Miljenko Dereta kao dobrovoljni svedok

Povodom teksta Miljenka Derete "Vučinićev galimatijas ili zamena teza"

Svaka polemika jedino ima smisla ako znamo šta je njen stvarni povod i o čemu vodimo polemiku. Kod nas ona vrlo često sklizne na lični, ali i na politikantski teren.

Moje reagovanje na tekstove u kojima se na najgrublji i najprizemniji način napada Dobrica Ćosić samo zato što je izneo svoje viđenje stanja u našoj zemlji, imalo je za cilj da postavi jednostavno pitanje – da li i ovaj naš znameniti pisac ima pravo na slobodu govora a da pri tome ne bude izložen najgrubljoj ideološkoj i političkoj harangi? O tome se ovde radi. O zaštiti dostojanstva i ličnog integriteta, u ovom slučaju, pisca Dobrice Ćosića.

Problem je u tome što Miljenko Dereta pod izgovorom da je nastojao da prikaže obe strane u ovom dijalogu (u kom Dobrica Ćosić nije ni učestvovao) u stvari želi sebe da predstavi kao ideološkog zastupnika (i dalje kao aktivista nevladinog sektora) nove, mlade i osvešćene Srbije. Pri tome se on i dalje ne osvrće na najgrublje i najvulgarnije disvalifikatorske napade kojima je već dugo izložen Dobrica Ćosić.

Iako on kaže da se već nekoliko godine bori (očigledno bezuspešno) protiv jezika kojima se služe neki od “drugosrbijanaca“ (Biljana Srbljanović je bila “najumerenija” u svom napadu na Dobricu Ćosića), Miljenko Dereta je u ovom svom odgovoru samo do kraja razotkrio svoju ideološku i političku poziciju kao promoter samosvesnog i samostalnog dela mlade generacije koja ne traži direktive od Dobrice Ćosića obogativši tako tržište novih ideja. Ali se zato Miljenko Dereta drži svojih već toliko puta iznetih ideoloških stavova o odgovornosti za razbijanje Jugoslavije i krvavi građanski rat. On zato i ne propušta da i ovog puta pokrene pitanje pravog pomirenja do koga se ne može doći dok se pitanje odgovornosti Srbije za događaje u devedesetim godinama ne sagleda u svoj svojoj složenosti. A ta složenost sagledavanja se sastoji u njegovoj rezolutnoj tvrdnji da po njegovom mišljenju (i mišljenju samoosvešćenih studenata koje on zastupa kao građansko-politički mentor) ta odgovornost uključuje i Dobricu Ćosića ne samo kao predsednika SRJ već pre svega kao čoveka koji je svojim knjigama i tekstovima direktno uticao na ratnu politiku koja se vodila, a sada pismima želi da utiče na vođenje buduće politike.

U ovoj svojevrsnoj optužnici nema samo kvalifikacija o učešću Dobrice Ćosića u udruženom zločinačkom poduhvatu. Nedostaje još samo optužba za kolektivnu krivicu srpskog naroda koji je čitao knjige i tekstove Dobrice Ćosića i usvojio nacionalizam kao svoje prirodno stanje iz koga još uvek ne može da izađe, bez obzira na to što tako remeti toliko neophodno uspostavljanje dobrosusedskih odnosa.

Miljenko Dereta, koji se tako srčano zalaže za afirmaciju novih ideja i slobodu mišljenja, samo ponavlja toliko puta izrečene napade na Dobricu Ćosića kao pisca čije su knjige i tekstovi inspirisali i uticali na vođenje ratne politike dvedesetih. Kako se ovakve optužbe mogu svrstati u korpus građanskih i liberalnih ideja koje ”brani” Miljenko Dereta. One su više prikladne za nekoga ko se prijavljuje za dobrovoljnog svedoka u Haškom sudu nego za onoga ko se toliko brine i zalaže da se čuje glas osvešćenog dela mlade generacije.

Ne radi se ovde o odbrani lika i dela bilo kog ”nacionalnog“ velikana i upoznavanju javnosti sa idejama samoosvešćenih studenata koje sada zastupa Miljenko Dereta već o daljoj ideološkoj i ličnoj diskvalifikaciji Dobrice Ćosića, jer su sada na red došle njegove knjige i tekstovi putem kojih je on direktno uticao na ratnu politiku koja se vodila devedesetih godina.

U Zlatnom dobu dijaloga Borislav Pekić je rekao: ”Ja sam danas potpuno svestan toga da čovek menja i sebe i svoje mišljenja, da mudar čovek mora da bude tolerantan prema svim mišljenjima, u svakom slučaju da ih tretira sa pažnjom i poštovanjem, iako se razlikuju od njegovih ideja i mišljenja, jer nikada nije isključeno da to jednog dana neće postati i njegove ideje i mišljenja”. I ova polemika je pokazala koliko smo mi daleko od ovako postavljenog ideala tolerancije o kome je govorio Borislav Pekić.