Odgovor Milu Lomparu, ili još jedan prilog za istoriju srpske nesloge

Milo Lompar se u intervjuu datom podgoričkoj Pobjedi, listu koji je jedan od glavnih izvora mržnje prema srpskom narodu u Crnoj Gori, ’’crnogorskom jeziku’’, doslovno obrušio na svoje bivše beogradske prijatelje – na Slobodana Antonića, Zorana Čvorovića i mene – kao i na Pokret za odbranu Kosova i Metohije, čiji je nekada bio član (ovde). Poslužio se izmišljotinama i sumnjičenjima (on tvrdi da mi potajno radimo za Vučića, dok se pretvaramo da ga kritikujemo, da „nijesmo podržali studentski protest“, iako glumimo da to činimo) i uvredama (Lompar govori o našem „prostaštvu i nasilju“). On ide toliko daleko u svojim čudnim tvrdnjama, prema kojima smo svi zajedno ustali protiv njega i želimo da ga uništimo, da ovako nabraja svoje protivnike: „Slobodan Antonić, Aleksandar Vučić, Zoran Čvorović, Miloš Ković, Vojislav Šešelj“. Pri tome, Lompar tvrdi da je istina ono što je, sasvim očigledno, stvar njegovih domišljanja i konstrukcija. Za svoje tvrdnje, po kojima smo se „opredijelili za Vučić – Brnabić režim“, međutim, nije izneo ni jedan jedini dokaz.

Usred masovnih uličnih protesta i revolucionarnog raspoloženja u Srbiji, dok se gotovo isključivo razmišlja u binarnim kategorijama „za i protiv“, dok traju ostrašćeni sukobi i difamacije na društvenim mrežama, Lompar, kao kakav nosilac revolucionarne pravde, Robespjer ili Višinski, upire prstom u nas i uzvikuje: „oni ne podržavaju proteste“!

Pri tome, opet slično Robespjeru, Milo Lompar se postavlja kao mera svih stvari i kao vrhovni moralni arbitar. Treba biti protiv Vučića taman onoliko koliko i on; podržavati aktuelne proteste u Srbiji tačno onoliko koliko ih on podržava. Da li ovo podrazumeva i saradnju sa prozapadnim Proglasom i sa podgoričkim montenegrinima, distanciranje od Rusije (u Pobjedi on kaže da Rusija pruža „neiskrenu podršku srpskom narodu“ i da ga je RT Balkan prvi nazvao „korisnim idiotom“), baš onako kako to čini Lompar?

Milo Lompar je, naime, promenio stranu. Mi to nismo uradili. Njegovo prilaženje Proglasu, napadi u montenegrinskoj Pobjedi, povezanoj sa kontroverznom BEMAX grupom i DPS-om Mila Đukanovića, i ono što u poslednje vreme govori na televizijama Nova S i N1, koje pripadaju Junajted medija grupi, kao da upućuje na to da ovaj raskol unutar nacionalnog tabora dobija i ideološku boju. Lomparova stara prozapadna retorika sada je jasno vidljiva. Možda njegov gnev iz Pobjede potiče i iz saznanja da nema ni jednog značajnijeg imena sa srpske intelektualne scene, koje je spremno da ga u tome sledi? Koliko mi je poznato, u Lomparovom udruženju (ili stranci?) Srpski glas nalaze se, od relativno poznatih ličnosti, samo bivši političari Dejan Mirović i Marko Jakšić i sveštenik Jovan Plamenac.

Na načelnu kritiku takvog Lomparovog političkog delovanja, dakle na političke stavove drugačije od njegovih, on je odgovorio ličnim napadima, izmišljotinama i uvredama. Slobodan Antonić Lomparove stavove, međutim, ni jednom rečju nije kritikovao. Lompar izgleda veruje u to da je naslov Antonićevog teksta Nikome ne biti korisni idiot (ovde) dokaz njegovog učešća u nekakvoj zaveri protiv njega, budući da ga je tako nazvao i Aleksandar Vučić. Ali, svako ko ovaj članak pročita razumeće da Antonić misli na sebe, na svoje greške, i na pobunjene studente, ukoliko ne budu dovoljno mudri da izbegnu slične zamke. Tekst je objavljen istog dana kada je Vučić tako nazvao Lompara, 25. decembra 2024, što znači da je morao da bude napisan i poslat uredništvu RT Balkan nešto ranije. To što se Vučić, napadajući Lompara, pozvao na taj Antonićev tekst, svedoči samo o njegovoj nameri da podeli, posvađa i kompromituje nacionalne intelektualce. Naprotiv, Antonić Lompara brani od kritika „Druge Srbije“, i to u tekstu objavljenom posle Lomparovog napada na njega u Pobjedi (ovde). Ovakav Antonićev gest izaziva poštovanje; ono što Lompar čini izaziva samo žaljenje.

Oni koje Lompar vidi kao svoje udružene, nepomirljive i odsudne protivnike, koje bi trebalo demaskirati i uništiti, vide događaje na različite načine, ali u bitnim tačkama su, bez ikakvog dogovora, sasvim saglasni. O tome da ne želimo nikakve ostrašćene, lične sukobe svedoči i činjenica da ga ni Zoran Čvorović ni ja, u svojim javnim istupima, ne pominjemo imenom i prezimenom (ovde i ovde). Ispostavilo se da smo saglasni u uverenju da nacionalna inteligencija ne bi trebalo da se pridruži Proglasu i sličnim prozapadnim političkim snagama i to, što je posebno važno, pod njihovim uslovima (istini za volju, nama to niko i ne nudi – izgleda da im je usamljeni Lompar sasvim dovoljan za ono što su naumili). Nacionalne stranke i intelektualci su, naime, sasvim marginalizovani, dok proevrounijske stanke i javne ličnosti imaju medije, novac, uticaj i – podršku zapadnih sila. Zbog potpuno neravnopravnog odnosa, nacionalni intelektualci mogu samo da, privlačenjem glasova rodoljubivog dela javnog mnjenja, posluže dolasku na vlast onih prozapadnih političkih snaga koje u demokratskim uslovima to nikada ne bi mogle da ostvare.

Pri tome, možda sam od nas dvojice samo ja bio donekle grub, budući da sam, upozoravajući na to da je pridruživanje nacionalnih intelektualaca Proglasu greška, zbog potpune nesrazmere realnog uticaja, u jednom trenutku, vrlo pažljivo, upotrebio pojam „korisni idioti“ i „fikusi“. Naglasio sam da verujem da su i takve zablude posledica namere da se pomogne svojoj zemlji. Nemam televizor, ne gledam Vučićeve nastupe i nisam znao da je Lompara dan ranije nazvao „korisnim idiotom“. Jedan od anonimnih naprednjačkih botova sa društvene mreže X, tzv. Narodni neprijatelj, koji je u napadima na mene do sada išao toliko daleko da je javno vređao čak i članove moje porodice, iščupao je iz konteksta (pre tog iskaza govorio sam o propasti i izdaji koje je Srbiji donela Vučićeva kosovska politika) baš tu rečenicu i objavio je pod naslovom „Ković o Lomparu kao korisnom idiotu ProGlasa“, posle čega su njegovu objavu preuzeli režimski tabloidi. Zatim se i sam Vučić, naravno ne obraćajući pažnju na to što sam o njegovoj politici rekao u istoj emisiji, pozivao na delove mojih izjava o uticaju koji na proteste na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu imaju vojvođanski separatisti. Za Lompara je to bio dovoljan razlog da zaključi da Vučić i ja potajno sarađujemo, kako bismo ga ugrozili.

Zbog toga sam napisao poseban tekst u kome sam te napade, nazvavši ih „odvratnim“, naglasivši da sa istih režimskih adresa dolaze podjednako odvratni napadi na mene, ponovio da je Aleksandar Vučić izdao Kosovo, da je najodgovorniji za stanje u kome se Srbija našla, da podržavam studentske zahteve (ovde). Sve to, očigledno, nije moglo da obuzda Lomparov gnev. Izgleda da veruje da on sme da kritikuje druge (pre nekog vremena počeo je da javno osuđuje Pokret za odbranu KiM), ali da se njegovi politički stavovi naprosto ne smeju osporavati.

Ovaj sukob razočarao je mnogo dobronamernih ljudi. Oni se, sa punim pravom, pitaju da li je moguće da su, dok nam se zemlja rasparčava, nacionalnim intelektualcima njihove sujete i gordosti od svega najvažniji? Ima čak i onih koji su poverovali u glasine da smo krivi Antonić, Čvorović, preko 100 javnih ličnosti i ja, jer smo dokument Na srpskom putu: Načela suverenističke politike, u kome smo izneli stavove koji su nam zajednički (ovde), tobože objavili po nalogu Vučića, da bismo napakostili Lomparu koji je malo pre toga osnovao Srpski glas. Narodni neprijatelj je, naravno, uz naše reprezentativne fotografije, objavio deo Načela i posebno nas pohvalio. Ova objava, međutim, nije mu bila tako uspešna, jer režimski mediji (i „opozicione“ televizije) prećutkuju postojanje ovog dokumenta.

Za razliku od Aleksandra Vučića i njegovih anonimnih botova, ali i Mila Lompara i njegovih političkih prijatelja, ima mnogo dobronamernih posmatrača, koji ne žele sukobe, nego slogu unutar nacionalnog političkog tela. I sam tako mislim i na tome, u okvirima svojih mogućnosti, godinama radim. Ima mnogo toga o čemu sam, upravo zato što verujem da nije vreme za besplodne rasprave, ali i zbog osnovne pristojnosti, dugo ćutao. Sam Lompar se u Pobjedi, međutim, napadajući nas, vratio u 2020. godinu, kada članovi Pokreta za odbranu KiM (tj. mi), „nijesu htjeli da potpišu krivičnu prijavu protiv predsjednika Srbije zbog veleizdaje“, što bi naravno bio još jedan dokaz da potajno sarađujemo sa njim.

Zaista, tačno od tada, četiri i po godine traju javni napadi, sistematska kampanja prijatelja Mila Lompara (Dejana Mirovića, Mlađana Đorđevića, Dragane Trifković, Nebojše Vukanovića i drugih) protiv mene. Bio je dovoljan samo jedan Lomparov mig da to prestane, ali to se nije dogodilo. Umesto toga, sam Lompar se godinama, po institutima, kabinetima, kafanama i slavama, bavi širenjem glasina o mojim tobožnjim vezama sa Aleksandrom Vučićem. Zašto to rade? Na to pitanje vratiću se na kraju ovog teksta. U svakom slučaju danas su se, pošto je Lompar objavio svoje političke ambicije, i pošto sam se usudio da kritikujem njegove stavove, napadi njegovih prijatelja na mene, po društvenim mrežama, utrostručili.

Osim toga, Lompar je konačno javno izneo optužbe na moj račun, iste one koje već godinama sistematski ponavljaju njegovi prijatelji. Pošto je šteta po opštu stvar već učinjena, više nema razloga da ćutim. Moram da branim Pokret, čiji sam predsednik, ali i istinu. Pri tome, za razliku od Lompara, nastojaću da, bez suvišnih strasti, posvedočim samo o činjenicama koje lično, iz prve ruke poznajem. Ima mnogo svedoka koji će ono što ću ovde reći moći da potvrde. Kada budem iznosio pretpostavke, to ću izričito naglašavati.

Znam da mi svedočenje istine u ovom trenutku neće doneti mnogo dobra. Nasuprot Lomparovim tvrdnjama o tome kako je napadnut sa svih strana, iza njega sada stoji logistika američke Junajted medija grupe (Nova S, N1, dok se Danas, kako izgleda, još usteže da ga prihvati), Proglasa i prozapadnog, građanističkog dela opozicione političke scene. Moj odgovor objaviće jedna, i možda još poneka internet stranica. Za razliku od njega, moje stavove, osim u fragmentima koje režim čupa iz konteksta i koristi u svojoj borbi za opstanak, nećete čuti ni na režimskim, ni na „opozicionim“ medijima.

Istina ipak mora da ima prednost nad željama i dobrim namerama, ali i nad propagandom. Uprkos tome što Lomparove poruke danas tako gromoglasno odjekuju preko natovskih medija, dobro je da o onome što se zaista događa ostane i moje pisano svedočanstvo. Ono će možda, jednoga dana, biti korisno onima koji će razmišljati o tome zašto su se Srbi međusobno svađali dok su im otimali Kosovo i Metohiju, odvajali Vojvodinu, gasili Srpsku, asimilovali ih u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji.

Hronologija je od ključnog značaja – pre nego što smo Antonić, Čvorović, ja i još mnogo naših prijatelja uopšte saznali za nastanak Srpskog glasa, sastavili smo programski tekst Za srpski put: Načela suverenističke politike. U njemu smo podržali studentske zahteve i istakli odgovornost režima za krizu u kojoj se Srbija našla, ali smo, umesto da zagovaramo pridruživanje pronatovskim političkim formacijama, istakli načela na kojima bi trebalo formirati poseban, samostalan politički pol i graditi sutrašnju Srbiju. Pre nego što smo ovaj dokument objavili, sačekali smo da ga potpiše preko stotinu imena od značaja i integriteta.

Priča zaista počinje 2020. godine, sa osnivanjem Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, koji Lompar u Pobjedi, četiri godine pošto je iz njega istupio, tako strastveno napada. Ovo nadstranačko udruženje javnih ličnosti zajedno smo osnovali u manastiru Svetog Arhiđakona Stefana u Slancima, na dan Prepodobnog ave Justina Ćelijskog, 14. juna 2020. godine, na podsticaj i sa blagoslovom oca igumana arhimandrita Andreja Jovičića. On je, naime, sa Patrijarhom Pavlom, tada episkopom raško-prizrenskim, proveo 17 godina na Kosovu i Metohiji i poznavao je tamo svako selo i svaki kamen. Odlazio je na počinak i budio se sa Kosovom u srcu i mislima. Savršeno je sagledavao bespuće u koje se srpski narod uputio sa izdajom svoje Svete zemlje. Već neko vreme on me je pozivao u Slance i molio da pomognem u okupljanju istaknutih srpskih ličnosti u odbrani Kosova i Metohije.

Pre toga smo, naime, zajedno sa blaženopočivšim mitropolitom Amfilohijem i episkopom Atanasijem, pokrenuli i na Badnji dan 2018. objavili Apel za odbranu Kosova i Metohije, koji je potpisalo 178 akademika, profesora univerziteta, naučnih radnika, javnih ličnosti, uključujući i 12 episkopa SPC. Dok se o Kosovu i Metohiji ćutalo u srpskoj opoziciji, i dok je Aleksandar Vučić slao potpuno defetističke poruke o tome kako „mi tamo nemamo ništa“, kako bi trebalo da se „pomirimo sa realnošću“ i „suočimo sa prošlošću“, prebrojali smo se, ohrabrili ljude i vratili Kosovo u središte našeg javnog života. Časlavu Koprivici i meni, koji smo na tome ponajviše radili, najveću podršku pružio je Politički savet (čiji smo nestranački članovi tada bili) Demokratske stranke Srbije (ovde, ovde, ovde i ovde).

Uspeli smo da i u Pokretu za odbranu Kosova i Metohije, na ideji sabornog okupljanja svih koji su spremni da se javno založe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, bez obzira na međusobne razlike, okupimo neka od najznačajnijih imena srpskog javnog života (ovde). Od početka se podrazumevalo da članovi Pokreta o mnogim pitanjima razmišljaju na različite načine. Među nama bilo je i pripadnika različitih stranaka. Ono što nas je udružilo jeste potreba da se u našem pokolebanom javnom mnjenju uporno i argumentovano zastupa stav da se Srbi ne smeju odricati Kosova i Metohije. U tome smo se oslonili na dugu tradiciju nadstranačkih okupljanja srpskih intelektualaca u vremenima odsudnih kriza, od Srpskog književnog glasnika (1901) do Srpskog kulturnog kluba (1937).

Prvi članovi Predsedništva bili smo Slobodan Samardžić, Bogoljub Šijaković, Milo Lompar, Časlav Koprivica i ja. Pošto smo bili dužni da odredimo predsednika Predsedništva, predložio sam Slobodana Samardžića, kome je to mesto pripadalo po političkom iskustvu i poznavanju kosovskog pitanja. On je, međutim, rekao da to ne bi bilo dobro, jer već vodi jedan pokret. Posle toga, predložio sam Mila Lompara, ali on je odgovorio da dvojica Mila u politici ne bi bila dobra vest (mislio je, naravno, na Mila Đukanovića). Lompar je tada predložio mene, sa čim su se svi ostali spremno saglasili. Prihvatio sam to kao dužnost i još jednu u nizu obaveza. Nisam, ipak, slutio koliko će ovaj pristanak promeniti moj život i kakvim ću sve napadima zbog toga biti izložen.

Od samog osnivanja, Pokret se suočio sa bojkotom u „režimskim“ i „opozicionim“ medijima. Time je presečen glavni pravac njegovog delovanja. U poređenju sa današnjim vremenom, doba Srpskog kulturnog kluba izgleda kao epoha uzorne demokratije i punog nacionalnog suvereniteta. Kosovo su, do 2018, složno prećutkivali i naprednjačka vlast i proevropska opozicija. Ispostavilo se da se o Kosovu i dalje smelo govoriti samo pod uslovima i na način koji određuju autokolonijalni režimski i „opozicioni“ mediji. Do danas, stanje u medijima se dodatno pogoršalo.

Doslovno sutradan po osnivanju, započeli su prvi pokušaji izazivanja sukoba i razbijanja Pokreta. Članovi Pokreta Marko Jakšić, Dejan Mirović, Slaviša Ristić, Dragana Trifković u medijima su sa neobičnom ostrašćenošću optužili mene, kao predsednika Predsedništva, da sam se tobože zalagao za izlazak na tadašnje skupštinske izbore (ako to danas još ikoga zanima – oni su bili za bojkot, dok je DSS, čiji smo Politički savet Koprivica, ja i gotovo svi ostali članovi bili napustili, bio za izlazak), što je bila izmišljotina – odgovarao sam da to nije istina i da pitanja predizborne taktike političkih partija prosto ne ulaze u teme zbog kojih je Pokret osnovan (ovde).

Nekoliko dana kasnije, u formi sličnoj ultimatumu, Jakšić, Mirović, Ristić i Trifkovićeva poslali su nam krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića, sa mojim potpisom, koju je Pokret, kako su zahtevali, morao da preda nadležnim organima. Zahvljajući činjenici da Pokret u svojim redovima ima neke od najuglednijih srpskih pravnih stručnjaka, imali smo koga da pitamo za mišljenje. Članovi našeg pravnog saveta, profesori pravnih fakulteta u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Kosovskoj Mitrovici – Igor Vuković, Branislav Ristivojević (prva dvojica su profesori krivičnog prava), Slobodan Orlović, Zoran Čvorović, Duško Čelić – zaključili su da pravnih osnova za krivičnu prijavu, čak i kada ne bi bilo zavisnosti sudstva od izvršnih vlasti, u tom trenutku nije bilo, kao i da bi režim mogao da odbacivanje prijave iskoristi u svoje propagandne svrhe. Sa takvim zaključkom saglasili su se svi članovi Predsedništva. Važno je da se, zbog potonje koncentrisane paljbe Lomparovih prijatelja isključivo po meni, razume i to da nijednu odluku u ime Pokreta nisam doneo sam; u Predsedništvu se o svemu dogovaramo i zajednički odlučujemo.

Jakšić, Mirović, Ristić i Trifkovićeva su, međutim, poveli novu javnu kampanju, koja je na stranicama sajta NSPM potrajala nešto duže od mesec dana. Umesto da, ukoliko su već hteli da se povuku iz Pokreta, daju zajedničku ostavku na članstvo, oni su to činili jedno po jedno, dajući u razmacima od po nedelju dana demonstrativne ostavke, začinjavajući ih novim nizovima optužbi i sumnjičenjima na moj račun. Pored ostalog, tvrdili su da nisam hteo da podnesem krivičnu prijavu zbog para koje sam tobože primao kao predsednik Upravnog odbora Istorijskog muzeja Srbije. Odgovarao sam im da je to bila u potpunosti neplaćena, stručna funkcija, da nju po tradiciji vrše profesori Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, da su se pre mene na tom mestu nalazili akademici Mihailo Vojvodić i Ljubodrag Dimić, da valja razlikovati struku, institucije i politiku, da je obavljanje takvih dužnosti jedan od uslova za izbor u profesorsko zvanje na Univerzitetu u Beogradu, da bi po toj logici trebalo da se odreknem i plate univerzitetskog profesora, jer se i ona finansira iz budžeta Republike Srbije, da to nije upravni odbor NIS-a i sličnih lukrativnih kompanija, na kakve su navikli političari Jakšić, Mirović i Ristić (ovde).

Milo Lompar je u početku glasao kao i ostali članovi Predsedništva, da bi u ovoj stvari počeo da izdvaja svoj glas. Iako član Predsedništva, koje nije prihvatilo ideju podnošenja krivične prijave, on je to učinio zajedno sa Jakšićem, Mirovićem, Ristićem, Trifkovićevom i akademikom Kostom Čavoškim (25.8.2020). Moram da priznam da sam bio iznenađen i razočaran kada sam ga video zajedno sa onima koji su me javno i besomučno blatili. Do tada sam, očigledno bez osnova, verovao da mi je Milo Lompar bio prijatelj. Mesec i po dana posle toga, istupio je iz Pokreta. Sa prvim iskušenjem on ne samo da nas je napustio, nego je i prešao na stranu onih koji su Pokret pokušavali da razbiju.

Zašto je, kraj sve sloge po pitanju glavne teme – odbrane Kosova i Metohije od namera režima da se sa njima razgraniči i da ih preda Velikoj Albaniji – ovo taktičko pitanje bilo dovoljno da izazove tako ostrašćene, nepotrebne i štetne napade i raskole? Nemam sumnje da je od početka postojala nečija smišljena namera da Pokret bude rasparčan i razbijen. Kasnije sam učestvovao u dva pokušaja okupljanja nacionalnih političkih partija i video sam kako su srušeni pod vidljivim spoljnim uticajem. U slučaju Pokreta, međutim, nemam takve dokaze. Zato, za sada, verujem da je tu reč o jednoj od projava sektaškog mentaliteta, koji uprkos svim bliskostima, traga isključivo za razlikama. Kada ih pronađe, sektaš je spreman da zbog njih vodi rat do istrage. Zašto bismo bili sabor saradnje i sloge, kada možemo da se podelimo u sekte, u kojima će svaki narcis moći da ima svoju grupu u kojoj će biti neprikosnoveni vođa?

Postoji tu još jedan fenomen na koji je upozoravao Patrijarh Pavle. Govorio je o tome da je viđao kako su se članovi crkvenih odbora, ukoliko pri gradnji crkve sve nije bilo po njihovom, okretali protiv svih ostalih i čak nastojali da spreče podizanje same bogomolje. Čini mi se da Marko Jakšić vrlo često tako postupa. Priznajem da od Mila Lompara tako nešto ipak nisam očekivao.

Pokret za odbranu Kosova i Metohije nastavio je da radi i da okuplja sve one koji su spremni da se bore za ovu srpsku pokrajinu. Na našem sajtu može da se vidi šta smo do danas uradili i da li smo zaista, kako Lompar tvrdi, samo potajni jataci Aleksandra Vučića (ovde). Koliko mogu da vidim, krivična prijava Lompara i prijatelja protiv Aleksandra Vučića nije promenila baš ništa u politici srpskih vlasti i u srpskom javnom životu. Lompar je, međutim, uprkos svom predlogu da se o njegovom povlačenju iz Pokreta javno ne raspravlja, odnedavno počeo da napada Pokret, ponajviše u intervjuima datim na jutjub kanalu Slavija info izvesnom Ljubomiru Stefanoviću, koji se takođe ističe po salvama laži i uvreda izrečenim na moj račun. Pokret na Lomparove tvrdnje, u nameri da izbegne štetne sukobe, nije odgovarao.

Ispostavilo se da se od prvog dana listi Lomparovih prijatelja koji se sve do danas svojski trude da Pokret razbiju pridružio i Mlađan Đorđević. Široj javnosti nepoznata, ova živopisna ličnost spada u one ljude koji su, u vremenu kada su milioni njihovih sunarodnika izgubili živote, imovinu i zdravlje i kada nam je država rasparčana, zaradili veliki novac. Metohijci mi rekoše da je svoju zemlju u selu Smać odavno prodao. Sada živi na Vračaru, po kome ga vozači voze u limuzinama sa zatamnjenim staklima. Niko ne zna čime se Đorđević bavi i kako se tačno obogatio, ali je poznato da je kum i poslovni partner Dragana Đilasa. U vreme vlasti Borisa Tadića i svoga kuma nalazio se na različitim savetničkim funkcijama. Upućeni kažu da je Đorđević, dok je bio na vlasti, učestvovao u gotovo svim akcijama koje bi demokrate danas volele da zaborave, naročito u podsticanju sukoba unutar SPC.

S obzirom na njegovu biografiju nije nikakvo čudo to što se Mlađan Đorđević u razbijanju Pokreta i naročito širenju glasina o meni pokazao ubedljivo najspretnijim. Dugo je za taj posao angažovao svoje klijente (izvesni Ivan Ivanović i slični), pa je njihove napade objavljivao na svom sajtu politicki.rs. Među njima se po primitivizmu i agresivnosti posebno ističe Nebojša Vukanović iz Trebinja, redovni gost na sarajevskim, federalnim medijima, odakle napada Milorada Dodika i vlasti Republike Srpske. Vukanović u svojim objavama koje marljivo prenosi Đorđevićev sajt ponavlja optužbe ostalih Lomparovih prijatelja, pri čemu im, u svom karakterističnom sofisticiranom stilu, pridodaje tvrdnje da me plaćaju Vučić i Dodik, da sam „prodana duša i đubre“ (ovde) i tome slično. Da ne bi bilo nikakve sumnje u to sa čim i kako Vukanović radi to što radi, nije propustio da se slika zagrljen sa Lomparom i Mirovićem (ovde), da prvi objavi osnivanje Lomparovog Srpskog glasa u tekstu za koji se ne zna ima li za glavnu temu napade na mene ili stvaranje ovog udruženja (ovde).

U međuvremenu ohrabrio se i Mlađan Đorđević pa je, umesto da za to koristi svoje prijatelje, počeo da me u svojim objavama javno vređa i naziva „profi Srbin za položaj i pare, lažni branitelj Kosmeta, a ustvari izdajnik“ i sličnim imenima. Nemam za to dokaze, ali mogu da pretpostavim, sudeći po njegovom sajtu i po sajtu Srpskog glasa, u koji su uložena značajna sredstva, da Milo Lompar i prijatelji i sada uživaju logističku podršku Mlađana Đorđevića. Sa vremenom, pokazaće se da li sam u pravu.

Glasine koje o meni objavljuje Dragana Trifković na sličnom su intelektualnom i moralnom nivou kao ono što rade Vukanović i Đorđević. Sve troje objavljuju potpuno iste optužbe i uvrede na moj račun. Marko Jakšić je, kako izgleda, bar javno prestao da me napada.

Dejan Mirović, koji je od svih prijatelja Lomparu najbliži, sličan je Đorđeviću po svojoj spretnosti u zakulisnom delovanju. Ne istupajući javno, on godinama, vrlo marljivo, širi glasine o meni. I on je, naime, politički veteran. Nekada potpredsednik Srpske radikalne stranke, učio je istu školu kao i njegov dugogodišnji stranački drug Aleksandar Vučić. Mirovića i Vučića ne spaja samo karakteristična spremnost na vređanje i potpunu difamaciju političkih protivnika; i jedan i drugi okrenuli su leđa svom duhovnom ocu Vojislavu Šešelju, koji je junačkim držanjem u Hagu stekao poštovanje i onih koji ne odobravaju njegov današnji politički kurs. U istu klasu spada još jedan bivši radikal, Nemanja Šarović, u čijim emisijama Lompar redovno gostuje i koji po primitivizmu s kojim me vređa i širi glasine o meni može da se meri samo sa Vukanovićem. Šarović se inače posebno istakao istupanjima na medijima bliskim Draganu Đilasu, u kojima se svojski trudio da razbije sve naše pokušaje da ujedinimo nacionalne političke snage i partije.

Đorđević, za koga se ne zna da li je išta studirao, Mirović, političar sa zaposlenjem na Pravnom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici (sa Srpskim glasom on se vraća u politiku), i Dragana Trifković, po zanimanju inženjerka hortikulture, neretko tvrde da nisam imao uslove za izbor u zvanje redovnog profesora na Univerzitetu u Beogradu i da mi je u tome u pomoć pritekao režim Aleksandra Vučića. Izgleda da takve glasine širi i sam Lompar. Da sam on, sada bih tvrdio da su Lompar i prijatelji sve vreme u dosluhu sa Nikolom Samardžićem, Dubravkom Stojanović, Radošem Ljušićem i ostalima, koji su me u to vreme (2021-2022) izbacivali sa posla, tužili sudu za povredu časti i ugleda i, u medijima Junajted medija grupe i montenegrinskim medijima, takođe tvrdili da nisam imao uslove za izbor u zvanje.

I najgluplje glasine lako se šire. Zato ću ovde, po prvi put od kada su napadi počeli, odgovoriti na one laži koje Lomparovi prijatelji najčešće ponavljaju. Glasine i laži se naime, u glavama lakovernih, naročito u trenucima društvenog vrenja i uzbuna, pretvaraju u činjenice. Na osnovu glasina mnogo je ljudi od vajkada, naročito od 1789. godine, podvrgavano nasilju ili izgubilo glave. Hans Joahim Nojbauer u svojoj knjizi Fama: Istorija glasina (1998, srpsko izdanje 2010) pokazao je koliki je značaj tog fenomena u ljudskoj istoriji. Za razumevanje raznorodnih, višegodišnjih aktivnosti Lompara i prijatelja vrlo je korisna i Nojbauerova analiza ogovaranja, kao „društvenog oblika diskretne indiskrecije“. Ovaj pisac naglasio je fine distinkcije između glasina i ogovaranja i pokazao kako ogovaranja mogu da se pretvore u glasine. Kada je objavio ovu knjigu Hans Joahim Nojbauer ipak nije mogao ni da sluti koliko će važna uloga, u našem vremenu, zahvaljujući društvenim mrežama, pripasti glasinama. Shvatio je, međutim, da će „fama i u vremenima interneta ostati ono što je bila – često fatalna pratilja istorije“. Ima istraživača koji tvrde da je Damask nedavno pao u ruke islamista tako što su prethodno, glasinama da se predao, demoralisali njegove branioce.

Imao sam, dakle, mnogo više stručnih radova nego što je za izbor u zvanje bilo potrebno. Pored ostalog, kao i kada sam biran u vanrednog profesora (2016-2017), kada su me isti ljudi takođe proterivali sa posla, imao sam, umesto jedne, dve objavljene monografije. Moji tabele sa prikupljenim bodovima i moji radovi pretresani su na komisiji Odeljenja za istoriju, koja je pokrenula izbor u zvanje, potom na Kadrovskoj komisiji i Izbornom veću Filozofskog fakulteta, zatim na Veću društveno-humanističkih nauka i Senatu Univerziteta u Beogradu. Niko ko ima bilo kakve veze sa univerzitetom neće poverovati da je srpska vlast mogla da utiče na proceduru u kojoj su učestvovale stotine koleginica i kolega. Pogotovo se to ne može reći za Filozofski fakultet, na kome pristalica ovog režima gotovo da i nema. Prozapadno usmerenje većine zaposlenih na Filozofskom fakultetu dobro je poznato. Ponosam sam na činjenicu da su za moj izbor glasale upravo takve kolege, koje, uz tek nekoliko izuzetaka, na prvo mesto ne stavljaju političke, nego akademske, stručne kriterijume.

Na tvrdnje Lomparovih prijatelja da sam biran za profesora univerziteta na Marakani, mogu samo da kažem – uvek ću biti ponosan na podršku koju su mi tada svojim transparentima pružile Delije. Upućeni znaju koliko Fondacija Delije pomaže Srbima sa Kosova i Metohije. Za razliku od tih ljudi, koje, na žalost, lično ne poznajem, pa i kolega sa Univerziteta sa kojima se politički potpuno razilazim, moji bivši prijatelji i politički istomišljenici priželjkivali su da budem proteran sa posla i izbačen na ulicu.

Da ne zaboravim, povodom tvrdnji Lomparovih prijatelja da radim za tajne službe, srpske, britanske i ine (i tu oni sviraju u iste diple sa nesrećnim Radošem Ljušićem), da sam „udbaški istoričar“, voleo bih da vidim bar jedan dokaz kojim bi ove glasine potkrepili. Ako se ne varam, upravo su neki od njih svojim porodičnim, kumovskim, poslovnim vezama bliski „bezbednosnim strukturama“.

Da bi dokazali takve tvrdnje, Lomparovi prijatelji objavljuju fotografiju na kojoj sedim za jednim stolom sa Aleksandrom Vulinom i Bratislavom Gašićem, okrenut tako da je očigledno da se nekome obraćam. Naravno, slika se objavljuje bez ikakvog objašnjenja gde je i kada snimljena. Evo odgovora – za stogodišnjicu Albanske golgote, kao istoričar i prezenter, radio sam sa RTS-om dokumentarni film Srbi na Krfu. RTS je za njega, kao državna firma, sasvim očekivano, dobio sredstva od Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja (ministar je bio Aleksandar Vulin) i Ministarstva odbrane (Bratislav Gašić). Bilo je prirodno da na promociji filma, na brodu rečne flotile „Kozara“, govore i ministri. Naravno, Lomparovi prijatelji su sa fotografije, kako bi je iščupali iz svakog konteksta, odsekli Slađanu Zarić, autorku i producentkinju, koja je sedela sa nama, za istim stolom. U izveštaju o događaju RTS je, naravno, preneo ono što su izgovorili njih troje, ali ne i šta sam ja rekao (ovde). Ni tada, naime, nisam krio svoje stavove. U svakom slučaju, i na ovaj film sam više nego ponosan. Svako može da ga na internetu pogleda i vidi da li je trebalo da radim na njemu (ovde). Onima koji će ipak uporno pitati zašto nisam odbio saradnju, odgovaram da to mogu da pitaju i Mila Lompara, koji je tada (2014-2015), zahvaljujući poverenju svog (sada već bivšeg) prijatelja Vladana Vukosavljevića, uveliko uticao na postavljanje članova komisija Gradskog sekretarijata za kulturu.

Kao krunski dokaz moje saradnje sa „službama“ Milovi prijatelji (naročito Vukanović) vole da prikazuju i moju sliku sa bivšim ministrom bezbednosti u Savetu ministara Bosne i Hercegovine Nenadom Nešićem. Naravno, opet bez ikakvog objašnjenja kako je nastala. Kada mi je, naime, političko Sarajevo zabranilo da uđem u BiH (2022), tvrdeći da sam „opasnost za javni red i mir“, Beograd zbog toga ni prstom nije mrdnuo. Banjaluka je, međutim, sačekala izbore, kako bi u Sarajevu dobila ovo ministarsko mesto, da bi mi novi ministar Nešić ukinuo zabranu. Istini za volju, treba naglasiti i to da je na osnovu moje privatne tužbe protiv Ministarstva sigurnosti BiH od 24.4.2022, zabranu poništio tamošnji sud (23.5.2025). Kada sam u julu 2023, sa svojim studentima, po prvi put posle zabrane ušao u Srpsku, tu me je dočekao lično ministar Nešić. Njemu je, kao političkoj ličnosti, slikanje sa mnom sigurno bilo korisno; meni je, međutim, takvim dočekom ministar ukazao posebnu čast.

Da sam „vojvoda od Autokomande“ čuo sam po prvi put od Aleksandra Vučića. Kada vas neko ko je izdao Kosovo tako naziva, to vam u najmanju ruku bude zanimljivo. Potom su tako počeli da me zovu i Lomparovi prijatelji. Podsetiću – kada je KFOR ranio i povredio 53 Srba u Zvečanu 29. maja 2023. sa studentima sam blokirao autoput u Beogradu, kako bi se režim i prestonica trgli iz sramotnog ćutanja. U Beogradu su se tada odigravali masovni protesti pod imenom „Srbija protiv nasilja“, na kojima niko nije pominjao svakodnevno nasilje nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Osnovni razum i osećanje morala govorili su da je takvo stanje bilo neodrživo i za Beograd veoma sramno. Osim nadimka koji mi je nadenuo Aleksandar Vučić, režimski mediji su nas prećutali, ali Nova S, N1 i Danas pucali su po nama iz svih oruđa. Bilo je jasno da se Kosovo smelo pominjati samo u uslovima koje određuju režimski i „opozicioni“ mediji. No, moram da kažem da mi je ovaj nadimak simpatičan i da mi uopšte ne smeta, jer me podseća na događaj na koji sam zaista ponosan. I nemam nameru da kao Lompar, bez dokaza, tvrdim da su on i prijatelji još tada bili u potajnom dosluhu i sa Vučićem i sa Đilasom, kako bi uništili moju reputaciju i moj ugled.

O režimskim napadima, famoznom Narodnom neprijatelju, o rashodovanom Idolu Nebojši Krstiću, emisijama Milomira Marića i sličnom, ne bih da trošim reči, jer to ovde nije tema. Nije, međutim, lako biti na brisanom prostoru i trpeti paljbu sa dve strane, od režima i od „opozicije“. Kritike svojih neistomišljenika, javnih ličnosti koje, posle svega, i danas ispovedaju veru u SAD, EU i politički Zapad, prihvatam kao nešto sasvim prirodno. Ali, gde da smestim svog (bivšeg?) prijatelja Jovu Bakića, koji valjda ponesen revolucionarnom euforijom, u jednom intervjuu reče da sam „1944. otišao u četnike“, želeći valjda da kaže da sam prešao u Vučićev tabor, kao u nekakvu poraženu vojsku. Bilo bi lepo da Jovo za ovakvu tvrdnju ipak iznese neki dokaz. Osim toga, verujem da su četnici koji su streljani i klani 1944. (nadam se da mi Jovo ne namenjuje takvu sudbinu), naneli manje zla srpskom narodu od titoističkih pobednika nad „velikosrpskom buržoazijom“ na čijoj strani su, kako izgleda, Jovove simpatije.

Na kraju, zašto su se Lompar i prijatelji toliko potrudili da razbiju Pokret za odbranu Kosova i Metohije, da bi se sada okrenuli građanistima i Montenegrinima (da li bi Lomparovo oglašavanje u Pobjedi trebalo dovesti u vezu sa njegovim odbijanjem da potpiše Apel za odbranu svetinja u Crnoj Gori, koji smo pokrenuli Vasilj Jovović, Časlav Koprivica i ja, koji je uz mitropolita Amfilohija i vladike Joanikija sa sveštenstvom i još pet episkopa, potpisalo više stotina javnih ličnosti, i 13.386 građana ovde, ovde i ovde)? Lompar je u sukobu sa gotovo svim istaknutim pripadnicima nacionalne inteligencije iz moje generacije, ali zašto on i njegovi prijatelji baš protiv mene vode tako upornu i sistematičnu kampanju? Na ova pitanja nemam pouzdan odgovor. Očigledno je da im, iz nekog razloga, zaista smetam. U ovoj stvari pretpostavke i nagađanja prepustiću čitaocima.

Što se mene tiče, u odbrani Kosova i Otadžbine, nastaviću da, kao i do sada, radim koliko je do mene, kako bih ostao dostojan svojih pradedova i dedova, ratnika i logoraša iz dva svetska rata. Srbija nije sredstvo za ostvarivanje ambicija, niti raga koju treba jahati i mamuzati do smrti. Za razliku od nekih, ja nemam rezervnu otadžbinu.

(„Pokret za odbranu KiM“)

Videti još: Milo Lompar: „Lažemo se“ je omiljeni igrokaz režima Vučić – Brnabić