Полемике | |||
Чињенице заиста обавезују - одговор Александру Никитовићу |
петак, 31. октобар 2014. | |
Вoлим аргументовану полемику, па стога желим да укажем на пар слабости, на одсуство одређених чињеница у тексту господина Александра Никитовића «Кога чињенице обавезују», објављеном у листу "Печат" број 341 (ову реакцију, овај текст сам послао листу "Печат" али тај лист, за који иначе пишем, није објавио мој одговор г. Никитовићу, у наредном броју). Као једном од оснивача ДСС жао ми је што се мојој странци - односно људима који је чине или су је чинили, дешава све ово, у последњих пола године. Нисмо то заслужили. Руши се свет који смо градили, који сам и ја градио 23 године. И даље сам члан ДСС. Обичан члан. Немам никакву функцију у ДСС, нити је желим. Био сам веран господину Војиславу Коштуници до краја. И после краја. Господин Коштуница није председник ДСС од 19. марта ове године. После њега странку је по његовој вољи водио господин Александар Поповић. После тога је одржана Скупштина странке, на којој је легално и легитимно, двотрећинском већином, за председницу странке изабрана госпођа Санда Рашковић Ивић. Нисам подржао ни госпођу Рашковић Ивић, нити њеног противкандидата господина Милоша Алигрудића. Сматрао сам да је г. Александар Поповић најбољи кандидат за председника ДСС, међутим он се није кандидовао. На седници Председништва, пред двадесетак сведока, почетком септембра, позвао сам г. Алигрудића да повуче најављену кандидатуру, уз образложење да нема ни најмању шансу против гђе Рашковић Ивић. Био сам у праву, а то није било тако тешко предвидети. На последњој седници Главног одбора, пре Скупштине, аргументовано сам критиковао госпођу Рашковић Ивић, због дискутабилних наступа у медијима, пре свега оног на РТВ Војводине, када је најављивала да ће «неке људе замолити да оду», што је могло бити схваћено као претња. Такође, када је било време, у јулу 2008, именом и презименом, сам критиковао г. Никитовића, као једног од људи одговорних за изборни пораз 2008. То су тада пренели многи медији («BBC”, “Блиц», «Данас» и др.). То сам поновио и на Главном одбору ДСС, тада у јулу 2008. Никитовић и ја смо имали и различите погледе на питање изборне крађе и 2012. године и ове године. Изван тога делимо мноштво политичких ставова. На крају увода да објасним, ако је потребно, због чега сам и даље члан ДСС. Не видим себе у друштву са Синишом Ковачевићем и Ненадом Поповићем, под један. Под два, нисам баш рад да будем члан странке коју води господин Слободан Самарџић, без обзира што га веома поштујем. Под три, време ће врло брзо показати шта и како ради гђа Рашковић Ивић, па сматрам да је упутно да будемо мало стрпљиви и пружимо јој прилику да се докаже на делу. Свежа најава окупљања патриотског блока даје наду. Прва слабост у тексту г. Никитовића Постоји нешто што бих назвао "терор малих разлика", као парафраза Фројдовог израза "нарцизам малих разлика" (der Narzißmus der kleinen Differenzen). Израз се може примењивати на супротстављене појединце или на супротстављене, мање или веће групе. Једноставно речено, када се чланови две групе тешко разликују (због тога што међу њима великих разлика и нема) прибегава се вештачком успостављању идентитетских граница. У том процесу, неретко се прибегава вербалном или чак физичком насиљу или вербалним манипулацијама. Код нарцизма малих разлика је присутан и апсурд. Практични истомишљеници или сличномишљеници, или припадници сродних група, међусобно се много жешће обрачунавају и нападају, него што то чине са потпуним неистомишљеницима или припадницима група које се евидентно разликују од њихове. Сукоби у последњој деценији прошлог века, најбоље објашњавају о чему говорим. Такође, то потврђује и успостављање нових, непостојећих лингвистичких правила и чак језика, на овим просторима. Поштовани г. Никитовић, већ разуме о чему говорим. Г. Никитовић је жртва управо тог "нарцизма малих разлика" или још тачније, г.Никитовић и поједини бивши чланови ДСС, гђу Рашковић Ивић незаслужено подвргавају "терору малих разлика". Суштински, сви ми који смо били или јесмо у ДСС-у смо углавном истомишљеници, па и гђа Рашковић Ивић и г. Никитовић. Ми делимо толико заједничких вредности и политичких ставова да су разлике међу нама једва приметне и у нијансама. Те танане разлике не поима не само просечни грађанин, већ и пажљивији познавалац политичких прилика. Стога саветујем свима да се оставе тражења длаке у јајету. Да уместо микроскопа ставимо нормалне наочаре и да разговарамо као људи, о много важнијим питањима која тиште грађане. Када се стишају страсти, слегне политички терен, који је у суштини урушен изборним поразом ДСС - хајде да седнемо и разговарамо о ономе што нас спаја. Сви ми који смо остали верни Демократској странци Србије, и сви ви који сте мање или више недавно, ДСС напустили. И господа из "Државотворног покрета" и господа из "Српске народне партије" и господа из "Српског отаџбинског фронта". И многи други. Србија заслужује сложну десницу. Друга слабост Поштовани господин Никитовић потпуно незаслужено оптужује гђу Рашковић Ивић, тачније инсинуира, на два места у тексту, да је одговорна због тога што је ДСС у власти у граду Београду. Чињенице које обавезују, како каже г. Никитовић, говоре другачије. Освежићу сећање г. Никитовића на три догађаја, на три одлуке Председништва ДСС, које би морале да му буду познате, пошто је у доношењу прве две учествовао као десна рука г. Коштунице. Прва одлука је став ДСС, из септембра 2013. да се подржи смена Драгана Ђиласа, са места градоначелника. Да, потврђујем и ја, Ђилас је био лош градоначелник. Међутим, његова смена је отворила пут намери СНС да изазове, не само превремене изборе у граду Београду, већ и у Србији - а републички избори у Србији 2014. су били потпуно непотребни. Друга одлука је дозвола Председништва ДСС, из новембра 2013, Градском одбору ДСС да предложи члана привременог органа у Београду, чиме је отворен пут за касније учешће ДСС у градској власти, после избора у марту 2014. За време доношења прве две одлуке гђа Рашковић Ивић није била члан Председништва ДСС. Трећа одлука је свакако позната г. Никитовићу, иако тада више није био функционер ДСС, а то је одлука Председништва ДСС, из априла 2014. којом је Председништво дало сагласност за улазак ДСС у градску власт. Тада је странку водио уважени г. Александар Поповић, кога је управо г. Војислав Коштуница овластио да води ДСС, до наредне скупштине. Госпођа Рашковић Ивић није учествовала у доношењу те одлуке, нити је била присутна када је донета. Стога је потпуно нелогично пребацивати јој учешће у власти у граду Београду. Потпуно је лишено сваког разума повезивати учешће ДСС у београдској власти (одлука из априла 2014.) са њеном председничком кампањом из септембра или октобра 2014. и заменити и тезе и време, па је оптужити да је залагање за суверенизам и наводно одустајање од неутралности из септембра 2014. "унапред плаћено, награђено и запечаћено учешћем ДСС у београдској власти" у априлу 2014. Већ сам објаснио да је г. Никитовић један од оних који су пресудно утицали на доношење прве две одлуке које су утрле пут ДСС-у ка градској власти, те да у коначној одлуци гђа Рашковић Ивић није учествовала, као ни он. Уз то, у априлу, када је донета одлука ДСС о коначном учешћу у власти у Београду, није било ни најмањег знака да ће се гђа Рашковић Ивић кандидовати за председницу ДСС. Претпостављам да о томе још није ни размишљала. Стога власт у Београду није могла бити аванс за евентуално спорне политичке ставове гђе Рашковић Ивић, пола године касније. Тада, у априлу, као кандидати су јавно помињани г. Александар Поповић, г. Слободан Самарџић и г. Милош Алигрудић.Такође, Градски одбор ДСС Београда, стално жели да уђе у власт (не износим овде врeдносни суд о томе). Пре 6 година разговарано је и са ДС. И пре две године, такође. Пре годину дана, разговарано је са СНС о прекомпозицији власти. Наравно на том, градском нивоу. У сваком случају, желим да кажем да чињенице обавезују и господина Никитовића. С поштовањем. |