Početna strana > Rubrike > Kulturna politika > Đole zvani pub – Balašević za sva vremena
Kulturna politika

Đole zvani pub – Balašević za sva vremena

PDF Štampa El. pošta
Zoran Grbić   
ponedeljak, 29. decembar 2008.

 Pre nekoliko dana izvesna agencija za istraživanje javnog mnjenja objavila je rezultate po kojima je Đorđe Balašević proglašen za najuspešnijeg novosađanina. Iako nije objašnjena vrsta istraživanja, ni da li su u pitanju bili prethodno ponuđeni odgovori, takvi rezultati su preneti u svim medijima, a sve to se desilo nedugo nakon objavljivanja vesti o njegovoj ''lingvističkoj'' izjavi izrečenoj u Hrvatskoj, po kojoj je on jezik kojim peva nazvao hrvatskim.

Nije sporno što Balašević kaže da mu je maternji jezik hrvatski, jer je to uostalom istina, a sve i da nije, svako ima pravo da sam daje ime jeziku kojim govori. Sporno je kad neko u državi sa kojom još nismo u baš prijateljskim odnosima, sa kojom još uvek imamo mnogo tereta prošlosti, naglasi da govori njihovim jezikom, ali iskvarenom varijantom, ''takozvanim srpskim''. Svaki normalan građanin Srbije, koji nije nacionalista ili ''velikosrbin'' bi trebalo da to doživi kao uvredu. Prosto, zato što je to normalno. Zato što nije normalno da neko vređa jedan od obeležja nacije, a da ga pripadnici istog naroda podržavaju u tome i ohrabruju tu porugu.

Postoje oni koji pokušavaju da opravdaju te rečenice, navodeći da je to sigurno istrgnuto iz konteksta, i da bi one bile razumljivije nakon slušanja čitave priče. Ali ne postoji taj kontekst koji bi oprao takvo zlonamerno poltronstvo. Zbog takve priče pitanje je kako on uopšte ovde pronalazi naziv svoje ulice koji je na novosadskoj Salajci ispisan ćirilicom, koju takođe verovatno teško razume. Postoje takođe i oni koji smatraju da je Đorđe anacionalan, a ta reč se koristi i u pozitivnom i u negativnom kontekstu. Bilo bi odlično da je on zaista anacionalan, jer bi to značilo da je čovek koga ne sputavaju nacionalnosti, koji peva o univerzalnim vrednostima i ne dopušta politici da se plete među njegove stihove. Nažalost, nije tako.

U prethodnih tridesetak godina, Đorđe je prečesto pevao o politici da bi danas imao pravo na luksuz da sebe nazove apolitičnim autorom. Većina ljudi se i danas seća njegovih ranih početaka i pesme zakletve Brozu, u kojima je poručivao da računa na njegovu generaciju. Pored te, poznata je i pesma napisana u najboljoj tradiciji real-socijalizma (''nasmejan svet, svečan i sretan grad'', ''sloboda, mir, bratstvo, jedinstvo'', ''visoke peći, fabrike, dim, široke njive'', ''gradove što slobodni žive, decu i mir i jato ptica''), o tome kako je tri puta ''video Tita Maršala, legendu tu, slobodotvorca, čoveka tog, druga i borca''. Manje je poznata pesma istog umetničkog pravca, napisana i otpevana povodom proslave godišnjice bitke na Kadinjači (''Pao je bataljon, al' u isti tren vinula se ptica slobode u let'').

U vreme uspona Miloševića, kad je bilo popularno govoriti o progonu Srba na Kosovu, Balašević je napisao ''Ne lomite mi bagrenje'', (''Polako komšije, ne može samo da se uđe da se ruši tuđe'', ''Okanite se njih jer sve ću da vas polomim'') uz propratnu priču za medije o tome kako je bagrenje važan simbol za srpsko domaćinstvo. Nakon ratova, Balašević tvrdi da su tu pesmu neki pokušali da ''lokalizuju na neke prostore''. Na koncertu u Puli, decembra 2000, rekao je ''nisam nikad bio na Kosovu i ne znam uopšte da li između Prištine i Uroševca, na primer, ima bagrenja. Ali sam puno puta prošao kroz Vukovar, bio sam u Sarajevu, znam koliko bagrenja ima na tu stranu. Svo bagrenje izlomljeno, tako bezdušno.''.

Nakon sloma druge Jugoslavije i socijalizma, Balašević je na koncertu u Srpskom narodnom pozorištu 1991. lamentirao nad propašću autonomaške politike (''Tu je nekad, kažu bila Vojvodina, al' nas jogurt tresnuo ko grom'', ''Rođeni sam autonomaš k'o drug Krunić, al' je bolje da se pravim lud'', ''zbog šipaca nasukan na sprud''). Iste godine je, pored ''šipaca'', žestoko potkačio i dojučerašnju braću Slovence (''Laku noć braćo Janezi, shvatam vas sve su to geni, mame vas habsburški kavezi, neko je rođen da šeni'', ''samo vas čekaju Nemci, samo im još vi falite'', ''kvarni ste, jadna vam majka, nismo iz istog filma, i dečki iz trećeg rajha za vas su GG firma'', ''laku noć braćo smučari, dobro ste mi se smučili'').

Balašević je otpevao još barem dva prepeva svojih pesama, koja su bila prilagođena trenutku. Novi poltronski stihovi pesme ''Neki novi klinci'' čuli su se za vreme studentskog protesta krajem 1996 (''Moj drugar Milutin, druga klupa do vrata, ima klinca od osamnaest i po, i uči ga da šeta'', ''a u januaru Beograd ponovo kuca na vrata sveta''), i krajnje tezgarošku verziju Ringišpila, na granici da se nazove nečim što ovde ne bi bilo prikladno (''Tuku od jutros, od četiri pet, rešio NATO da promeni svet, nad gradom danima lete iste rakete'', ''trube sirene k'o teretni voz, nigde nikog da promoli nos''), koja je otpevana na jednom od podnevnih koncertnih okupljanja na Trgu republike u proleće 1999.

Da se razumemo, nisu problem reči pesama. Ne verujem da je poslovica ''ko peva zlo ne misli'' baš uvek tačna, ali sam ipak siguran da svako ima pravo da peva, šta god time mislio. To je jedan od temelja slobode čoveka. U redu je i da neko promeni mišljenje, u redu je i kad ga tokom života promeni toliko puta. Svako ima pravo da bude ono što jeste, a na ljudima je da procene ko je kakav. Čak mislim da je, iz istog razloga, u redu da se neko sam proglasi za ''autonomoša'' i da u isto vreme u bivšim SRFJ republikama priča teorije o besmislenosti postojanja granica, ma kako te dve izjave bile oprečne.

Jedino se ne slažem sa pokušajima da se zaboravi nečiji rad, da se minimizuju njegova dejstva i sa pokušajima da se opravdaju sadašnja loša dela, čija god ona bila. Ne može neko ko učestvuje u stvaranju mišljenja tolikog broja ljudi, i ko na taj način utiče i na politiku, sutra da okreće glavu od svega što je napisao i otpevao i da se pravi kao da ništa nije uradio, i da nije odgovoran nizašta. Kad neko peva Maršalu, ne peva to zbog sebe, milioni ljudi pevaju sa njim. Ako neko preti da će nekoga da ''polomi'' zbog bagrenja, to kroz muziku utiče na slušaoce, da ne kažem ''birače''. Ako neko peva o ''šipcima'', janezima ''smučarima'', ''drugu Kruniću'' ili Milutinu koji ''uči klinca da šeta'', ne može sutra da kaže da njegova pesma nije uticala ni na koga, i da se on ne bavi politikom. Muzika ne menja svet, ali menja ljude, tako što utiče, barem nekim delom, na formiranje određenog političkog stava ili njegovo održavanje. Da nije tako, ne bi političari pre svakih izbora trčali na sve strane u potrazi za muzičarima koji će pevati na njihovim kongresima. I to samo pevati, ništa drugo. Kolika li je samo vrednost onih koji pevaju aktuelne slogane, reči i rime koje su pogodne aktuelnoj politici, koji daju moralnu podršku stavovima birača i time i uputstvo za glasanje?

I da ponovim, problem nije što je Balašević navodno anacionalan, nego zato što ga neki predstavljaju kao takvog. Da je on stvarno takav, to bi značilo da je neutralan, objektivan i pošten, i da ne igra na površnu a uvek popularnu loptu srbofobije. Najzanimljivije je to što on uopšte ne bi morao da se bavi politikom, ni da daje izjave o nacijama i granicama, ni da se na koncertima bavi lingvistikom. Ne samo zato što to niko od njega ne traži, nego zato što to i nije ono što najbolje radi. Publika na njegove koncerte ne dolazi kao na miting, nego da bi čula njegove pesme. Stiče se utisak da čovek ili nije dovoljno siguran u sebe, ili ne veruje da bi ga u ''bratskim republikama'' dovoljno prihvatili samo zbog njegovih pesama. Pa onda oseća potrebu da ispriča poneki popularni politički štos, kojim bi spustio gard onih koji ga eventualno ne vole.

Nije to vezano samo za njega. Izgleda da postoji neko zarazno oboljenje koje vlada na balkanskim granicama, koje utiče na ljude koji je pređu, bez obzira na nacionalnost. Bolest traje taman onoliko dugo koliko i boravak u drugoj državi, a lek za nju je ponovni prolazak, u suprotom pravcu. I hrvatski pevači koji dođu ovde puni su milozvučnih, ljudskih, civilizacijskih izjava o opštim vrednostima, ljubavi, poštovanju, sa naglaskom na tome da smo svi ljudi i svi braća. Po povratku u svoju domovinu od njih često čujemo sasvim druge priče. Ali, čini se da takva ''bolest'' nikoga ne hvata u tolikoj meri kao Balaševića. Na primer, Severina, kojoj je maternji jezik srpski, bi teško na koncertu ovde izjavila da peva na srpskom, ali njegovom iskvarenom varijantom, ''takozvanim hrvatskim''. Ne bi to rekla jer bi znala šta bi je čekalo po povratku u Zagreb.

Izgleda da Balašević dobro zna šta radi. Imajući u vidu da je uvek pevao uspešnima i onima koji kolo vode, pretpostavljam da je stavio na papir i lepo izračunao kome je najisplatljivije da peva. Kad se sabere broj svih naroda bivše SRFJ i njima doda broj preostalih Jugoslovena u Srbiji, on je svakako veći od broja Srba, a daleko veći od broja Srba kojima će smetati priča protiv njih. Po zakonima tržišta, podrazumeva se kome će on da peva. Pri tom je takvo ponašanje vrlo koristan reper za rano uočavanje promena snaga u domaćoj i svetskoj politici. Ne bi trebalo previše da nas začudi ukoliko dođe vreme da Đole zapeva neku o ''vrednim radnicima bratske Kine'' ili nešto o ''slovenskoj majci Rusiji''.

Da li slušati Balaševića? Slušati, naravno. To barem važi za one koji vole njegovu muziku. Oni koji ga vole ne bi trebalo da budu ometeni u tom slušanju zbog njegove uzgredne priče. Nebitno je da li je on ''šansonjer lakih nota'', kako ga neki zovu'', ili kompozitor ozbiljnih dela. Čovek je autor nekih od najslušanijih balada ikada napisanih na Balkanu. Njegovi stavovi van pesama su stavovi van pesama koji nemaju veze sa muzikom, ni sa talentom kojeg ima. Politička priča je ta koja je netalentovana. Zbog toga ne predlažem kupovinu diskova, predlažem da zainteresovani negde pozajme nosač zvuka, i da ga nakon toga uredno vrate. On ničim nije zaslužio da na tržištu od osam miliona ljudi profitira od prodaje ploča.

Zbog svega, pored toga što verujem da je on pre svega tezgaroš kome najbolje stoji pesma ''Boža zvani Pub'', verujem da je Balašević nacionalista. Jugoslovenski nacionalista. A jugoslovenstvo se uvek najbolje dokazivalo pljuvanjem po Srbiji i svemu što dolazi odavde. To što nekima ovde ne smeta njegova priča i nije toliko čudno. Baš kao što ni prethodnoj generaciji nisu smetali komunistički rukovodioci koji su radili na štetu Srbije, a u korist velike zajedničke države. Pitanje je jedino dokle ćemo ovako? Možemo li mi više da se poštujemo, barem malim delom onoga koliko sebe poštuju narodi u našem okruženju?

http://slogovanje.googlepages.com/

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner