Sa Avramovićem delim mišljenje da je tekst napisan nešto literarnije i slobodnije, ali zar to nije jedna od karakteristika kolumne kao novinarskog žanra? Slobodnije i atipičnije korišćenje nekih pojmova u takvim tekstovima nije ništa neobično.

Tekstovi koji se puštaju u opticaj na ovim e-novinama ne mogu da prođu ni minimalne zahteve standardizovanog jezika u pravopisnom, ortografskom i sintaksičkom smislu reči, što jednostavno dovodi do logičkog zaključka da se tzv. „redakcija“ ovih novina sastoji od adolescentnih pubertetlija, mediokritetskih šarlatana i nikogovića.

Antonić tvrdi da vlada vodi «kapitulantsku kosovsku politiku». Na kojim argumentima zasniva ovu tvrdnju? Ni manje ni više na dugom citatu Žarka Koraća, uz asistenciju Dragoljuba Mićunovića! Kao, oni su ugaoni kamen srpske politike!

Ops! Moraću da razočaram mrtvozornika srpske pisane reči, nekad EUropljanina (kad se to plaćalo), danas novokomponovanog patriotu u pokušaju (kad se opet isplati) Željka Cvijanovića, da me je zatekao. Iskreno priznajem da pojma nemam ko mu je taj, pa sad, Dinko Mein Kamp Gruhonjić?!

U ovom intervju, iz koga je Mirko Đorđević na nedopustiv način izvukao samo naslov, Slobodan Antonić je izneo niz stavova koji su sastavni deo njegovih analiza našeg savremenog društva i dominantnih političkih procesa.

Imamo više drugara koji se zovu Slobodan Antonić pa nismo sigurni koji je sad ovo Slobodan A. Saznali smo da je sociolog i da uči studente na BU. Počeli smo da ga čitamo i odustali smo. Uhvatio nas je strah da ne utiče na nas.

Već je mislim svima i jasno da rat koji se dogodio nije bio posledica ideologije jugoslovenstva, već je bio posledica nacionalizama, bez obzira na njihove predznake. Nacionalizmi su se hranili jedni drugima, a ideje i stavovi Dobrice Ćosića su upravo dokaz toga nacionalizma.

Miljenko Dereta, koji se tako srčano zalaže za afirmaciju novih ideja i slobodu mišljenja, samo ponavlja toliko puta izrečene napade na Dobricu Ćosića kao pisca čije su knjige i tekstovi inspirisali i uticali na vođenje ratne politike dvedesetih.

Mislim da je izuzetno važno da se ovi mladi ljudi nisu ustručavali da govore s pozicije levice koja je u Srbiji ozbiljno kompromitovana. Taj prostor koji dramatično zjapi prazan treba što pre popuniti, ako ni zbog čega drugog ono da bude protivteža „najezdi klerofašizma i dominaciji nacionalizma u Srbiji kao vladajućoj ideologiji koja se naročito ukorenila u novim generacijama”!

Lakše je sasuti nekome uvrede u lice no pokušati naći argumente. Ja na taj nivo padati neću, ali sigurno mogu kulturno i pristojno makar da prokomentarišem salve prizemnih uvreda koje sam dobio od strane velike većine čitalaca NSPM-a, u maniru eruditnog Sema Herisa.