Гојко Божовић: Друштво ударило у зид, политички систем се распао, решење за мирну транзицију – прелазна влада

 Издавач, писац и један од оснивача ПроГласа Гојко Божовић оцењује да је наше "друштво ударило у зид, политички систем се распао, ми морамо да нађемо неко решење које ће превазићи поделе и које ће отклонити могућност сукоба у друштву, и које ће истовремено спречити ту растућу репресију у друштву".

„Мени се чини да је у овом тренутку избор врло јасан – између мирне транзиције коју би одлучивала прелазна влада и наставка репресије, која је врло непредвидива по све актере који би у њој учествовали“, указује Божовић за Н1.

Према његовим речима, из тренутне ситуације не можемо да изађемо, уколико не нађемо неко решење које ће прихватити већински део друштва.

„Већински део друштва у овом тренутку није уз режим, то демонстрације у Београду 15. марта показују, то читав процес који траје неколико месеци показује и показује заправо да је у овом тренутку власт одговорна за процесе у друштву, али ми видимо да се власт не понаша одговорно, али да се други део друштва, тај побуњени део друштва, понаша веома одговорно“, наводи.

Страх и пропагандна лаж – два стуба ове власти

Указује да је у последњих месец дана власт радикализовала реторику и све више користи репресију.

„Овај режим не може да влада ако не функционишу два стуба његове власти. Једно је страх, друго је пропагандна лаж, а то су студенти својим протестима разорили. И сад имамо једну инверзију стварности када говоримо о режиму, односно о властима. И једно плагирање, заправо акција овог другог дела друштва. То су шетње, то су вожње, то је сад митинг који треба да траје три дана. То су захтеви које ће председник Републике да изнесе на том протесту, односно на том формирању тог покрета, где није јасно коме би их изнео тачно“, наводи.

Сматра да је власт знатно изгубила поверење у различитим сегментима друштва.

„Они који су веровали да су национална питања доминантна имали су мноштво разлога да сумњају да режим нема истинску националну политику. Онима који имају у првом плану демократска питања су могли од првог дана овог режима да сумњају да овај режим непрестано уништава све демократске обичаје, сву демократску атмосферу, све демократске институције. Тако да је режим на свим могућим питањима заправо изгубио поверење, а ако немате поверење ви можете да владате само огољеном силом. Сада је само питање да ли имате ту силу којом можете да владате против уједињеног и побуњеног друштва и да ли је то тај историјски тренутак. Мени се чини нити они имају ту силу да примене тоталну репресију, нити је то историјски тренутак у коме се таква сила у једној земљи као што је наша, у једној европској земљи, може примењивати“, оцењује.

Каже и да је у протеклом периоду настала нова друштвена снага, „то су пре свега студенти, они су сад највећа друштвена снага и они диктирају друштвене теме, диктирају друштвене токове, диктирају динамику у друштву, тако да у овом тренутку ми заправо имамо пат позицију – између режима који контролише тендере, који контролише буџет, који је заузео институције, ево чујемо да ће изнети неке захтеве, за које не знамо који су то захтеви“ и студената.

ПроГлас не пледира да буде ексклузивни заступник идеје прелазне владе

Додаје да ПроГлас, који је предложио концепт прелазне владе за превазилажење кризе, не пледира да буде ујединитељ, да буду ексклузивни заступници идеје прелазне владе.

„Сматрали смо да је наша дужност у овим врло драматичним околностима, у којима се свакога дана сустећу многобројни догађаји, у којима има превише заоштрене реторике, у којима има много насиља, у којима има много непредвидљивих ситуација. Да споменем, у протеклих неколико месеци само чудо је у неколико догађаја спречило да неко не страда. Ми смо сматрали да имамо дужност и обавезу да изађемо у јавност са концептом прелазне владе као једним начином да се превазиђу друштвене поделе које су дубоке и вероватно нису биле деценијама дубље, да се превазиђу, да се отклони могућност друштвених сукоба и да се заправо дође до једне врсте мирне транзиције у контролисаним условима“, поручује.

Каже и да виде да се ова криза не може решити на начин како је замислио режим.

„Режим би желео да нагласи идеју континуитета. Зато је предложио владу из својих редова која је влада континуитета, а покушаће да је представи барем једним делом као експертску. А ми знамо да тај континуитет, с једне стране, јесте криза, с друге стране јесте реторика насиља, јесте фактичко насиље, јесте корупција, јесте сведржавље, јесте партијски монолит. Све је оно против чега трају демонстрације толико месеци. На тај начин се не може изаћи из кризе. Не може се изаћи из кризе неким новим изборима под старим изборним условима. А криза је, ова криза је постала неподношљива за друштво. Јер напросто ми видимо да је један елемент непредвидљивости и неодговорности власти достигао тај врхунац да се заправо у овом тренутку ми крећемо између две могућности. Једно је да се прихвати идеја прелазне владе иза које ће стати цело обједињено, побољшано друштво. А друго је насилна репресија режима за које је питање да ли режим има снаге, да ли ће добити међународну подршку“, наводи Божовић.

На питање да ли је за ту мирну транзицију потребан и режим, истиче да је потребан сасвим сигурно, који треба да изгласа прелазну владу у Скупштини.

Међутим, сматра да они то неће учинити ако не буде кредибилан притисак друштва са друге стране.

„Он се може постићи масовним демонстрацијама, мирним, наглашавам, ненасилним отпором. Може се постићи читавим низом акција – од децентрализованих блокада, каквих је било, идеја генералног штрајка, различитих других“, наводи.

А на који начин се могу објединити различити делови друштва, имајући у виду да су студенти из Ниша и Новог Сада рекли да подржавају експертску владу, али у њој не желе опозицију, односно да се без студената не може у друштвеном, а без опозиције у политичком смислу, Божовић каже да није лако повезати актере у једном узбудљивом и јединственом процесу.

„Нико није пролазио сличан процес, тако да он у много чему јесте јединствен, у много чему јесте непоновљив. Али оно што не сумњам, ми сви идемо заправо у истом правцу. И није пресудно да ли ће се та влада звати влада друштвеног поверења, влада народног поверења, да ли ће се звати експертска, да ли ће бити мешовита, да ли ће имати у себи неки политички део, колико ће имати кабинета. То су све појединачне ствари које не би требало да нас деле. Оно што треба да нас споји су заправо ствари које су се кроз ове протесте искристалисале као израз једне друштвене кризе. То су с једне стране студентски захтеви који пет месеци нису испуњени, то су с друге стране захтеви да се дође до једне подношљиве друштвене и политичке ситуације, а до ње се не може доћи без слободних и поштених избора. Ова власт нити може да припреми слободне и поштене изборе, то би била суштинска супротност, нити може да прихвати студентске захтеве, јер би прихватање студентских захтева, поготово првог захтева, потпуно демистификовало ситуацију“, поручује.

Режим неће прихватити ништа, осим оног што мора

Истиче да режим неће прихватити ништа, осим оног што мора.

Такође, каже да је неопходно да људи који месецима манифестују незадовољство, штагод они били у својим професијама, буду на истој страни.

„Ми видимо сурову одмазду режима према читавим професијама и читавим областима, занимањима у овој земљи. И да ли можемо да будемо онда у тој мери друштвено и политички неодговорни, па да онда због неких минималних разлога кажемо, па добро, нека ти људи трпе и даље последице, те последице нису дошле до нас“, наводи.

Према његовим речима, режим покушава да наметне владу континуитета и да се прави да се ништа не догађа.

„Режим покушава још много више да обнови поредак страха, што је очигледно немогућа мисија. На другој страни, постоји више актера. Дакле, најважнији актер, то су студенти. Постоје, наравно, на другој страни политичке странке. Између тога, постоји велики број грађанских покрета и група грађана у целој Србији, од којих су многи у својим местима проширили студентске протесте. Постоји велики број друштвених актера, као што су формалне и неформалне организације просветних радника, као што су различити синдикати, као што су неке организације дијаспоре, као што су удружења, коморе“, каже он.

Додаје да је у овом тренутку најважније постићи једну врсту консензуса између свих тих актера са стране побуњеног незадовољног друштва.

„И уколико успемо ту да створимо један широк друштвени фронт, људи, организација, елемената, колико год да се разликују идеолошки, политички или биографски, да ипак имају један јединствен циљ, онда ће ти преговори (о прелазној влади) са режимом бити изгледнији и могућност да се у тим преговорима нешто постигне биће већа.

(Н1)