Interesantno je da mnogi obrazovani ljudi, u punoj meri uviđaju problem, ali rezignirano konstatuju da je, s jedne strane, nakaradni termin „javno zdravlje“ već ozvaničen, a da u društvu u kome su moguće razne „Luke Beograd“, ni za kakav angažman nema nade.

Hrvati svoje institucije po pravilu imenuju tako što na prvo mesto stavljaju poimeničeni pridev „Hrvatski”. Srbi svoje institucije po pravilu imenuju tako da se u njima ne pojavljuje nacionalno ime. A kada se i pojavljuje to je obično tako što se na kraju naziva institucije stavlja naziv države u genitivu („Srbije”).

Posmatrajući bosanski rat iz beogradske, krugodvojkaške perspektive, drugosrbijanci su glavna saznanja o tom ratu stekli iz sumnjivih i politizovanih haških optužnica, što im je bilo dovoljno da donesu konačan sud, evidentiraju genocid i pripišu ga Srbima.

E, nećete, vi Romani/Od vas Hrvat jezik brani/Pitanje je prepametno/Šta narodsko a šta etno.

Da li smo zaista postali toliko izolovani od svoje sredine da nam treba masovna anonimna publika da podelimo najintimnije tajne? Šta time iskazujemo? Hoće li bol proći time ili će se radost uvećati? Da li smo postali approval junkie i da li očajnički patimo za tim Maslovljevim motivom odobravanja?

Lična situacija ubice je ono što mnogo više interesuje prosečnog Amerikanca, a taj je morbidni interes upravo ono što odgovara pogledima NRA. Prva žrtva ubice je bila njegova majka, a upravo ona je godinama posedovala nekoliko komada ozbiljnog oružja.

Jedna takva sličnost je pravopis. Oba jezika se pišu skoro identično kao što se i izgovaraju. Samim tim, dete koje zna da pravilno napiše jednu reč, znaće da pravilno napiše svaku reč, čak i ako je čuje prvi put.

Sa takve ''superiorne'' pozicije, naoružani floskulama o slobodnom novinarstvu, pravu na istinu i borbu protiv zaostalosti koja ih tako pravedne i moralne okružuje sa svih strana, hrabro su krenuli u projekat izmene svesti svojih neprosvećenih sunarodnika, i nastavljaju i dalje sa svojom plemenitom misijom.

U pripremi je jedan novi skup "znanstvenika” koji će izložiti svoje radove o tome da su Srbi, zapravo, prisvojili ćirilicu od Hrvata i, pošto su je neznatno doterali, proglasili za svoje nacionalno pismo. Kad i to bude “znanstveno” dokazano, verovatno će na isti način utvrditi i kako su Srbi, od njih preuzeli i jezik.

Po rečima ljudi odgovornih za stručni aspekt delovanja a čija mišljenja i ocene smo mogli da čujemo tek nakon smenjivanja slobodoumnog upravnika Sretena Ugričića, veoma značajne odluke koji su se ticale najvažnijih pitanja rada ove izuzetno bitne nacionalne kulturne ustanove donošene su mimo stručnog veća Biblioteke.