Dverjani u politici – jedan lični stav

Mislio sam da će odluka Srpskog sabora Dveri o ulasku u politiku izazvati medijsku buru u Srbiji. Nije. Sem dobronamerno upornog Željka Cvijanovića i osvetoljubivog Nebojše Bakareca, niko se nije naročito uzbudio. U petak je svoje mišljenje izrekao i Slobodan Antonić. Izneta zapažanja valja razmotriti, tim pre, što verujem da pojava političke snage, koja pretenduje da bude ozbiljna, da redefiniše srpski politički manir, te da bdi i arbitrira nad društvenim moralom, zavređuje da bude temeljno preispitana i okvalifikovana.

Pođimo redom. Za dverjansku nameru čuo sam pre nepunih godinu dana. Od samih njih, o ovome sam obavešten 25. 11. 2010. mada u smislu načelne odluke o ulasku u politiku, ali ne odmah, već u vremenu i pod uslovima koji će Dverima odgovarati. Izgleda da su se uslovi stekli, a da je čas kucnuo. Bar tako Dverjani misle. Pogledajmo šta misle drugi.

Antonić i Bakarec im odriču karakter političkog pokreta, smatrajući ih samo još jednom strankom u moru srpskih partija. Antonić piše: „I zaista, moram i sam da dodam, svako ko elementarno poznaje društvene nauke zna da politički pokret karakteriše masovnost članstva i mnoštvenost različitih organizacija koje taj pokret čine – od stranaka, preko sindikata, do političkih klubova i građanskih udruženja.“[1] Istina je da Dveri nemaju masovno članstvo. Ipak, pažljivom posmatraču neće promaći već nekoliko godina aktivan projekat Dveri, nazvan Srpska mreža[2]. Sadržina te zamisli jeste okupljanje različitih rodoljubivih udruženja građana i pojedinaca iz Srbije i rasejanja, kojima Dveri koordiniraju u zajedničkim akcijama, poput Sabora srpske omladine, Porodične šetnje ili socijalnih napora kakav je bio usaglašeni odlazak predstavnika više organizacija iz Srpske mreže, iz preko dvadeset gradova Srbije, u posetu tamošnjim višedetnim porodicama uz poklone u novcu, garderobi, igračkama i školskom priboru. Ideja Dveri je, još tada, bila da Srpska mreža preraste u političko krilo Dveri. Zašto su to hteli? Ja verujem da su osetili granicu mogućnosti delovanja kroz NVO obličje. Kako njihovo rukovodstvo čine ambiciozni ljudi, uglavnom stari od 35 do nešto preko 40 godina, procenili su da nemaju više šta i koga da čekaju. Njihovi podržavaoci su verovatno počeli da traže konkretne rezultate, a Dveri nisu mogle da ih postignu bez neposrednog uticaja na vlast. Kako niko (bar u nas) vlast ne deli, ako nije primoran, Dverjani rešiše da nekog primoraju. Rukovodstvo je obavilo razgovore s nizom građanskih udruženja i pojedinaca, koji su inače aktivni po celoj Srbiji i verovatno neke od njih uključilo u projekat izlaska na izbore. Zbog ove činjenice, Dveri se smatraju političkim pokretom, kako kažu Pokret za život Srbije. Svačije je pravo da ovo smatra dovoljnim ili nedovoljnim za prozivanje pokretom, ali definitivno nije moguće apsolutno osporiti takav karakter Pokretu za život Srbije. Dveri na ovome snažno istrajavaju, jer je neophodnost oglašavanja kliničke smrti dosadašnjeg parazitskog stranačkog sistema, jedna od njihovih ključnih teza. Oni žele da budu razlika koju će Srbi prepoznati i koja će im pobuditi nadu da je promena izvodljiva. Moguće je da samo žele da se tako predstave, a da zbilja jesu samo još jedna politička stranka, namerna da uzjaše posle Kurte. To se ne da pouzdano znati, pa nije pristojno i/ili odgovorno ni decidno tvrditi.

Ideja Dveri je, još tada, bila da Srpska mreža preraste u političko krilo Dveri. Zašto su to hteli? Ja verujem da su osetili granicu mogućnosti delovanja kroz NVO obličje. Kako njihovo rukovodstvo čine ambiciozni ljudi, uglavnom stari od 35 do nešto preko 40 godina, procenili su da nemaju više šta i koga da čekaju. Njihovi podržavaoci su verovatno počeli da traže konkretne rezultate, a Dveri nisu mogle da ih postignu bez neposrednog uticaja na vlast.

Nebojša Bakarec sumnja u tvrdnju Boška Obradovića, izrečenu u intervjuu datom Srpskom kulturnom klubu[3], da Dveri ne nameravaju otimačinu glasova postojećih patriotskih stranaka, već da su opredeljene na privlačenje apstinenata kojih je u Srbiji, prema Obradoviću, oko 60%. Bakarec kaže: „Međutim, sasvim je jasno da jedna potpuno nova i nepoznata stranka ne može privući apstinente u značajnijem broju, već birače drugih stranaka. Nekakve apstinente na sledećim izborima može privući samo SNS, a čak i oni u ograničenom broju.“[4] Lično, ne shvatam zašto nova stranka može da privuče samo tuđe glasače, a ne i apstinente. Nisam naišao na istraživanje koje to potvrđuje. Kao što kažu Dverjani, citirajući jevanđeoski tekst, „Novo vino u mehove u nove“. Ja više logike vidim u odluci nekoga ko do sada nije imao svoj izbor na političkoj sceni da glasa za novostvorenu stranku, nego u prenošenju svog glasa od stranke u koju neko godinama veruje, nekoj drugoj, tek ustanovljenoj. Tako i sam, kao deklarisani birač DSS-a, planiram to i da ostanem, iako simpatišem Dveri u svakom smislu. Ipak ne verujem da Dveri ne žele i tuđe glasače, niti mislim da je greh preoteti ih. Siguran sam da Pokret za život Srbije ne bi odbio bilo čiji glas, ali, podvlačim, ne vidim zašto je to problem. Niko nije pretplaćen na nečije glasove. Svaka stranka bi rado osvojila bilo čiji glas. Sećam se sjajne misli Đorđa Vukadinovića o tome da on i razne NVO ne bi morali da rade ono što su radili u borbi protiv separatističkog statuta Vojvodine da su nacionalne stranke uradile posao, kad su za to imale priliku. Ako i Dveri osećaju slično, da su njihove težnje i nade izneverene od strane postojećih patriotskih partija, razumno je da sada žele da taj posao obave same.

Da li to mogu, drugo je pitanje. Na terenu čiste matematike, ako Dveri ne uđu u parlament, a osvoje prorečenih 100.000 glasova (Zato je, pri sadašnjem stanju stvari, 100.000 glasova verovatno maksimum na koji dverjani mogu računati.)[5], to neće preći 3 procenta glasova izašlih na izbore. Uzmimo da jedna trećina zaista budu apstinenti, a po trećina raniji glasači radikala i DSS-a. Dakle, postojećim, jedino preostalim patriotskim strankama, nakon preleta Tomislava Nikolića u evrounijatski tabor, otkinuće po jedan procenat. Ako bi zaista, taj jedan odsto glasova, spustio radikale ili Koštuničine demokrate ispod cenzusa, onda i ne zaslužuju parlamentarni status. Ja verujem da se to neće desiti, mišljenja sam da DSS pre napada 10 nego 5 procenata glasova. Isto tako, u optimističnom scenariju, ako DSS i radikali budu u prilici da uđu u sastav nove skupštinske većine, iskreno sumnjam da bi ih u tome mogao omesti jedan tričavi procenat. Dakle, bojazan nekih analitičara, bila bi opravdana samo u slučaju da Dveri osvoje značajan procenat glasova, recimo 15, jer bi onda trećina preotetih glasova porasla s 1 na 5 %, što bi ozbiljno uzdrmalo navedene rodoljubive partije. Antonić iskazuje bojazan da bi glasovi Dveri, nakon njihovog očekivanog neulaska u skupštinu, pripali evroreformistima. Ovo je vrlo moguće, ali ne stoji da zbog te bojazni ne treba nikad pokušati nešto novo na političkoj sceni. Svima simpatični Delboj Troter uobičajava da kaže „Ko reskira, profitira!“.

Ne verujem da Dveri ne žele i tuđe glasače, niti mislim da je greh preoteti ih. Siguran sam da Pokret za život Srbije ne bi odbio bilo čiji glas, ali, podvlačim, ne vidim zašto je to problem. Niko nije pretplaćen na nečije glasove. Svaka stranka bi rado osvojila bilo čiji glas.

Sledeća kritika ide za tim, da je program Dveri u zbilji samo pamflet, prepun opštih mesta i parola, lišen dublje razrade i ponuđenih konkretnih rešenja. Ako uzmemo da je dokument u deset tačaka jedini program Pokreta za život Srbije, ova teza bi bila ispravna. Dokument nosi jasne ideje, ali, očigledno, ne pokazuje razrađene modele i metode rešavanja istaknutih problema. Moguće je opet, da postoji ili je u izradi i neki obimniji dokument koji Dveri čuvaju za kampanju. Zadržavajući se na do sada poznatom programskom tekstu, objektivno moramo prihvatiti tvrdnju Nebojše Bakareca o površnosti istog. Taj tekst naznačava deset oblasti kojima Dveri misle da se bave kroz političko delovanje, ali, istina, ne kazuju ništa o konkretnim načinima sprovođenja njihove politike. Doduše, nisam video da ijedna stranka u svom programu objavljuje predloge zakona, pravilnike, uredbe i slične pravne instrumente. Programi treba da budu informativni i načelni, a njihova razrada se daje u drugim dokumentima. Programi mogu biti više ili manje obuhvatni, ali teško da možemo očekivati zbirku zakona iz svih relevantnih oblasti. Zamislite kako bi takav program izgledao. Imao bi više tomova nego Larusova enciklopedija.

Problematična je, po meni, najava da je oko 100 vodećih srpskih intelektualaca učestvovalo u izradi programa „Novi narodni dogovor“[6], naročito ako ovu izjavu shvatimo kao tvrdnju da je 100 najumnijih srpskih glava baš pisalo dotičnih deset tačaka. Ne deluje da bi za svakog od njih tu bilo mesta. Na svakog od pomenute centurije otpalo bi po 4, 5 redova, što bi teško zadovoljilo ambicije tako vrsnih stručnjaka i revnosnih rodoljuba za davanje ličnog doprinosa ozdravljenju Srbije. U drugu ruku, moguće je ovaj Obradovićev iskaz razumeti u smislu savetodavnog učešća velike grupe pripadnika nacionalne inteligencije koje on smatra vodećima u toj grupaciji, a na osnovu kog su sami Dverjani sačinili ovaj program. I u tom slučaju ostaje sporan kriterijum za ubrajanje nekoga među „vodeće srpske intelektualce“, ali ne bih insinuirao da nekakvih uglednih ličnosti patriotskog usmerenja nema sa ili pored Dveri u razmatranom projektu. U citiranom intervjuu Boško Obradović obećava da ćemo uskoro videti na sajtu Pokreta za život Srbije, tribinama i drugim skupovima Dveri, kao i na njihovoj izbornoj listi vodeće srpske intelektualce o kojima govori. Strpimo se neko vreme da vidimo hoće li obećanje biti ispunjeno. Uostalom, zar nije jedan od osnovnih pravnih postulata upravo onaj „In dubio pro reo“ (U neizvesnosti treba odlučiti u korist optuženog).

Sledeća kritika ide za tim, da je program Dveri u zbilji samo pamflet, prepun opštih mesta i parola, lišen dublje razrade i ponuđenih konkretnih rešenja.

Bakarecu je sumnjivo i finansiranje Pokreta za život Srbije. Iz njegovih redova provejava bojazan, čak više tvrdnja da će u ovom smislu Dveri biti zavisne od režima. Ako je tako, onda bi Dveri bile deo zavere protiv DSS-a, odnosno režimski trojanski konj u opozicionom biračkom telu. Teško mi je da poverujem da Dverjani posle 12 godina predane borbe za srpski nacionani interes, kako su ga oni shvatili, za nešto novca počinju da služe robove Imperije. Da se plašim za sopstvene privilegije i priliku da živim od nerada, moguće da bih drukčije razmišljao.

Antonić vidi programske teze Dveri kao „nekako odveć nerazvijene i mlake“[7], takođe kaže „da bi ideje privukle birače one treba ili da svojom razrađenošću i kompetencijom apeluju na razum i interes, ili da svojom vatrenošću i energičnošću apeluju na maštu i emocije.“. Ne sporim nerazrađenost ideje u objavljenom Novom narodnom dogovoru, ali me čudi Antonićevo spočitavanje energičnosti i Bakarecovo osporavanje originalnosti (Ni Dveri ne kažu da su protiv ulaska u EU)[8]. Najnegativniji odnos od svih postojećih stranaka prema EU imaju upravo Dveri o čemu svedoči njihova akcija EUtanazija. Pod ovim naslovom postoji temat časopisa Dveri srpske, a održano je mnogo tribina širom Srbije. Kod donošenja vojvođanerskog statuta, od tada postojećih partija najčasnije se poneo DSS, čiji je pokrajinski poslanički klub podneo niz kvalitetnih amandmana na predlog statuta. Ipak, nijedna partija nije, kao Dveri, pozvala na ukidanje svake vrste vojvođanske autonomije. Ostale stranke su se trudile da ublaže autonomaške apetite i prohteve, ali to je defanzivna strategija koja je osuđena na neuspeh, dok je jasno i glasno zahtevnje ukidanja Vojvodine aktivna politika koja ima šansu da izvojuje pobedu. Ne sumnjam da je ovakav stav ostao i u vreme političkog rođenja Dveri. Insistiranje na porodici i podrška rađanju kroz kampanju „Pravo na život“, najjasnije je skretanje pažnje javnosti na problem ubrzanog stvaranja društva sebičnih pojedinaca koje se rapidno samouništava. Insistiranje na pravoslavnom duhovnom modelu izgradnje pojedinca i društva, jedinstveno je kod Dveri. Bez obzira na to što Bakarec na Crkvu gleda svetovnim, ateističkim očima, optužujući je da je deo režima, valjda zato što episkopi ne napadaju političare iz vlasti i ne ponašaju se kao patritska NVO, te da je kroz istoriju uvek bila uz vlast, za verujuće hrišćane, živa crkva Hristova je najvažniji društveni organizam i ona snaga koja bude nastojala da njene vrednosti usadi narodu, biće dočekana i prihvaćena kao nešto sasvim svoje, domaće i prisno. Proklamovane srpsko srpske integracije, meni zvuče kao uvijena objava dugotrajnog rada na objedinjavanju srpskih etničkih prostora, recimo spajanje Srbije i Srpske, što se nije čulo ni od koga od srbijanskih političara. To je alternativa evrointegracijama koju Dveri nude. Sve ovo mogu biti odrednice koje bi birači smatrali jedinstvenom političkom ponudom i jasnom distinkcijom u odnosu na ostale političke stranke.

Teško mi je da poverujem da Dverjani posle 12 godina predane borbe za srpski nacionani interes, kako su ga oni shvatili, za nešto novca počinju da služe robove Imperije. Da se plašim za sopstvene privilegije i priliku da živim od nerada, moguće da bih drukčije razmišljao.

Bakarec pita gde su biografije čelnika Dveri. Pitanje mu je na mestu. Trebalo bi upoznati javnost s ličnostima koje pretenduju da ga vode. Koliko znam, vođstvo Pokreta čine mladi i ljudi ranog sredovečja s fakultetskim diplomama, porodicama i nekakvim radnim iskustvom. Ti životopisi nisu ništa oskudniji od onih kojima raspolaže većina danas aktivnih političara. Ako bismo ovima još izbrisali reference stečene na radu u javnim preduzećima i ustanovama, u koje su raspoređivani partijskim dekretima, dverjanske biografije bi delovale impresivno. Činjenica jeste da većina od njih nema naročitog korporativnog iskustva, ali verujem da to nije prevelika slabost, budući da osećam, taman bio optužen za proizvoljnost u zaključivanju, da bi Dverjane najviše zanimala ministarstva identiteta (prosveta, informisanje, kultura, omladina i sport, vera...), gde bi njihovo višegodišnje iskustvo iz NVO faze bilo od neprocenjive koristi. Tvrdim da Dveri, među svojim osnivačima i liderima, nemaju odgovarajućeg kandidata za premijera ili ministra ekonomije, ali siguran sam da bi mogli da budu veoma korisni u produhovljenju Srba s početka 21. veka. Ne mogu da zamislim da bi država sponzorisala filmove koji drže muslimansko-hrvatsku stranu u ratovima na prostoru bivše SFRJ, niti da bi iz Narodne biblioteke bila proterivana ćirilica, a Njegoš svrstavan u crnogorsku književnost. O kulturnom ratu koji se protiv ovog naroda vodi kompetentno je pisao Slobodan Antonić u istoimenoj knjizi.

Insistiranje na pravoslavnom duhovnom modelu izgradnje pojedinca i društva, jedinstveno je kod Dveri.

Kao rezime, nudim čitaocima svoje uverenje da Dveri kao nova stranka nisu projekat protiv njihovih prirodnih saveznika na patriotskom polusrpske političke scene, već više snaga koja bi mogla da sopstvenim primerom pokaže novo poimanje politike kao delatnosti za popravljanje i unapređivanje države i društva, nasuprot u nas rasprostranjenoj praksi (zlo)upotrebe politike u svrhe pribavljanja privilegija stranačkim činovničićima, koji sopstvenoim znanjem, školom i karakterom, bez pomoći partije, ne bi bili u stanju da sebi obezbede iole pristojan život. Držim takođe, da je i dalje moguće stvaranje nekakve „Srpske liste“ pred nadolazeće izbore, koju bi predvodila DSS uz SRS, Dveri i niz drugih rodoljubivih udruženja građana i intelektualaca. To bi valjda bio pravi nacionalni pokret. Problem može nastati u odbijanju postojećih stranaka da svoje istrošene, neharizmatične i nestručne kadrove, svikle na parazitiranje u sistemu, zamene svežim, nekompromitovanim i sposobnim ljudima iz korpusa koji je dosad delovao kroz nepartijski sektor. Nevolja za nastajenje ovakvog pokreta bi bila i ako bi Dverjani i ostali pomislili kako svet od njih nastaje, pa pokazali veliku aroganciju i nesklonost da se sa starim strankama sporazumeju u zajedničkom interesu.

Bilo kako bilo, u jednoj ili više kolona, svačiji patriotski politički angažman je legitiman. Lično se nadam da sukobi u rodoljubivom taboru neće nastaviti, te da će svi njegovi „vojnici“ moći da se obruše na žutokratiju, koja metastazira na narodnom telu ubijajući mu duh i državu.

(Autor je kopredsednik UO Srpskog kulturnog kluba iz Novog Sada)