Културна политика | |||
Српска надменост и стари стереотипи |
![]() |
![]() |
![]() |
недеља, 04. септембар 2011. | |
Професорка Љубинка Трговчевић у овом тексту износи своје уверење да је уобичајено да се о суседима граде (или гаје) стереотипи и то је тако код већине народа, та вековна људска потреба за стигматизацијом других нарочито се односи на комшије са којима се ми поредимо. У овом тексту – инверзном путопису се тврди да је скала лоших особина суседа зависна од политичких околности – те су водеће место заузимали Турци, Немци, Мађари, Бугари, Хрвати, Албанци, док су Румуни третирани као прихватљив комшија иако су прљави и сиромашни. Ово су само уводне поставке професорке Трговчевић, које треба да послуже за аргументацију њене главне идеје о надмености овдашњој, која се у суштини испољава као изразито (скоро аријевско) осећање надмоћи у односу на суседе, често праћено игноранцијом и презиром. При томе се ауторка овог текста пита да ли је та надменост део нашег менталитета, прикривања сопствене инфериорности, тежње да се правимо бољим јер смо несигурни у властити идентитет или што кријемо сопствено незнање. Као додатна аргументација наводи се и дилема зашто се поводимо за великим силама и светским престоницама иако Србија има мање становника од једне Киншасе. То је у ствари и основни циљ ове својеврсне псеудопутописне антропологије, која завршава као израз тежње ове ауторке да нам демонстрира своју специфичну врсту ауторасизма, говорећи о нашој инфериорности, тежњи да се правимо бољима, несигурности у наш идентитет. Међутим, пре се може уочити појава интензивног ружења српског народа и разарања његовог идентитета него што се може говорити о надмености овдашњој. Милан Поповић је у једној својој исповести на најбољи начин осликао овакву позицију српског народа ,,Ми Срби јесмо историјски народ међутим, грешимо када мислимо да смо у толикој мери специфични и различити од другух народа. Често смо, отуда, ирационалних ставова, руковођени жељама, а не реалношћу, што се одражава и у вођењу државне политике. Народ смо крајности, често импулсивни, емоционални – од изванредне нежности до велике суровости.“
Љубинка Трговчевић је описујући надмени и хвалисави тип Срба у ствари демонстрирала мноштво аутостереотипа, а све у тежњи да се суочимо са реалним стањем у нашем друштву и то без јасно изражене жеље да упознамо друге народе, закључујући да смо бољи од осталих. И те оцене о нашој надмености, незнању и ксенофобичности износи позната историчарка у време када се Србија налази у изузетној дубокој политичкој кризи, која се манифестује губитком самопоуздања, постојањем политичке апатије и неспособности политичке елите да конституише и спроводи иоле озбиљан национални програм. Говорити у оваквим околностима о надмености овдашњој само је доказ више колико представници тзв. грађанско-либералне политичке опције немају реални увид у стварно стање српског народа већ робују својим аутентичним или преузетим предрасудама о нашем народу, које су већ постале део њиховог политичког опредељења да Срби нису дорасли због свог осећања ,,аријевске надмоћи“ да буду део заједнице европских народа.
Наравно, ово путовање је имало и за циљ да се упути резолутна порука Добрици Ћосићу, који по овој ауторки симболише демократско и хуманистичко српство и који зна да ће на своја старачка плећа преузети барјак вођења Срба и одбране њихових историјских и духовних вредности. Очигледно је да је главни циљ овог путописа Љ. Трговчевић и садржан у поруци на крају текста да је крајње време да нас Добрица Ћосић остави на миру и ућути. Зар је било потребно отићи у Букурешт и схватити колико је разорна надменост овдашња и упутити толеранту поруку Добрици Ћосићу да ућути. Све то иначе спада у већ овештали и лицемерни репертоар наше либерално-грађанске интелигенције за коју је сасвим нормално да се српском народу преписује скоро ,,аријевско осећање“ надмоћи у односу на друге, а да се при томе отворено ућуткују писци и српски интелектуалци, који не деле овакве политиканске флоскуле историчарке Љубинке Трговчевић, која се иначе Међутим, управо у нашим либерално- грађанским круговима све чешће се може чути застрашујући поклич да нема слободе за непријатеља слободе. Када ућуткивање једном почне, где је граница на којој ће се оно зауставити? Овако интониран текст се у потпуности уклапа у програмску концепцију Новог магазина чија је основна намера садржана у тежњи да се води непрестана, бескомпромисна борба против српског национализма и афирмише процес идејне деконтаминације нашег медојског простора. Текст Љубинке Трговчевић „Надменост овдашња“ складно се уклапа у овако постављену уређивачку концепцију овог недељника, то је очигледан пример како се старо идеолошко вино сипа у нове медијске мешине. |