Dečja bolest “levičarstva” u službi liberalizma

Milanku se moje razumevanje levice čini “egzotičnim”. Međutim, meni se njegovo razumevanje levice čini ezoteričnim. Jer, imajući u vidu oba njegova teksta, mi znamo šta, po njemu, levica nije, ali ne znamo šta jeste. On vrlo (o)lako negira svaki levi karakter određenih politika, ali nigde ne nudi, bar u minimalnim naznakama, šta bi bilo autentično leva politika, onako kako je on razume. Ako je uopšte razume. Zato o tome možemo (i moramo) samo da naslućujemo, verovatno sve dotle dok ne doživimo nekakvo mistično nadahnuće koje će nam pružiti jasan, neposredan pogled u to šta jeste istinska leva politika. Dakle, ista metoda kao u negativnoj teologiji. A da kod Milanka ima odveć previše teologije dovoljno govori njegovo uporno pozivanje na „srce tame“ kao „mračnu istinu (Miloševićevog) poretka“. Tada ezoterik, sasvim logično (i u misticizmu, ako niste znali, ima neke logike) postaje egzorcist, koji probada ovo „đavolsko“ srce, i isteruje demone iz našeg političkog bića. Sve zarad ozdravljenja levice. Aleluja!

Levi karakter Miloševićeve politike

Miloševićeva politika, kaže on, i nije politika, već „oportunizam“. On je „odmerio malo levice, taman koliko se moglo, a onda ostalo uzeo desnicu, koliko je moralo“ (tako Milanko tumači moje pozivanje na objektivne istorijske okolnosti, poredeći to sa „lošim vicem“). Problem je, međutim, u tome što je ovo poređenje loše. Stvar je, naime, obrnuta. Da je Milošević bio oportunista, iskoristimo Milankovu konstrukciju, on bi odmerio levice, taman koliko se moralo, a za ostalo uzeo desnicu, koliko se moglo (a u to vreme je desnice bilo napretek). To bi u tom trenutku bio istinski oportunizam (u pogledu levice). Kako god, Milanko je mišljenja da se moglo (i moralo) uraditi (mnogo) više za levu stvar od onoga što je činio Milošević. Možda je moglo. Ali, Milanko nam ne pruža argumente za to. Ostaje nam samo njegova vera. I časna reč.

Pogledajmo sada koje sam to objektivne istorijske okolnosti imao na umu. Posle pada Berlinskog zida dolazi do invazije kapitalizma na prostor do tada socijalističkog (evropskog) Istoka. Bolje rečeno, Zid (i sve ono što je simbolisao) se srušio pod ovom invazijom. Tekovine socijalizma se gotovo preko noći urušavaju, a kapitalizam se restaurira u svom ogoljenom obliku. Bivše socijalističke zemlje, bez ikakvog ozbiljnijeg unutrašnjeg otpora, ulaze u evroatlantske integracije. Ukratko, zapadna kapitalistička mašinerija britko prodire kroz taj geopolitički prostor, ne nailazeći ni na kakve veće prepreke. Razmere sunovrata najvidljivije su u „prvoj zemlji socijalizma“. SSSR se vrlo brzo raspada, a Rusija za svega par godina postaje u ekonomskom i političkom pogledu slabija nego u carsko vreme. Njen predsednik, prethodno visoki funkcioner Komunističke partije, nakon neupelog puča koji je za cilj imao da se na samom početku zaustavi taj negativni proces, donosi dekret o zabrani delovanja Komunističke partije i konfiskaciji partijske imovine. Njegova vladavina obeležena je izuzetno „konstruktivnim“ odnosom prema zapadnim silama. U još nekim zemljama se zabranjuje rad Komunističke partije, a u gotovo svim se donosi zakon o lustraciji kojim se svim pripadnicima nekadašnje komunističke vlasti zabranjuje političko delovanje na pet i više godina. Dakle, od socijalizma, a naročito komunizma, u ovim zemljama nije ostalo gotovo ništa. Šta se u isto vreme desilo u Jugoslaviji? Slom socijalističkog poretka u Istočnoj Evropi uticao je i na eroziju socijalizma u Jugoslaviji, opterećenu još vlastitim, unutrašnjim problemima. Nakon raspada SKJ, jačaju dezintegracioni procesi na državnom, a zatim vojnom, nivou. U Hrvatskoj i BiH pobeđuju nacionalističke snage, i vrlo brzo dolazi do rata zbog osporavanja prava srpskom narodu da ostane da živi u Jugoslaviji. Šta za to vreme radi Milošević? On se do kraja bori za očuvanje SKJ, i Jugoslavije u celini. Predlaže BiH i Makedoniji da ostanu u Jugoslaviji, ali ove to odbijaju. Partiju čiji predsednik postaje proglašava naslednikom Saveza komunista Srbije (a ne da zabranjuje njegov rad), dok u zemlji nesmetano deluju razne komunističke partije i organizacije. Državu sastavljenu samo od Srbije i Crne Gore naziva Jugoslavijom, smatrajući je legitimnim naslednikom nekadašnje SFRJ. Zbog politike očuvanja Jugoslavije, pre svega, neprihvatanja rešenja koja su nametana spolja, a koja su bila potpuno neprihvatljiva za srpski narod, dolazi u sukob sa zapadnim silama. Ovaj sukob je bio toliko dubok da SRJ postaje jedina zemlja u Evropi koja je nakon Drugog svetskog rata bila izložena sankcijama i bombardovanju. Sve vreme se zalaže za princip suvereniteta i samostalnosti naše države, i za ravnopravnu i miroljubivu međunarodnu saradnju. Na unutrašnjem planu uspostavlja saradnju sa nacionalno orijentisanim strankama i predstavnicima Srba sa prostora Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i Srbije. Ove snage svakako nisu bile levičarske, možemo čak reći da su većim delom bile nacionalističke (kao desničarska reakcija na inicijalni nacionalizam kod drugih naroda). Ali, Miloševićeva partija i on sam za sve vreme uspevaju da očuvaju hegemoniju u tom savezu, bar u Srbiji, ne dozvoljavajući svoj i pad čitave države i društva u nacionalizam. Dakle, u pogledu odnosa prema zapadnim silama, njegova politika je bila anti-imperijalistička, a u pogledu odnosa prema nacionalnom pitanju, internacionalistička, i na spoljnjem i na unutrašnjem planu. A to su elementi svake levičarske politike. Što se tiče ekonomsko-socijalne politike, svakako da je došlo do socijalnog raslojavanja, ali se ono dešava u specifičnim okolnostima sankcija i ratova. Privatna svojina postaje jedan od oblika svojine, ali ne i dominantan oblik (svega 25% svojine je privatno u ovom periodu). Liberalno orijentisani ekonomisti i intelektualci kritikuju Miloševića zbog „blokirane“, odnosno „zamrznute“ „tranzicije“ (zbog zaustavljanja privatizacije kritikuje ga i Šešelj). U svakom slučaju, nema institucionalnog aranžmana koji podrazumeva pojam modernog kapitalizma, na koji se Milanko toliko poziva. On se sastoji u dominaciji privatne svojine, i postojanju pravnog poretka koji je štiti. Puko bogaćenje, sticanje profita, još nije kapitalizam u svom pravom obliku, ono postaje kapitalističkim tek kada dobije racionalan i zakonski oblik. I u tome se slažu i Marks i Veber. A do takvog procesa dolazi tek nakon oktobarske kontrarevolucije iz 2000. Tek tada započinje istinska i ubrzana tranzicija ka kapitalizmu.

Ovo su otprilike obrisi Miloševićeve politike. Milanko kaže da to i nije bila politika. Ali, šta je, po njemu, uopšte politika? O tome možemo samo da nagađamo, kao što nagađamo i o tome šta je, po njemu, leva politika. Možda putokaz može biti sledeći njegov stav, u kome on kritikuje moj navodni „zdrav razum“, i pozivanje na realnost: „A to je nešto čemu nema mesta u jednoj, pa da se pozovem na Badjua, invenciji politike kakva bi trebala da se obavlja u jednoj pravoj političkoj analizi“. Što bi značilo - šta? Milanko misli da je dovoljno izbaciti jednu asocijaciju vezanu za Badjua, i da je time rešena stvar. Međutim, politička analiza je nešto više od pukog deklamovanja određenih sintagmi, nereflektovano preuzetih iz specifičnih teorijskih okvira, a koje su kod njega i sličnih uveliko postale mantre. Kad smo već kod (zdravog) razuma, (Milankov) um bez razuma je ništa, a razum bez uma je ipak nešto. Šta je „invencija politike“, a posebno leve politike, u Miloševićevom slučaju, ako već nije ono što sam gore naveo? Milanko nam duguje odgovor na to pitanje. I dok ne ponudi taj odgovor moramo ga smatrati samo jednim revolucionarnim mistikom čija je ideja vodilja isključivo stvar njegove vlastite intuicije. O političkom promišljanju, do koga mu je navodno stalo, tu ne može biti reči.

Miloševićeva politika nije oportunistička

I dok se Milanko ne prebere oko ovoga, pogledajmo kako stoji stvar sa Miloševićevim „oportunizmom“. Oportunizam je valjda potpuno predavanje i podređivanje objektivnim okolnostima. S tim u vezi su i „realizam“ i „pragmatizam“. Međutim, Miloševićeva politika nije bila oportunistička u ovom pogledu. Ona se nije predala pred postojećim trendovima, dozvoljavajući da oni potpuno vladaju njome i da je vode. Naprotiv, ona je s njima ušla u sukob. U periodu njenog jačanja, oportunistička politika je bila zapravo ona Stambolićeva, i sa njom se Miloševićeva politika sukobljava (i dobija naziv „anti-birokratske revolucije“). To se najbolje vidi iz kasnijih Stambolićevih izjava i knjiga, i uopšte političkih snaga koje se na njega pozivaju. Oni su bili načisto s tim da je sa socijalizmom gotovo, i da je neophodno neizostavno, što pre, preći na liberalni kapitalizam, odnosno postati deo „novog svetskog poretka“, nastalog nakon pada Berlinskog zida. Vladajuća tendencija u Istočnoj Evropi bila je, kao što smo videli, ubrzana integracija u evroatlantske strukture koje su bile udarna snaga kapitalističke globalizacije. U svim bivšim socijalističkim zemljama nove vlasti u potpunosti prihvataju ovu tendenciju. One su u tom smislu bile oportunističke. Nasuprot njima, Miloševićeva politika se sukobljava sa ovom tendencijom, ne dozvoljavajući da Jugoslavija, a zatim Srbija, izgube svoju suverenost i samostalnost spram ovih transatlantskih struktura. Da je on bio oportunista, ne bi ulazio u ovaj sukob, pogotovo ne po cenu sankcija i bombardovanja, već bi na ovaj ili onaj način paktirao sa njim, sasvim slično Jeljcinu. Šta bi mu smetalo da postane još jedan balkanski vlastodržac, slično nekim drugima, koji razvija vrlo korektne odnose sa trijumfalnim Zapadom, bolje rečeno, potpuno služi njegovim interesima, zauzvrat obezbeđujući svoju stabilnu vladavinu? Zbog sukoba sa „novim svetskim poretkom“ Milošević je od liberala bio optuživan za „autizam“, „zasplepljenost ideologijom“, „nerazumevanje nove istorijske realnosti“. Tako su oni nazivali svaki, makar minimalni, otpor novim odnosima dominacije na globalnom nivou (slično je i danas u pogledu protivljenja Srbije nezavisnosti Kosova). Ali, Miloševićeva politika nije bila oportunistička ne samo na spoljnjem, već i na unutrašnjem planu. Videli smo da je bivše socijalističke zemlje zahvatio trend anti-komunizma. Kod nas se taj trend pojavio u obliku restauracije nacionalne i verske tradicije jugoslovenskih naroda, uključujući i pojavu nacionalizma, pa i šovinizma. Na prostoru gde je većinom živeo srpski narod vrlo snažna je postala desničarska reakcija na globalistički proces. Ali, Milošević se ne prepušta ovom trendu, dozvoljavajući (veliko)srpskim nacionalistima da preuzmu dominantnu ulogu. On nije mogao da izbegne savez sa njima (objasnio sam u prethodnom tekstu zašto), ali je unutar njega obezbedio dominantni položaj svoje internacionalističke politike. SRS nije nikada bila vodeća snaga u tom savezu. Sa njom je Milošević, videlo smo, imao vrlo složene odnose, koji se nikako ne mogu svesti na „dodvoravanje“. Crkva jeste ojačala (kao svuda sa padom komunizma), Milošević zaista nije bio protivnik Crkve, ali nije ni dozvolio njen uticaj, i uopšte jače uplitanje, u državnu politiku (do čega dolazi nakon oktobarske kontrarevolucije). Čak je Crkva u ovom periodu više kritikovala Miloševića, nego što ga je podržavala. Slično je bilo sa ostalim nacionalnim institucijama (SANU, Univerzitet, kulturna udruženja itd.). Na kraju su se protiv Miloševićeve politike okrenuli i „tajkuni“ koje je on navodno stvorio i bio s njima u harmoničnim odnosima, jer je produžavanje sukoba sa Zapadom, praćeno daljim sankcijama i zabranom njihovog poslovanja u inostranstvu, počelo ozbiljno da šteti njihovim poslovnim interesima. U jednom trenutku su se sve ove unutrašnje snage ujedinile u širok front koji je za cilj imao svrgavanje Miloševića na vlasti. Nakon deset godina iscrpljujuće borbe protiv imperijalističkih zapadnih sila, i njihovih domaćih promotera i pomagača, Milošević je pokleknuo. Dok je ogromna većina, i na nekadašnjem socijalističkom Istoku, i kod nas, vrlo brzo digla ruke od odbrane bilo kakvih tekovina socijalizma, i levice uopšte, on je nastojao, u tim izuzetno nepovoljnim uslovima za levicu, da spasi bar nešto od tih tekovina, da bar uspori snažan nalet globalističkog kapitalizma. I bilo šta da se postigne na tom planu, u tako teškim okolnostima, predstavlja istorijski uspeh. Kada se stvari razmotre iz te perspektive, sa uzimanjem u obzir objektivnih istorijskih okolnosti, onda počinjemo da se pitamo kako se ta politika toliko dugo održala, a ne više zašto je uopšte, na kraju, bila poražena (bar u tom trenutku). Kada svi odustaju od otpora dominantnom istorijskom trendu, trebalo bi da imamo više razumevanja za one koji mu se opiru. Bar onda kada je taj trend prema kome se pruža otpor globalistički kapitalizam, a sebe smatramo istinskim levičarima.

Milanko, međutim, nema niti želi da ima razumevanja za sve ovo. On prosto smatra da se u gore izloženoj istorijskoj situaciji moglo uraditi mnogo više za stvar levice. On, u krajnjem, ne mari za objektivne okolnosti, on ih prezire. Sve je to ništavno u poređenju sa njegovom uzvišenom voljom i verom u revolucionarne ideale. I lepo je što Milanko ima dobru volju i što veruje. Nažalost, to nije dovoljno za bilo kakvu istorijsku, samim tim i revolucionarnu, akciju. Potrebno je, osim toga, i poznavanje istorijske realnosti, uviđanje teškoća koje se nalaze na putu ostvarenja ovih ideala, razmatranje pitanja da li i kako je uopšte moguće njihovo ostvarenje u datom objektivnom sklopu. Tek je to ozbiljna politička analiza. I to je ono što sam smatrao pod uzimanjem u obzir realnosti. Na Milankovu žalost, tu uopšte nije reč o „realizmu“, „pragmatizmu“, „oportunizmu“, sa tim će on lako izaći na kraj (što i nije neki naročiti problem). Ne, reč je o realističnosti u analizi, što je nešto drugo nego realizam. Ta realističnost odvaja marksistički, istorijski materijalizam od svih oblika sitnoburžaoske ideologije (idealizma), pa i one koja se uvija, kao kod Milanka, u revolucionarne fraze i žargon. Bilo je takvih i u Marksovo vreme, i nakon njega, oni su stalni pratilac svih pokušaja istorijske realizacije levičarske politike. I uvek su ti pokušaji bili žigosani pod optužbama za skretanje sa „pravog puta“ levice, sa upadljivo moralističkih pozicija (kao kod Milanka). I nikada ti samoproklamovani posvećenici u taj „pravi put“ nisu rekli ništa suvislo o tome u čemu bi se on sastojao. Kao i sada Milanko, oni su „znali“ samo šta on nije, na osnovu nekakvog ezoteričnog iskustva o tome šta bi trebalo da bude. Zato tu nikada i nije bilo reči o pravoj kritici, već o pukom kritizerstvu.

Jedan primer dečje bolesti „levičarstva“

Pogledajmo konkretno kako funkcioniše ta pseudorevolucionarna ezoterija. U tekstu u kome kritikuje proteste do kojih je došlo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, Milanko kaže: „ Zamislivo (kurziv-M.K.) je da Srbija prekine odnose sa EU, zamislivo je da se oslonimo samo na svoje resurse i na resurse prijateljski nastrojenih zemalja. Zamislivo je da se proizvedu nove institucije koje bi regulisale otcepljenje Srbije od neprijateljskih zemalja. Zamislivo je da, jednom kad se nađemo odsečeni od bogatijeg dela sveta, ministri, narodni predstavnici, itd., imaju plate koliko i prosečan radnik u samoposluzi, i da se TU I TAKO pokaže solidarnost sa srpskim narodom, a ne tako što će se izlaziti sa frazama i sa obećanjima koje je lepo čuti ali koja se nikada ne ostvaruju. Bilo bi to vanredno, revolucionarno stanje, JEDINO stanje koje bi moglo na duže staze da održi Srbiju. Kuba se održala i održava se do danas, uprkos sankcijama koje traju više od pola veka, uprkos gubitku saveznika koji je trajao preko deset godina, uprkos blizini neprijatelja. Ali se održala. Zamislivo je da se i Srbija tako održi. I ne samo da je zamislivo, već je i ostvarivo . Ali, da li su na to spremni oni koji bacaju kamenje na ambasade i na MekDonalds, ili je u pitanju samo parada koja je bučna i spektakularna samo zato da bi se prikrilo da se tom i takvom paradom ne radi baš ništa?“ Dakle, Milanku je zamislivo jedno revolucionarno stanje u Srbiji u ovom trenutku, koje se uspostavlja preko radikalnog raskida sa procesom „evropskih integracija“. Njemu se javlja Kuba sa svojom revolucijom, on pravi poređenje sa njom. Nakon svega par rečenica, to stanje nije više samo zamislivo, već je i ostvarivo. To se prosto konstatuje, kao kod svakog intuitivnog uvida. Dakle, u Milankovoj svesti revolucija je tu, pred nama, verovatno „samo“ treba da budemo obdareni njegovim mističnim pogledom kako bi to shvatili. Nažalost, istorija je nešto više i drugo od Milankove svesti, ona stoji znatno ispod njegovog uzvišenog pogleda. Njoj treba mnogo više da dođe do zamislivosti, a zatim i ostvarivosti revolucije. Taj put u realnom istorijskom životu, ako se njime uopšte ide (što je redak slučaj u istoriji), traje decenijama, pa i vekovima. Milankov mistični pogled ga prevaljuje za par sekundi, što ne treba da čudi, jer je ovaj pogled uveliko van vremena. Tamo gde ja vidim opsednutost „Evropom“, koja se u kolektivno (ne)svesnom svodi na EU, Milanko vidi mogućnost sasvim suprotne imaginacije. Po meni, do ove mogućnosti tek treba da se dođe, kroz dugu i mukotrpnu praksu, po njemu, ona je prosto data, neposredna, vidljiva ne samo njemu, već i celokupnoj javnosti. A zatim i vrlo brzo, takoreći odmah, ostvariva. Kako je rešenje lako, kako smo slepi pred bliskošću revolucije! Dovoljno je „samo“ da promenimo, izoštrimo svest! Šta znače objektivne okolnosti kad imamo jasnu revolucionarnu svest i volju! Kada Milanko iz ove, nama profanima nepristupačne pozicije, kritikuje svako kvarenje svog mističnog uvida kao „oportunizam“, on pokazuje da je duboko zabrazdio u utopizam i voluntarizam. Takve uvek pogađa ona Marksova primedba: „Nije dovoljno da misao stremi ka stvarnosti, i sama stvarnost mora da stremi ka misli“. Milanko ne haje za ovu stvarnost, svako pozivanje da se ona mora imati u vidu, on odmah odbacuje kao „realizam“. Njemu je dovoljna njegova misao i želja da tu misao ostvari. Sve ostalo će onda ići spontano, samo od sebe! Lenjin je ovo nazvao „dečjom bolešću 'levičarstva'“. Zamenite u sledećem citatu „parlamentarizam“ sa „evropskim intergracijama“ ili bilo kojim drugim vladajućim ideologemom, i dobićete Milankovu poziciju: „Parlamentarizam se 'istorijski preživeo'. To je tačno u propagandnom smislu. Ali svak zna da je odatle do praktičnog (kurzivi-V.I.L) prevazilaženja još vrlo daleko. Kapitalizam se još pre mnogo decenija mogao, i to s punim pravom, proglasiti 'istorijski preživelim', ali to niukoliko ne odstranjuje potrebu vrlo duge i vrlo uporne borbe na tlu kapitalizma. Parlamentarizam se 'istorijski preživeo' u smislu svetskoistorijskom , tj. epoha buržoaskog parlamentarizma je završena, epoha diktature proleterijata je počela . To je neosporno. Ali svetskoistorijsko merilo meri decenijama; 10-20 godina ranije ili kasnije, to je s gledišta svetskoistorijskog merila indiferentno, to je – s gledišta svetske istorije – sitnica koju nije moguće čak ni približno uzeti u račun. Ali baš zato je to pozivanje na svetskoistorijsko merilo u pitanju praktične politike strahovita teoretska pogreška...Kako se može govoriti da se 'parlamentarizam preživeo politički', kad se 'milioni' i 'legioni' proletera još zalažu ne samo za parlamentarizam uopšte nego su i direktno 'kontrarevolucionarni'!? Jasno je da se parlamentarizam u Nemačkoj još nije preživeo politički. Jasno je da su 'levi' u Nemačkoj uzeli svoju želju , svoj ideološko-politički stav za objektivnu stvarnost. To je najopasnija pogreška za revolucionare. U Rusiji, gde je nadasve brutalni i svirepi jaram cezarizma dugo i u naročito raznovrsnim oblicima rađao revolucionare raznih pravaca, revolucionare neverovatne odanosti, entuzijazma, heroizma, snage volje, u Rusiji smo tu pogrešku revolucionara naročito izbliza posmatrali, naročito pažljivo izučavali, naročito je dobro poznajemo, i zato je naročito jasno vidimo i kod drugih. Za komuniste u Nemačkoj parlamentarizam se, naravno, 'politički preživeo', ali je stvar baš u tome a ne uzmemo ono što je preživelo za nas kao da je preživelo za klasu , kao da je preživelo za mase . Baš tu opet vidimo da 'levi' ne umeju da stvaraju zaključke, ne umeju da se ponašaju kao partija klase , kao partija mase . Vi ste dužni ne da se spuštate na nivo masa, na nivo zaostalih slojeva klase. To je neosporno. Vi ste dužni da im govorite gorku istinu. Vi ste dužni da njihove buržoaskodemokratske i parlamentarne predrasude nazivate predrasudama. Ali istovremeno vi ste dužni da trezveno pratite stvarno stanje svesnosti i pripremljenosti baš čitave klase (a ne samo njene komunističke avangarde), baš čitave radne mase (a ne samo njenih najnaprednijih ljudi)“. (1) Milanko se poziva ne čak ni na „svetskoistorijsko merilo“, već samo na vlastitu intuiciju, i zato je njegova pogreška još teža. On uzima svoju želju za objektivnu stvarnost (ili bar objektivnu mogućnost), što je „najopasnija pogreška za revolucionare“. Drugim rečima, on uzima ono što je preživelo za njega kao da je preživelo za mase. I baš tu se vidi da on ne ume da stvara zaključke, da ne ume da se ponaša na nivou partije mase. On ne prihvata dužnost da trezveno prati stvarno stanje svesnosti i pripremljenosti čitave (radne) mase. Zbog svega toga Milanko pokazuje tipične simptome „dečje bolesti 'levičarstva'“ koja vrhuni u pseudorevolucionarnom kritizerstvu. Kada preleži ovu bolest, suočiće se sa potrebom da ozbiljno razmotri objektivne okolnosti i objektivno stanje društvene svesti, što je nezaobilazan momenat u osmišljavanju revolucionarne akcije. Tada će, nadamo se, shvatiti koliko je neposredovana optužba za „oportunizam“ površna i prekratka. I tek tada će moći opravdano da se poziva na političko promišljanje.

O kapitalizmu i „nacionalizmu“

Pogledajmo sada kako Milanko tumači sukob između naše države i nacije i „transnacionalnih“ struktura globalističkog kapitalizma. On mi pripisuje „narodnjački žargon u kom se moderni kapitalizam identifikuje sa 'imperijalnim snagama'“, a tu se „prelako i prekratko hoće izjednačiti nešto što se ne može izjednačiti, imperijalizam i kapitalizam“. Ne znam ni za jednu izjavu „narodnjačkih snaga“ u kojima se spominju „imperijalizam“ ili „imperijalne snage“. Ali, Milanku se priviđaju ne samo takve izjave, već i čitav žargon. Njegova mašta opet radi punom snagom. Drugo, iz Milankovih primedaba kao da proizlazi da kapitalizam nema nikakve veze sa imperijalizmom. Da to govori nekakav deklarisani zastupnik liberalnog kapitalizma, mogao bih da razumem. Ali, kada to govori vrli „radikalni levičar“ Milanko, onda to očigledno prevazilazi granice mog neposvećenog (raz)uma. Pretpostavljam da je opet reč o nekom mističnom uvidu dostupnom samo posvećenima. Ja sam nekako naivno mislio, u skladu sa Lenjinom, da je „imperijalizam najviši stadijum kapitalizma“. Ali, Milanko je tu da ispravi i samog Lenjina (u takvoj gigantomahiji ja nisam bitan). U svakom slučaju, kao ranije sa pojmom levice, ovde je nejasan Milankov pojam kapitalizma (bar nama ograničenima „zdravim razumom“). Opet saznajemo šta kapitalizam nije, ali ne i šta jeste. Govoreći o snagama koje se protive globalističkom projektu, on ih naziva „pre-modernim“, „pre-kapitalističkim“, čak ogrezlim u „ideologiji 'krvi i tla'“. Iz samih njegovih stavova razumljivo je zašto ih on ovako identifikuje. Jer, po njemu, „kapitalizam se do sada najuspešnije sukobio sa ideologijom 'krvi i tla', sa tradicijom, sa običajima“. A pošto se on još uspešnije obračunava sa kapitalizmom (videli smo da taj posao završava u svega par rečenica), onda je logično da će se još lakše obračunati sa kapitalizmu nedoraslim protivnicima. Ali, ako se kapitalizam tako uspešno bori protiv „ideologije 'krvi i tla'“ (bez Milankove pomoći), zašto se sam Milanko dodatno sukobljava sa tom ideologijom, zašto pomaže kapitalizmu u toj borbi? Pa zato što njegov glavni protivnik nije sam globalistički kapitalizam, već onaj „nacionalistički“ otpor, koga on časti gore spomenutim izrazima. Tog protivnika treba po svaku cenu savladati, te nije naodmet da se pripomogne samom globalističkom kapitalizmu. Što je sigurno, sigurno! A da bismo ga lakše savladali, doslovce ćemo preuzeti čitav repertoar etiketa kojim liberali napadaju svoje protivnike na našoj političkoj sceni. I Milanku to uopšte ne smeta, naprotiv, on kao da uživa u ovom diskursu. Prisustvujemo tako tužnom padu do sada uzvišenog posvećenika u najprizemnije plićake liberalne ideologije, u kome ne ostaje ništa od njegove prethodne raskošne imaginacije. Kada ubediš većinu ljudi da je odbrana nacije od invazije „transnacionalnih“ ekonomskih, političkih i vojnih struktura isto što i nacizam, onda si obavio posao, globalistički kapitalizam može mirno da nastavi da melje. Jer, protiv nacizma postoji globalni konsenzus. I, naravno, ovo poslednje nije sporno. Sporno je ono izjednačavanje patriotizma sa nacionalizmom, a još više šovinizmom i nacizmom. Milanko uopšte ne diferencira ove pojmove, što mu omogućava da olako odbaci svaku nacionalnu borbu protiv globalističkog kapitalizma. Osnovno podmetanje koje strane i domaće liberalne elite, skupa sa Milankom, vrše u svojoj nediferenciranoj kritici „nacionalizma“ jeste njegovo obeležavanje kao nekakvog retrogradnog, „pre-modernog“, „pre-političkog“ društvenog projekta. Vidimo da Milanko nema nimalo strpljenja da uđe u ozbiljniju analizu ovog problema, nego odmah izbacuje etiketu „ideologija 'krvi i tla'“. Potpuno isto kao kad domaći liberali, poznati po svojoj ostrašćenosti, na prvo spominjanje „nacionalnog“, odmah reaguju optužbom za „naci-diskurs“. Za sve njih, patriotizam je „poslednje utočište za nitkove“, skoro sam video da i ovo ispravljaju (pošto nije dovoljno „radikalno“), pa kažu, nije poslednje, nego prvo. Međutim, sukob između naše državne politike i politike zapadnih imperijalističkih sila uopšte nije sukob između retrogradnog, „pre-modernog“, etnički shvaćenog nacionalizma, s jedne, i modernog kapitalizma, s druge strane, kako bi želeo Milanko, već je reč o sukobu između projekta moderne nacije (i na njoj zasnovanog patriotizma) i „transnacionalnih“ kapitalističkih struktura koje samo prikrivaju imperijalistički nacionalizam zapadnih sila. Vrednosti na koje se naše političko rukovodstvo pozivalo i poziva priznate su u svim najvišim međunarodnim aktima nastalim kao rezultat želje da se fašizam više nikada ne ponovi. Dakle, nema govora o nekim „pre-modernim“ vrednostima. Nakon pada Berlinskog zida, pobednički blok je preduzeo agresivnu reviziju postojećeg globalnog poretka, nastalog na tekovinama antifašističke borbe. Vrednosti nacionalne suverenosti i samostalnosti postale su prepreka zapadnom imperijalizmu u njegovom pohodu na teritorije i materijalne resurse manjih i slabijih država i naroda. Fašistički metodi postali su ponovo aktuelni, ovog puta upakovani u floskule o „liberalnoj demokratiji“. U tom sukobu odbrana nacije ima emancipatorski karakter, jer pruža otpor retrogradnom nacionalizmu zapadnih sila koji se maskira „transnacionalnim“ ruhom. U slučaju Miloševićeve politike to je potpuno jasno. Država koju je on branio bila je definisana kao država svih njenih građana, dakle, branio se moderni, republikanski model nacije. Ne samo u Ustavu, nego i u svim ostalim zvaničnim državnim i partijskim dokumentima, na kraju, u samoj političkoj praksi, postoji jasno opredeljenje za ravnopravnost među različitim nacijama, i na međunarodnom i na unutrašnjem planu. To je bila ona već spominjana levičarski artikulisana politika u pogledu nacije. Danas, u slučaju odbrane Kosova, odnosno same Srbije, njene suverenosti i samostalnosti u odnosu na evroatlantske imperijalističke strukture, naglasak u nacionalnoj politici je pomeren udesno, zahvaljujući istorijskom preokretu iz oktobra 2000. koji je leve političke snage gurnuo na marginu političkog života. Srbija je definisana kao država srpskog naroda i svih njenih građana. Kod SRS-a je naglašena odbrana „srpstva“, i manje pažnje se poklanja pripadnicima drugih nacija. Kod DSS-a je takođe naglašena odbrana srpskog naroda, ovog puta sa istaknutijim mestom verskog, i uopšte kulturnog, nego etničkog momenta. Ali, iako se može govoriti o njihovom nacionalizmu, nikako se ne može govoriti o njihovom šovinizmu, pogotovo rasizmu koji je osnova nacističke ideologije „krvi i tla“. Šovinistički ispadi su kod SRS-a bili češći za vreme Šešeljevog vođenja partije nego danas. U svakom slučaju, uprkos njihovom postojanju, oni se uglavnom završavaju na verbalnom nivou, dok su primeri fizičkog proganjanja ili drugih oblika maltretiranja na nacionalnoj osnovi od strane pripadnika SRS-a vrlo malobrojni, i mahom izneseni u obliku propagandne aktivnosti njihovih protivnika. Što je zanemarljivo s obzirom na masovnost i dugotrajnu snagu ove stranke. Da je SRS bila istinski šovinistička stranka, ovi ispadi bi bili daleko brojniji, i prevazilazili bi verbalni nivo. SRS u tom smislu nije pokazivala obeležja sistematski sprovođenog šovinizma, što je bilo vidljivo npr. u delovanju HDZ-a ili SDA. Kod DSS-a nema šovinizma ni u kakvim oblicima i količinima. A kad je reč o odnosu ovih stranaka prema „modernom kapitalizmu“ o kome Milanko govori, one potpuno preuzimaju osnovne elemente ovog društvenog modela, parlamentarnu demokratiju i tržišnu ekonomiju. SRS je čak od svih stranaka najizrazitije parlamentaristički orijentisana, dok u socijalnoj politici pokazuje izvesnu egalitarističku orijentaciju, tako da se u ovom pogledu ne može smatrati klasičnom liberalno-kapitalističkom snagom. Dakle, kod ove dve stranke nema govora o nekakvom povratku na „pre-moderni“, „pre-kapitalistički“ stadijum o kome Milanko fantazira.

Smisao saveza sa desnim nacionalistima

Nećemo se posebno baviti Milankovom tezom da se “kapitalizam do sada najuspešnije sukobio sa ideologijom 'krvi i tla'“, koja postavlja oštru razliku između nacističke ideologije i kapitalizma. U jednoj značajnoj struji leve filozofske misli nacizam se, suprotno ovom stavu, shvata upravo kao oblik odbrane kapitalizma u posebnim istorijskim uslovima koji su zadesili nemačko društvo nakon Prvog svetskog rata. No, već smo mogli videti da je Milanko levičar sui generis , toliko svojstven da je potpuno nejasno u kom smislu je levičar. Bez obzira na ovo, ovde je važno istaći da društvene snage okupljene oko SRS-a i DSS-a jesu desničarske (to se vidi iz gore navedenog), ali da one učestvuju u jednoj legitimnoj borbi za nacionalnu slobodu protiv evroatlantskog imperijalizma. Dakle, niko njih nije identifikovao sa levicom, to je još jedno Milankovo izmišljanje. One nažalost, za razliku od perioda 90-tih, imaju hegemonu poziciju u toj borbi u odnosu na levičare. Ali, ta borba je legitimna čak i kada nije prevashodno artikulisana kao leva. I o toj opravdanosti borbe za nacionalnu slobodu postoji saglasnost u čitavoj marksističkoj teoriji, i istorijskoj praksi revolucionarnih pokreta. Ona izaziva (konfuznu) reakciju samo onih samozvanih levičara za koje se vrlo brzo može otkriti da su pod jakim uticajem liberalne ideologije. Recimo, Marks govori u prilog nacionalnog oslobođenja Irske od engleskog kolonijalnog poretka, Engels preuzima ovaj stav i dodaje da je „iskrena međunarodna saradnja evropskih nacija moguća samo ako svaka nacija bude potpuno autonomna u svojoj kući“, i da je „internacionalni pokret proleterijata moguć samo među samostalnim nacijama“. Lenjin kaže da bi se pojam „odbrane otadžbine“, odnosno „borbe protiv ugnjetača“, mogao „primeniti u ratu protiv imperijalističkih velikih sila“. U procesu dekolonizacije revolucionarni pokreti u zemljama Trećeg sveta vode borbu za nacionalno oslobođenje , a mnogi od njih su se s pravom pozivali na Marksa, Lenjina i druge. Parola latinoameričkih revolucionara postaje „Otadžbina ili smrt! Pobedićemo!“, a danas tako svoja obraćanja završava Čavez. Partizanski pokret kod nas sebe naziva „narodno-oslobodilačkim pokretom“. Dakle, sve su ovo primeri koji pokazuju da istinski leva teorija i praksa nemaju nikakvih dilema u pogledu značaja i smisla borbe za nacionalnu slobodu. Ali, Milanko ne haje za njih, njemu su očigledno važniji konstrukti i kvaziargumenti koje je pokupio iz danas dominantne liberalne ideologije. A zašto ovu borbu treba podržati čak i onda kada je, kao kod nas, predvode desno orijentisani nacionalisti, a ne napadati je, kao što čini Milanko, čini mi se da sam dovoljno objasnio. Ali, pošto je ponavljanje majka znanja, još jednom ću ponoviti argument kako bi Milanko bolje shvatio. Revolucionarna klasna borba, koji je dugoročni cilj radikalne levice, imaće više šansi za uspeh u slučaju da se naša država ne integriše potpuno u evroatlantski kapitalistički poredak. Drugim rečima, ovom integracijom znatno će opasti potencijali za revolucionarnu borbu. Dosadašnje istorijsko iskustvo potvrđuje ovaj stav. Socijalističke revolucije u društvima razvijenog kapitalizma samo su kratkotrajne istorijske epizode, one su imale daleko veću snagu i duže vreme trajanja u društvima koja nisu bila integrisana, ili su bar bila nepotpuno integrisana, u globalni kapitalistički poredak. I uvek su nastajale u kontekstu borbe protiv imperijalizma. Takve revolucije zatim su podsticale revolucionarna kretanja na samom kapitalističkom Zapadu. Danas se kod nas radi o prelomnim, kriznim istorijskim trenucima borbe protiv dominantnih društvenih snaga koje žele da naše društvo nasilno, i do kraja, integrišu u evroatlantske kapitalističke strukture. I zato, zbog same prespektive levice, treba podržati aktuelnu borbu za nacionalnu slobodu, čak i kada je predvode desni nacionalisti. Oni nam, kao levičarima, jesu dugoročni politički protivnik, ali su nam kratkoročni saveznik, sve dok se vodi ta borba. To je ključna stvar koju Milanko očigledno ne razume. On, bez obzira na svoju samosvest, napadajući (desničarski) otpor globalističkom kapitalizmu, objektivno radi za taj kapitalizam. I to se uvek dešava kada kritika „nacionalizma“ postane glavna stvar u mišljenju i delanju, i potpuno potisne u drugi plan kritiku kapitalizma. Nažalost, Milanko nije usamljeni primer takve „levice“, ima ih još, lepo raspoređenih po tzv. nevladinom sektorom. Svojom borbom za „denacifikaciju“, koja je kod njega vezana za razotkrivanje i probadanje onog „srca tame“, Milanko im se opasno približio. Toliko opasno da se već nalazi s njihove strane barikada.

Smisao jedinstva teorije i prakse

Kada se ove prethodne stvari oko „oportunizma“ i „nacionalizma“ (sebi) dovoljno razjasne, ostalo su već sitnice. Milanko ocenjuje da je intervju sa profesorom Kozomarom (dakle, ne više samo naslov intervjua) „krajnje nesuvislo koketiranje s jednim filozofom“. Naravno, opet ostajemo uskraćeni za argumente, i prepušteni Milankovim impresijama. Ipak nazirem da ovde možda posredi Milankovo nesuvislo brkanje „Pečata“ i nekakvog stručnog filozofskog časopisa. Ovaj prvi, zbog samog svog profila, mora imati neophodnu crtu „atraktivnosti“ u medijskom pogledu, koja kod drugog zaista može biti neprimerena. A povodom onoga što sam govorio o teoriji i praksi, ništa ne pomaže Milankova primedba da „ne uspevam da mislim teoriju kao teorijsku praksu“. Ja sam govorio upravo o problemu raskida, nejedinstva između teorije (makar i kao teorijske prakse) i političke prakse, tako upadljivom kod samoproklamovanih radikalnih levičara koje sam spomenuo na kraju svog teksta. Njihov osnovni problem je baš u tome što su, saznavši da je teorija jedan oblik prakse, verovatno oduševljeno pomislili da je praksa jedan oblik teorije, da se čitava praksa može svesti na teorijsku praksu. Oduševljeno, jer su time zadovoljili svoju želju da se ne angažuju u političkoj praksi, uz istovremeno očuvanje uverenja da se kod njih ipak radi o jedinstvu teorije i prakse (u okviru i obliku teorijske prakse), tako važnom za svakog levičara. Ili, ako ne zadovoljili želju, onda bar time opravdali nesposobnost za politički angažman. Tako bi im savest bila mirna, čak i onda kada se politički ne angažuju. Naravno, radi se o samoobmani. Kada Marks i marksisti govore o potrebi jedinstva teorije i prakse, i primatu prakse unutar tog jedinstva, on pod praksom ne misli na teorijsku praksu, već na političku praksu. Marksizam nije toliko politika u teoriji, koliko teorija u politici, teorija revolucionarne političke prakse. I Marks i svi značajni marksisti uspevali su da se istovremeno bave i teorijskom praksom i političkom praksom, da jačaju jedno drugo u njihovom prožimanju. Ovima o kojima sam govorio to ne uspeva, ili to ne žele, sasvim svejedno, učinak je isti. I zato su beznačajni marksisti. Ako su uopšte marksisti.

Fantazam Miloševićevog (zlo)duha

Milanko dalje pokazuje neverovatnu dozu arogancije kada govori o Miloševićevoj „odgovornosti za zločine Mladića i Karadžića“. Uhvaćen u falsifikovanju, sa kojim započinje svoj početni tekst, on bahato poručuje - ma kakve veze ima da li se radi “ o potpisivanju Vens-Ovenovog plana ili o nečemu trećem“. Kad je neko ovako zaslepljen, zaista „nije potrebno da mu neko crta bilo šta“, tu je Milanko u pravu. Obnevideo, ionako neće ništa videti, ma šta mu „nacrtali“. On je vođen svojom sumanutom idejom da je čas Milošević, čas „Miloševićev režim“, „odgovoran za zločine Mladića i Karadžića“. To je tako, javlja mi se, i tačka! Nemojte da mi kvarite ovu ideju, neće vam vredeti! Videli smo na početku da Miloševića on stavlja potpuno iznad objektivnih okolnosti, pa na njegovu politiku prebacuje svu odgovornost za „izneveravanje“, ili bar „skretanje“, sa samo njemu (Milanku) znanog pravog puta (levice). Zato je sasvim „logično“, kad je već toliko svemoćan, da je Milošević morao znati i za „zločine Mladića i Karadžića“. A onda biti i odgovoran za njih. Kada sebi umislimo nekog svevidećeg, sveznajućeg i svemogućeg (zlo)duha, onda očas posla takav (zlo)duh postaje kriv za sve. Odavno sam kod nekadašnje opozicije, a sadašnje vlasti, uočio ovaj opsesivni fantazam u pogledu Miloševića. Kada se on koristi u manipulativne svrhe, kada postoji subjektivna distanca u odnosu na njega, onda ostajemo u sferi politike. Međutim, kada nema ove distance, kada ozbiljno počnemo u njega da verujemo, onda smo uveliko zabrazdili u sferu (psiho)patologije. Dijagnoza: paranoja. Iskreno se nadam da Milanko još uvek čuva distancu u odnosu na ono što piše, da zaista ne veruje u fantome o kojima govori, i da samo manipuliše njima. Kada stavlja „srce tame“ pod navodnike, onda me drži ova nada. Ali, kada pri kraju pominje nekakvog „ SPS-SRS vampira” bez navodnika, ova nada mi je ozbiljno uzdrmana. Tada već brinem za Milankovu psihu.

Simbioza „levičarstva“ i liberalizma - najveće iskušenje za levicu

Na kraju, tužno izgleda kako Milanko na kraju teksta sam sebi uskače u usta kada govori o „simbiozi anti-miloševićevskih i miloševićevskih struja“, o „simbiozi anti-globalizma i globalnog kapitalizma“. Kao, Miloševićeva politika je nešto od čega nevladine organizacije „nisu mogli da se otrgnu i da se identifikuju na drugi način osim preko opozicije Miloševićevoj politici, čak i kada je prošlo skoro deset godina od pada Miloševićevog režima“. Pa i Milanko radi istu stvar, ni on ne može da odredi svoju poziciju drugačije nego samo kao (totalnu) opoziciju Miloševićevoj politici!. Biti „anti-protivan“ ovoj politici, to Milanko demonstrira na svakom koraku kao jedini sadržaj svojih ideja. Mi znamo samo da je on protiv Miloševićeve politike, i da na sebe gleda kao na „radikalnog levičara“. Ali, nažalost, ne znamo ništa više od toga. Sve ostalo kod Milanka je sasvim neprozirno. I ne treba da čudi ovakav njegov kraj. Već smo videli da se on kontinuirano nalazi u gravitacionom polju liberalne ideologije. Kada napada Miloševića i njegovu politiku, on biva pukim realistom, preuzimajući najotrcanije floskule iz arsenala liberalnih elita, one ideološke fabrikate koji su mu neposredno pri ruci. Nimalo se ne trudeći da ih diferencira, preispita, a kamoli da ponudi vlastito promišljanje. I upravo je ova opscena simbioza „radikalnih levičara“ i ekstremnih (neo)liberalnih desničara najveći „kamen kušnje“ za levicu kod nas. Istinski i iskusni levičari znaju da odole tom iskušenju.

http://levica.blogspot.com/

Fusnote:

(1) V.I.Lenjin, Dečja bolest „levičarstva“ u komunizmu, Izabrana dela tom 13, Kultura Beograd 1960., str. 443