"Ženidba" Petra II Petrovića Njegoša ili kako neki zapadni istoričari pišu o Srbiji i Srbima

Ne treba se čuditi što običan svet na Zapadu često ima površna i pogrešna saznanja o Srbiji i srpskom narodu ako do njih dolazi obaveštavajući se od autora kao što je Margaret Makmilan. Ova kanadska istoričarka, profesor univerziteta i rektor koledža "Sveti Antonije" u Oksfordu, spada u vodeće stručnjake za istoriju međunarodnih odnosa i objavila je više knjiga iz oblasti kojom se bavi: Nikson i Mao, Opasne igre: upotreba i zloupotreba istorije, Kanada i NATO, Nemirni vek: Međunarodni odnosi 1900-1990, Rat kojim je okončan mir, i druge.

Među njima je i Pariz 1919: Šest meseci koji su izmenili svet, a za koju je dobila više prestižnih nagrada u Kanadi i Engleskoj i smatra se za njeno dosad najuspelije delo. U Parizu 1919 opisala je rad Mirovne konferencije posle završenog Prvog svetskog rata, na kojoj su donete mnoge sudbonosne odluke za više država u svetu, za koje je dobrim delom zaslužan i odgovoran i Lojd DŽordž, premijer Ujedinjenog Kraljevstva, autorkin čukundeda po majci.

U knjizi od nekoliko stotina strana za nas su možda najzanimljivija poglavlja 10 i 11, o Jugoslaviji i Rumuniji, iz kojih se stiče utisak da gđa Mekmilan ne samo da nema objektivan pristup temi koju obrađuje, već je i neobaveštena, površna, zlurada ili čak zlonamerna.

Evo nekoliko navoda iz 9. i 10. poglavlja knjige iz njenog najuspelijeg i najnagrađevanijeg dela:

“Većina ljudi na Zapadu znala je koliko su balkanski narodi opasni po Evropu. Zabrinjavajuće stanje trajalo je decenijama, pošto se Otomansko carstvo raspalo, a Austrougarska i Rusija se borile da svaka od njih nametne svoj uticaj. Sem toga, balkanski narodi izazvali su i Veliki rat, kada su srpski nacionalisti u Sarajevu ubili austrijskog prestolonaslednika”. (Tu tezu ona je kasnije znatno proširila u knjizi objavljenoj 2013: Rat kojim je okončan mir). “Konferenciji u Parizu prisustvovala je i delegacija Srba, Hrvata i Slovenaca od skoro stotinu izaslanika. Oni su zajedno došli u Pariz zahvaljujući ideji popularnoj u Evropi 19. veka da isti jezik označava i istu nacionalnost. Svi su oni govorili jezikom južnih Slovena, jugoslovenskim”.

“Srpska vojska postala je jugoslovenska, a hrvatske jedinice iz stare austrougarske vojske su raspuštene. Iako Srbi nisu činili apsolutnu većinu u novoj državi, oni su upravljali zemljom. Srbija je u ratu izgubila 120.000 ljudi, od 4,5 miliona stanovnika.” (Iako se podaci u statistikama razlikuju, broj srpskih žrtava je mnogo veći.)

Nikola Pašić svakako nije stekao naklonost gđe Makmilan. Ona mu je u knjizi posvetila dosta pažnje prikazujući ga kao nepouzdanog džangrizavog pregovarača, koji lako menja stavove, a sagovornika uvek ostavlja u nedoumici. On ne zna šta su se dogovorili, odnosno na šta je Pašić, zapravo, pristao. “Zna pomalo francuski i nemački, engleski – nimalo, a kažu da je i srpski slabije znao”. I, verovatno, da bi ga zapadnom čitaocu opisala na njemu najpristupačniji način, ona zključuje: “Kao i jedan drugi srpski vođa iz 1990-ih, Pašić je bio nesređen, pakostan i opasan starac koji je voleo dve stvari: vlast i Srbiju”.

U poglavlju o Rumuniji, govoreći o raspravama u kojima se odlučivalo o Banatu, gđa Makmilan uopšte ne pominje Mihajla Pupina, koji je na poziv vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca boravio dva meseca u Parizu za vreme ove konferencije i znatno doprineo stvaranju granica nove države u Banatu, Dalmaciji, Istri, Sloveniji, Međimurju i Makedoniji.

“Moje rodno mesto je Idvor”, piše Mihajlo Pupin u autobiografiji Sa pašnjaka do naučenjaka (za koju je dobio Pulicerovu nagradu 1924. godine), “a ova činjenica kazuje vrlo malo, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan.

Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i Robert Lansing (američki državni sekretar) poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje uverljivosti”.

Margaret Makmilan govori o događajima posle Prvog svetskog rata, ali je to ne sprečava da se zabrine i za sadašnje stanje u Vojvodini, pa kaže da je u njoj samo 50 odsto Srba, a Mađara skoro četvrtina od ukupnog stanovništva. (Prema popisu iz 2002, bilo je 65,05% Srba, a Mađara 14,28%) i izvede sledeću pretpostavku: “Beograd će pribeći poznatim tehnikama zastrašivanja i represije da bi ih držao pod kontrolom. Teško je zamisliti spokojnu budućnost”.

Vrhunac površnosti i neznanja veoma cenjena i nagrađivana kanadska istoričarka ispoljila je govoreći o Crnoj Gori. Iako je na početku devetog poglavlja napisala da narodi u Jugoslaviji govore istim, jugoslovenskim jezikom, naknadno je ustanovila da Crnogorci govore jednom varijantom srpskog jezika. Naglasila je zatim da su oni do sredine 19. veka imali vladare vladike ratnike, a da je modernu dinastiju osnovao poslednji od tih vladika 1851. godine, pošto mu je dosadio celibat i on se oženio (!).

“Njegov sinovac Nikola Drugi na prestolu je od 1860. godine”. Da je autorka primetila kako je Crnu Goru ostavila bez vladara 9 godina, verovatno bi se potrudila da dozna kako je naslednik Petra Drugog Petrovića Njegoša bio njegov sinovac Danilo, koji je tako postao i prvi svetovni vladar Crne Gore. Pošto je Danilo ubijen, nasledio ga je njegov sinovac, Nikola Petrović, koji je, uzgred rečeno, bio Nikola Prvi.

Za deveto poglavlje Margaret Makmilan imala je 28 bibliografskih jedinica, a za za deseto 25. Da li su neki od tih autora naveli spisateljicu na stramputicu ili je ona sama kriva za pogreške ako ih nije sluašala?

Svi navodi su iz iz prvog izdanja knjige o Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, objavljenog 2001. Daj bože da je neko primetio ove, a možda i druge omaške i besmislice (ako ih je bilo), a Margaret Makmilan ih u kasnijim izdanjima ispravila.