“ svet, u kome će ionako sve ovozemaljske nepravde biti ispravljene? Na čemu Pavić zasniva potrebu za socijalnom borbom ako je „ovaj“ svet samo prolazan trenutak u večnom životu ljudske duše? I kako uopšte izgleda socijalna pravda na „onom“ svetu? Kada se tome dodaju njegove smušene predstave o „paloj ljudskoj prirodi“, (komunističkoj) ideologiji i (ne)nasilju, onda s pravom počinjemo da verujemo da čitava ova priča neminovno vodi ometanju borbe protiv društvenog nasilja i nepravde. Jer, ako Pavić ima na umu revolucionarno „nasilje“, ono nije golo, izvorno nasilje, već neizbežna i legitimna upotreba sile protiv inicijalnog i kontinuiranog nasilja vladajućih klasa. Sa ciljem ne toliko da ljudi postanu dobri i pravedni (što je tek posledica novog društva), već da, pre svega, prestane društvena nepravda, da se u osnovi onemogući njeno dalje pojavljivanje i reprodukovanje. Naš narod kaže: „Klin se klinom izbija“. Ako Pavić misli da je na neki drugi način, „veronaukom“, „molitvom“, „moralnim odgojem“, „tolerancijom“, moguće izdejstvovati da vladajuće klase prekinu sa svojim nasiljem, da se one sasvim dobrovoljno odreknu svog klasnog položaja i ukinu kao klase, neka konkretno obrazloži tu mogućnost. Čitava istorija ga demantuje. U njoj su pomaci u socijalnoj pravdi postizani tek pod pritiskom masa odozdo, uz upotrebu sile; nije zabeleženo da su vladajuće klase sasvim spontano, naprasno nadahnute hrišćanskim čovekoljubljem, odbacile svoj privilegovan status i oslobodile do tada potlačene. Uostalom, za dve hiljade godina hrišćanstva, koliko smo odmakli u socijalnoj pravdi, i da li je to zasluga vere, vernika i Crkve, ili pre nečeg (nekog) drugog? Koji su to jaki i borbeni socijalni pokreti koji se inspirišu hrišćanstvom, i koji su njihovi istorijski učinci u pogledu jačanja socijalne pravde? Ako odgovor nije jasan, precizan i ubedljiv, koliko još milenijuma treba da prođe da bi hrišćanstvo ili bilo koja druga religija pokazala svoju ozbiljnu zainteresovanost i delotvornost za stvar socijalne pravde na „ovom“ svetu? Da bi opovrgla one koji joj prigovaraju da samo služi vladajućima, tako što razvodnjava borbu potlačenih, navodeći ih da polažu nade u „onaj“ svet? U „Novom zavetu“ se kaže: „Kako je teško onima koji imaju bogatstvo ući u Carstvo Božje! Jer je lakše kamili kroz iglene uši proći nego li bogatome ući u Carstvo Božje“. Ali, šta ako je moralna osuda bogatstva (na račun siromašnih) samo zamena za njegovu društvenu osudu i stvarno prevladavanje? Šta ako ne postoji „Carstvo Božje“ u koje bogati ne mogu da uđu, šta ako nema „onog“ sveta? Šta ako je sve to obmana, da ne kažem prevara? Zašto da u to verujem danas, kada više ne živimo u društvu gde se vera podrazumeva i prenosi tradicijom? I gde treba ponuditi još nešto u prilog vere, a ne samo, kao nekada, samorazumljivost i bezupitnost njenog opšteg prihvatanja? 

Pavić je pun zamerki na račun nihilizma, „materijalizma“, hedonizma, egoizma itd. I to, naravno, nije sporno. Ali, sve ovo postoji u društvima gde se ogromna većina smatra vernicima?! Ne vlada li onda u njima masovna hipokrizija? Te pojave prodiru čak i u verski život. Kod nas je, na primer, postalo uobičajeno da vernici plaćaju razne crkvene „usluge“ (krštenje, venčanje, opelo, osveštavanje spomenika itd.) Sveštenici, doduše, ne traže izričito od vernika da plate, ali se nimalo ne protive toj praksi, a još manje je kritikuju ili otvoreno odbacuju. Vernici čak osećaju obavezu da plate, i nelagodno im je ako to ne urade (imaju svojevrsnu grižu savesti). Novac se tako sve više uvlači u čisto duhovnu sferu, što na kraju postaje normalizovano i neproblematično. Ono što bi trebalo da bude sveštenička dužnost koja se obavlja iz čiste posvećenosti pozivu postaje usluga kao i svaka druga, koja ima svoju cenu (ne postoje zvanične cene, ali „nezvanično“ se zna koliko šta košta, koliko „se valja“ dati). Stoga je upadljiva tendencija da se sveštenstvo pretvara u trgovačku profesiju, a sveštenici u biznismene. Jedina razlika je što se, umesto materijalnih, prodaju duhovne usluge, i što, umesto pravnih ugovora i pisanih cena, sve funkcioniše na nivou nepisanih pravila (običaja). Ne znam koliko je ovakva praksa bila prisutna u nekadašnjem verskom životu, ali danas je ona veoma primetna. Ne gubi li pravoslavlje sa ovakvim pojavama ono na šta se tako često poziva - svoje moralno (duhovno) preimućstvo nad katoličanstvom, svoje odolevanje zapadanju u „materijalizam“? Takođe, pravoslavne sveštenike danas možemo videti kako venčavaju ili krste bogataše i njihove potomke, osveštavaju njihove poslovne prostorije ili, zajedno sa njima, učestvuju u društvenim manifestacijama. Ali, ne možemo ih videti u štrajkovima ili protestima radnika, pobunama seljaka ili među (od)bačenima na društvenu marginu. Gde je tu onaj izvorni hrišćanski prezir prema bogatima i solidarnost sa siromašnima? Zašto vrh Pravoslavne crkve javno ne kritikuje ove pojave očiglednog prodora „materijalizma“ u njen (duhovni) život? Zašto ne napada „dobitnike“ tranzicije, uključujući vladajuću političku elitu, umesto što sa njima i njom sarađuje? Zašto kod nas Crkva protestuje kada se ne podižu hramovi, ali ne protestuje kada se ne podižu bolnice ili škole? Pa imamo situaciju da, zbog jačeg uticaja Crkve u društvu (i državi), hramovi niču na sve strane, a bolnice ili škole ne samo da se ne grade, već se one postojeće raspadaju. Ima li kod nas (čast pojedincima poput Pavića) neke ozbiljnije grupe koja se poziva se na hrišćanstvo, a deluje, ili se bar zanima, za socijalnu pravdu, i to postavlja kao prvenstveni cilj (ako već Crkva to ne čini)? Čak se može reći da više (bar verbalnog) zalaganja za socijalnu jednakost ima u Papinim enciklikama nego u Patrijarhovim poslanicama, ma koliko to našim čuvarima i braniteljima pravoslavlja „jeretički“ zvučalo. A ako pogledamo malo i u prošlost, koliko je pravoslavlje bilo istinski poštovano u prerevolucionarnoj, tradicionalnoj Srbiji (ili Rusiji), i koliko je doprinosilo socijalnoj pravdi, ako je socijalna situacija u tim zemljama bila takva da je morala da se izvrši revolucija? Na kraju, koliko je dvomilenijumsko postojanje hrišćanstva uopšte pomoglo da se ljudi stvarno obože, postanu moralni; zašto danas svet ne cveta od humanosti, umesto što se raspada od nehumanosti? Ako Pavić odgovori da su pravi vernici izuzetno retki, isto to može da se kaže za komunističke „vernike“. Ako Pavić kaže da Pravoslavna crkva nije vršila nasilje, a da komunisti jesu, može da se odgovori da se ona nije ni bunila protiv nasilja vladajućih (bilo prema komunistima bilo prema potlačenima uopšte), niti ga sprečavala. Po čemu je onda hrišćanstvo (pravoslavlje) prihvatljivije od socijalizma (komunizma)? Na čemu počiva osećanje nadmoći kod (pravoslavnih) vernika? A čini se da je socijalizam, ako ni u čemu drugom, bar u pogledu socijalne pravde, učinio za 70 godina svog postojanja više nego hrišćanstvo za svojih dve hiljade godina. 


Slepa ulica „Srednjeg sistema“


Ali, ne treba da klonemo duhom, suočeni sa društvenom stvarnošću savremenog sveta, (uključujući našu zemlju), koja je tako snažno obeležena socijalnom nepravdom. Pavić ima nepobitno rešenje za ovaj problem - to je „Srednji sistem“ svetog vladike Nikolaja! Nema šta da se opterećujemo „raznim intelektualnih konstrukcija (tj. Osmim putnicima) uvezenim spolja koje nam ne nude ništa što se može porediti sa, na primer 'Srednjim sistemom', ali i te kako unose još veći haos i pometnju“. Dakle, nije svetsko, već naše! I to je odlučujuća stvar. Pavić poručuje levičarima da treba da „prevaziđu sami sebe“, što znači da se „vrate već jednom pravom izvoru“, „sopstvenom (tj. nacionalnom)“ i „neideologiziranom“. Ne znam na kakav haos i pometnju je Pavić mislio, ali mislim da se samo pri krajnje haotičnoj i pometenoj svesti može istresti ovoliko problematičnih stavova, utoliko gore, na tako malom prostoru, od otvorene ksenofobije sa elementima rasizma (Pavićev omiljeni lajtmotiv „osmog putnika“, tj. neljudskog bića, uljeza, parazita koji se, pretpostavljam, mora uništiti i izbaciti iz društvenog organizma, što je drastičan primer ideološke ostrašćenosti i dehumanizacije neistomišljenika o kojima Pavić kritički govori, i tako sebi uskače u usta) do već razmatranih besmislica o neideološkoj veri (da apsurd bude veći, u Nikolajevoj verziji koja je, po Paviću, izgleda prototip neideološkog govora)?! Čovek prosto ne zna sa koje strane da priđe ovom zadivljujućem primerku iracionalnog verskog izliva, u kome prestaje da važe svaka logika i empirija. Da li da pođe od „problema“ „intelektualnih konstrukcija (tj. Osmih putnika) uvezenih spolja“? U samom Nikolajevom tekst na koji se Pavić tako žučno poziva stoji da je „moćni činilac” koji je omogućavao unutrašnje jedinstvo porodičnih zadruga (kao oblika društvenog organizovanja na principu socijalne pravde) - “hrišćanska vera i hrišćanska moralnost”. Sada pitam Pavića: da li su Srbi izvorno bili hrišćani? Ili su, pre, hrišćani izvorno bili Srbi? Pošto su odgovori na ova pitanja očigledni, pošto su Srbi primili hrišćanstvo spolja (a i od kuda bi drugde), da li je Pavić spreman da prizna da je, sledeći njegovu vlastitu „logiku“, i hrišćanstvo nekakav „osmi putnik“ u srpskom nacionalnom telu? Da li onda i njega, kao nešto takođe „uvezeno spolja“, treba izbaciti iz tog tela? Ako, međutim, činjenica da je hrišćanstvo preuzeto „sa strane“ nije argument protiv hrišćanstva (a i što bi bio), zašto bi to bio argument protiv jedne druge ideje (tradicije) koju Pavić nišani, marksizma i socijalizma? Prvi srpski socijalisti su u Srbiju doneli Marksovu misao, u to vreme raširenu među naprednom evropskom inteligencijom. Kad smo već kod „nacionalnih izvora“, oni su takav izvor za našu levicu, ništa manje nacionalan od vladike Nikolaja. Mada razumem ovaj Pavićev previd, jer za kleronacionaliste Srbin socijalista ili, ne daj Bože, komunista, ne može biti („pravi“) Srbin. A kada smo već kod „životnosti“, na koju se Pavić takođe poziva, u tom istorijskom trenutku nije bilo životnije snage i ideologije od te partije i njenog pogleda na svet. Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da jedna tako mlada, tek stvorena organizacija, kakva je bila KPJ, na opštinskim izborima osvaja većinu u mnogim gradovima (između ostalog, u Beogradu i Nišu), a na izborima za Ustavotvornu skupštinu zauzima treće mesto? Filip Filipović, sekretar KPJ, bio je čak jedno vreme gradonačelnik Beograda. Koliko ljudi danas zna ili pamti ove stvari, u vremenu opšteraširenog antikomunističkog jednoumlja, koga zajednički dele i propagiraju liberali i (klero)nacionalisti? Da komunisti nisu bili tako životni, zašto bi tadašnja vlast, u paničnoj uznemirenosti od narastajućeg „bauka komunizma“, donela odluku o njihovoj zabrani? I da nisu bili tako žilavi, kako bi drugačije mogli, gotovo potpuno uništeni, da se tokom II Svetskog rata uzdignu kao feniks iz pepela, na kraju, da pobede i osvoje vlast? 

Nikakvim para(noidnim) teorijama zavere, istorijskim falsifikatima ili smutnim i smutljivim mahinacijama nije moguće izgnati socijalističku ideju i tradiciju iz istorije srpskog naroda. Ona se pojavljuje kao istorijska zakonitost u srbijanskom i jugoslovenskom društvu, onog trenutka kada je ono zakoračilo u proces kapitalističke modernizacije. Za razliku od toga, čitavo Nikolajevo razmatranje u „Srednjem sistemu“ samo je izraz tragične svesti koja je okrenuta prekapitalističkoj prošlosti, i koja naivno očekuje, sa verom u Boga, njeno ponovno oživljavanje. Porodična zadruga, prožeta hrišćanskom verom i socijalnom solidarnošću, bila je neminovan oblik društvene organizacije na nivou nerazvijenih proizvodnih snaga, oskudnih materijalnih dobara i dominantnog uticaja religiozne svesti. Međutim, taj svet je definitivno nestao, i ne može se više povratiti. Njega je razorio uspon kapitalističke privrede, sa snažnim razvojem proizvodnih snaga, obiljem materijalnih dobara i „raščaravanjem sveta“ u kome se kretao religiozni čovek. Istorija potvrđuje nemoć projekata zasnovanih na prizivanju prekapitalističke prošlosti i njene društvene organizacije. Da li je „Srednji sistem“ u Nikolajevo vreme uspeo da se suprotstavi invaziji „kartelskog“ kapitalizma, ili da ga bar obuzda? Nije. Da li će isti taj sistem moći danas da bude uspešno sredstvo protiv daleko razvijenijeg kapitalizma? Još manje. Ako nije mogao nekada, zašto bi mogao danas kada, povrh svega, postoji neuporedivo slabija hrišćanska vera među ljudima? I zato je Pavić, predlažući ovo rešenje, na slepom koloseku. Taj put se ne završava u realnom, društvenom svetu, pogotovo ne uspehom u otklanjanju socijalne nepravde, već u izmaglicama religiozne (ne)svesti. Najveća slabost ovog nemogućeg projekta je upravo oslanjanje na uticaj vere, (samo)obmanljivo očekivanje da će se socijalna pravda moći ostvariti mirnim putem, kako bi se izbegao onaj drugi, „nasilni“ komunizam. Ima li većeg dokaza nemoći, ali i iracionalnosti vere, od toga da Nikolaj polaže nadu upravo u one koje je sam naveo kao rušitelje „Srednjeg sistema“. Jer, neposredno nakon što je prokleo „kartele bogataške“, u sledećoj rečenici, on kaže: „Zamisli, kad bi se oni obrnuli u kartele za pomoć narodu, za davanje mesto uzimanja, za ustanovljenje zajedničke imovine, za obnovljenje Srednjeg sistema“. Da, Nikolaj je u pravu, ovo postoji samo u zamislima. Njegovi današnji epigoni nisu odmakli ni korak dalje; i oni snevaju slične snove. 

I dok oni, hrićanski smireno, zamišljaju šta bi bilo kad bi bilo, verujući u Božje čudo koje će se iznenada ukazati gospodarima kartela, masovno ih preobražavajući u filantrope koji se odriču svoje imovine u korist siromašnih i obespravljenih, u slavu Boga i besklasnog društva, nama valja, sve dok se to čudi ne dogodi, nešto raditi na pitanju socijalne pravde. Kao što su radili i nekadašnji komunisti, ne čekajući na duhovno prosvetljenje vladajućih klika. Oni su, kao i mi danas, bili svedoci neobične simbioze buržoazije i sveštenstva, koja se odvijala potpuno jednosmerno - buržoazija je darovala sveštenstvo, uvećavajući njegov imetak, ali sveštenstvo nije produhovljavalo buržoaziju, proširujući njene (socijalne) vidike. Čovek se na kraju pita - da li je to zato što sveštenstvo i nije imalo šta da prenese na buržoaziju, ili zato što je buržoazija izuzetno otporna na svaki duhovni uticaj? Ili, možda, oboje istovremeno? Šta god od ovoga bilo tačno, rezultat je isti; miran prelazak (povratak) u (hrišćanski) komunizam, koji je Nikolaj priželjkivao, i za koji su, po njemu, „samo“ potrebni „dobra volja, širokogrudost i ljubav prema narodu“, do sada se nije desio, niti je bilo izgleda da se desi. Jer, upravo to „samo“ se, nekako volšebno, uvek ispostavljalo kao mnogo, pa i nedostižno. Nekako su uvek bile potrebne bune, štrajkovi, ustanci i revolucije da bi se napravio pomak u ostvarivanju socijalne pravde. Koliko dugo su potlačene mase trebalo da upiru pogled u vladajući savez buržoazije i sveštenstva, čekajući da među njima sevne iskra Božjeg prisustva? Koliko još izgladnelih, bolesnih, odrpanih, izmučenih i pobijenih je trebalo prineti na oltar te hrišćanske strpljivosti i skrušenosti? I tako se u Srbiji desilo slično što i u Rusiji. Nasilni kapitalizam je proizveo „nasilni“ komunizam kao jedini mogući praktični izlazak iz surovog sveta kapitalističke eksploatacije. Sve drugo, uključujući maštanja o „Srednjem sistemu“, išlo je samo u korist daljeg opstajanja kapitalizma. Srbin vernik i Srbin „domaćin“, koje spominje Vukašinović, nisu mogli, niti danas mogu, ništa da pomognu - prvi se nemoćno okreće „onom“ svetu, dok je drugi upravo oslonac nepravde na „ovom“ svetu. Komunisti se stoga prvenstveno obraćaju onima bez doma, imetka i imovine, pozivajući ih na borbu u „ovom“, jedinom svetu, protiv „domaćina“ koji tokom istorije menjaju spoljašnje ruho, ali čuvaju grabežljivu suštinu. Insistiranje na nacionalnoj i verskoj homogenizaciji neutrališe i pacifikuje klasne suprotnosti koje postoje u okviru iste nacije i vere, produžujući tako život socijalnoj nepravdi. Ima li onda ičeg spornog u tome da je onima kojima je stalo do socijalne pravde, nedovoljna nacija zasnovana na veri ili etnicitetu?

Danas se u Srbiji restaurira kapitalizam sa pratećim pojavama socijalne nepravde. Ako Pavić i dalje insistira na povratku u Srednj(ovekovn)i sistem, i ako Vukašinović i dalje blati i kudi (socijalističku) revoluciju kao „srpsku nesreću“, komunisti će biti prinuđeni da kažu - srpski (klero)nacionalisti i antikomunisti samo su, u najboljem slučaju, (nesvesni) saradnici, a u postojećem odnosu snaga, zapravo sluge liberalnih kapitalista (globalista). Misleći da se bore protiv njih, oni samo obavljaju posao za njih, jer kao alternativu nude nešto sa čim će ovi lako da izađu na kraj. Pri tome, boreći se, zajedno sa liberalima, protiv komunista, oni suzbijaju jedinu pravu, istinsku alternativu svetu (liberalnog) kapitalizma. Liberali stoga mogu samo da požele ovakve „protivnike“, one koji predstavljaju njihovu lažnu opoziciju, i koji im istovremeno pomažu u borbi protiv stvarne opozicije. Jednim udarcem sredili su dve muve.


Samoodbrana komunista


Da ponovim ono što sam rekao na početku - komunisti su spremni za (taktičku) saradnju sa nacionalistima. Jer, osnovna stvar u istoriji i politici je pravilno proceniti na koga, odnosno na šta, treba staviti težište kritike. Dok je zemlja praktično pod okupacijom, glavna meta mora da bude okupator, danas u liku transnacionalnih snaga koje su samo instrument u službi nacionalizma i imperijalizma velikih kapitalističkih sila. Međutim, ovo ne znači da komunisti neće reagovati na napade koji dolaze s pozicije srpskog nacionalizma. Ali, biće to uvek u samoodbrani, i trajaće sve dok srpski nacionalisti ne shvate da su pravi komunisti nužno patrioti, da brane svoju zemlju i narod, i da im stoga u tom zajedničkom cilju mogu biti saveznici, bar dok se zemlja ne oslobodi od okupacije. Dok ne shvate da se ne moram busati u Srbstvo i Svetosavlje da bih bio protiv Haga, NATO, EU, nezavisnog Kosova itd. (protiv toga se sasvim dosledno mogu boriti kao komunista) Dok ne shvate da crvena zvezda petokraka i žuta EU zvezda nemaju nikakve veze, osim u njihovoj jeftinoj, petparačkoj i plitkoumnoj antikomunističkoj propagandi (to je isto kao kad bih ja rekao da postoji neka unutrašnja veza izmedju pravoslavnog krsta, i recimo krsta na kojem je Kju-Kluks-Klan spaljivao ljude, jer zaboga, sve su to krstovi; tada bi to bila jeftina antipravoslavna propaganda). Dok ne shvate da „Druga Srbija“ nije nikakva levica, pogotovo ne komunistička, već ekstremna liberalna desnica (ne moraju oni da budu protiv monopola kao takvih da bi bili liberalni kapitalisti, kao što misli Pavić, dovoljno je da su protiv državnih „monopola“ i, uopšte, socijalne države). I dok ne prestanu da stavljaju u isti koš nekadašnje (i sadašnje) komuniste i liberale. Dok ne uvide da postoji bitna razlika izmedju komunističkog internacionalizma i kapitalističkog transnacionalizma (u tom pogledu istoričari koji se razmeću svojim poznavanjem istorije i ogromnim brojem radova iz te oblasti, poput Vukašinovića, trebalo bi bar da znaju da njihov „drug Solana“ nije komunista niti je to ikada bio, već je predstavnik zapadne socijaldemokratije koja je komunizam uzimala za glavnog protivnika). Dok konačno ne primete tako trivijalnu stvar da su komunističke zemlje, danas kao i nekada, sve odreda protivnici i meta američkog imperijalizma i njegovih „transnacionalnih“ struktura. Jednostavno, dok ne prestanu da koriste komunizam kao psovku kojom se bore protiv današnjih evroatlantskih kompradora. 

Sve dotle, dok takva konfuzija vlada u njihovoj svesti, a takve uvrede u njihovom jeziku, moraće da se reaguje, da bi se odbranili vlastiti obraz i dostojanstvo. Danas se prema komunizmu upražnjava disciplina pljuvanja u dalj (ili u vis), desničari raznih boja takmiče se ko će po njemu dalje ili više da pljune. „Drugoj Srbiji“ si odmah sumnjiv kao levičar (jer mnogi od njih žive u toj lažnoj samosvesti) ako braniš Srbiju i srpski narod, a ovoj etno- i klero-nacionalističkoj si odmah sumnjiv u odbrani Srbije i srpskog naroda ako se deklarišes kao levičar ili, ne daj bože, komunista. Prvi u suštini kažu - ako braniš Srbe i Srbiju, onda si velikosrpski šovinista i nacista, a drugi kažu - ako si levičar (još gore, komunista), onda si antisrpski orijentisan. I to je njihova zajednička tačka - i jedni i drugi se slažu da ne možeš istovremeno biti i levičar i borac za (istinske nacionalne i socijalne) interese Srba i Srbije. A pošto se ove dve grupacije danas sudaraju i zauzimaju, na žalost, gotovo čitav ideološki prostor, izuzetno je teško probiti se sa ovom trećom, sintetičkom pričom. 

Komunisti su skeptični prema ozbiljnijem uspehu nacionalističkih snaga u njihovoj samostalnoj borbi protiv globalista, jer im je ideološka priča dosta skučena, arhaična, defanzivna. Ona je sasvim razumljiva i opravdana reakcija na nasilje zapadnih sila i njihovih domaćih slugu, ali ništa više od toga. A uspešna politika ne može biti puka reakcija na događaje, u kojoj se oslanjamo isključivo na ono što nam je pred nosom, ili u bližoj i daljoj prošlosti. Ona mora imati mašte, otvarati nove vidike, osmišljavati nova rešenja, a ne samo reciklirati stare i, još gore, promašene i istorijski prevaziđene ideje i simbole. Ne može se jednostavno uzeti neka nacionalna prošlost i njome razmetati kao da se u međuvremenu ništa nije dogodilo. Da su te ideje bili sve vreme istorijski žive i delotvorne, ne bi sada morale da se mukotrpno oživljavaju. Situacija postaje još gora ako se ima u vidu da u priči nacionalista u njenom današnjem obliku ima toliko mnogo pozivanja na četništvo, nedićevstvo ili ljotićevstvo, odnosno rehabilitaciju ovog ili onog opskurnog đenerala, izdajnika ili zločinca, da se sve to na kraju pretvara u najprizemniji istorijski revizionizam i revanšizam. Uostalom, kako nacionalisti ne shvataju da takvim grubim promovisanjem istorijskih ličnosti koje su, najblaže rečeno, još uvek kontroverzne, samo sužavaju svoj politički front, odbijajući značajan broj ljudi koji bi im se možda aktivnije priključili? Pa zar u srpskoj istoriji nema svetlije i veličanstvenije figure od jednog Draže, Nedića ili Ljotića? 

Sartr je jednom rekao: „Marksizam ostaje filozofija našeg vremena: on se ne da prevazići jer prilike koje su ga stvorile još nisu prevaziđene“. Odgovarajući na Pavićevo pitanje iz naslova njegovog teksta, a imajući u vidu ovu Sartrovu misao, koja se može primeniti na levicu uopšte, možemo reći: levica ne može prevazići sebe, niti biti prevaziđena, sve dok su okolnosti koje su je iznedrile još uvek žive i delatne. Sve dok, s jedne strane, postoji svet kapitalizma sa njegovim imanentnim protivrečnostima, koje se ne mogu razrešiti bez intervencije levičarske teorije i politike. I dok, s druge strane, kao reakcija na transnacionalni kapitalizam, postoji samo prizivanje iluzornog povratka u prekapitalističku prošlost utemeljenu na dominaciji etničkog ili verskog identiteta. Komunisti se, pre svega, bore protiv kapitalizma. I u toj borbi donekle mogu da računaju na pomoć nacionalista (i obrnuto). Ali, onog trenutka kada nacionalizam preraste u šovinizam, i kada počne da opstruira zajedničku borbu eksploatisanih masa, različitih nacionalnosti i vera, protiv njima istovetnog neprijatelja (kapitalizma), i u tom smislu, počne objektivno da pomaže ovome da preživi, komunisti za protivnika imaju i nacionalizam (šovinizam), ništa manje od kapitalizma. Jer, tada nacionalizam prestaje da bude protivnik kapitalizma, i postaje njegov objektivni saveznik, bez obzira šta nacionalisti subjektivno mislili o sebi. Iskreno verujem da će Pavić i ostali srpski nacionalisti, kojima je stalo do ostvarenja socijalne pravde (makar u delimičnom, „zemaljskom“ obliku), imati snage da ubuduće odole iskušenjima šovinizma, pred kojima su do sada, s vremena na vreme, znali da pokleknu. I da će umeti da suzbiju antikomunistički resantiman, bar u meri neophodnoj za taktičku saradnju sa komunistima. Sve dotle moći će da računaju na pruženu ruku komunista. Mogu li nacionalisti da, u ovom pogledu, prevaziđu sebe, i dovoljno čvrsto stisnu ponuđenu ruku saradnje? Odluka je potpuno na njima.