Обележавање великих историјских годишњица и наша неодговoрна културна политика

Полупразна сала народне Скупштине Србије приликом одржавања свечаности дана државности –доношења Сретењског устава и почетка Првог српског устанка најбоља је метафора нашег односа према обележавању значајних празника и великих историјских јубилеја. Примера нашег неодговорног и неодговарајућег односа према значајним историјским догађајима има на претек и то говори у прилог тврдњи да смо ми у великој мери изгубили свест о значају изградње, развијања и одржавања историјске свести и очувања националних интереса и традиционалних друштвених вредности.

Прошле године смо готово кришом и готово изнуђеног ангажовања наше државе обележили стогодишњицу Првог балканског рата вероватно настојећи да не доведемо у питање један од темељних стубова наше спољне политике, али и изузетно значајан услов за наставак европских интеграција – развој добросуседских односа са новонасталим државама у региону (укључујући и тзв. државу Косово). Ми још увек живимо под окриљем наметнутог идеолошког оквира да и даље непрестано морамо водити рачуна да истицање значаја наших националних интереса и обележавање значајних историјских догађаја може бити израз само великосрпског национализма који руши крхку равнотежу у нашем региону.

Начин на који обележавамо наше велике јубилеје јасно говори да још увек немамо снаге, а ни јасно изражене политичке воље да изађемо из те наметнуте идеолошке сенке и да се веома тешко и споро окрећемо изградњи и оснаживању главних исходишта наше традиције, националне и историјске свести. Не постоји већ дуго времена јасно профилисана културна политика у овој области, а улога државних органа је сведена на сервисирање спорадичних и пригодних одлука које су донете у великој изнудици и без јасне дугорочне и квалитетне стратегије када се ради о успостављању озбиљно засноване агенде за обележавање значајних историјских дгогађаја и јубилеја.

Сама чињеница да не постоји иницијатива за обележавање девет векова од рођења Стефана Немање, једне од најзнаменитијих историјских личности српских народа, као и да после близу седамдесет година од завршетка Другог светског рата Вечерње новости воде акцију за подизање споменика свим страдалницима усташког терора – од Јасеновца до Олује – најјаснија је илустрација деценијског одсуства политике у изградњи и развијању свести о значају жртава које је поднео наш народ у својој историји. О томе нам говори и однос према обележавању за српски народ и његову културу изузетно значајног јубилеја- 200 година од рођења Петра II Петровића Његоша, за кога је Слободан Јовановић рекао да у целој нашој књижевности постоји само један горостас – и то је Његош. Зато се Катарина Брајовић у тексту "Екстравагантни пустињак цетински" с пуно права пита: “Да ли је ова година врхунског јубилеја у српској култури и књижевности или нова невоља којој треба приступити што дискретније. Укратко: Су чим ћемо изаћи пред српске витезове који живе док сунце грије“.

Без обзира на то што се ради о врхунском јубилеју у српској књижевности и култури, очигледно је да је на делу што дискретнији и политички коректнији приступ. Овај јубилеј има изузетан значај не само за српски народ у Црној Гори јер се ради о политичким приликама у којима се упорно настоји да се Његош насилно избрише из корпуса српског језика и традиције. Зато није нимало чудно што званична државна политика Црне Горе нема намеру да озбиљније обележава овај јубилеј, осим ако је у питању отворено негирање толико пута потврђеног припадања Његоша српској књижевности и српском језику и традицији. Управо се овако што дискретније и обазривије обележавање ове годишњице јавља и као суштинско питање форматирања наше културне политике која ће водити озбиљно рачуна и о српским националним и историјским интересима. Данас је јасно да ми тако вођену културну политику немамо, већ је она само пригодно праћење опортуних потеза државне политике која у овој области нема никакву стратегију и дугорочно заснован план. Председник Републике Србије Томислав Николић је недавно изјавио приликом посете Црној Гори да су односи између Србије и Црне Горе на изузетно високом нивоу и чак је поменуо и постојање две православне цркве, а да се није ни осврнуо на реално угрожавање људских и грађанских права Срба у Црној Гори. Али то је већ у домену тзв. државног интереса и развијања добросуседских односа чему су напредњаци толико истрајно посвећени.

Мило Ломпар је овакво стање и последице непостојања јасно профилисане и вођене културне политике веома јасно оценио: “Непрестано се одвија процес у којем се све што је српско с временом претвара у србијанско, с циљем да оно што није србијанско с временом престане да се поима као српско. Нема бољег примера од Његоша. Навршава се 200 година од Његошевог рођења. Такве годишњице су изузетно ретке. Зашто немамо државни програм за њено обележавање. Зашто он није настао с обзиром на Републику Српску и Црну Гору. Зашто он нема свој удео и у српској заграничној заједници. Зар то није репрезентативна фигура српског културног обрасца“.

Тај недостатак државног програма обележавања Његошеве годишњице и хронично непостојање српског културног обрасца или заснивања српског културног круга о коме је изванредно писао Петар Пијановић не може да надокнади хвале вредна Свечана седница Матице српске која је била посвећена обележавању 200-годишњице рођења Његоша. Ова вест је објављена у листу Политика у рубрици  "Укратко", вероватно су странице овог листа данас толико драгоцене да ова веома значајна манифестација Матице српске није могла да добије видно место у културној рубрици или суботњем културном додатку. Подсећања ради, лист Политика је у 18. септембра 1925. године на целој насловној страни донео текст са насловом "У славу Његошу".

У току следеће 2014. године биће обележена 100-годишњица Првог светског рата. Нема потребе говорити колико је то значајна и знаменита годишњица за српски народ, његову историјску свет, културни идентитет и традицију. Посебно у времену када смо сведоци сталних покушаја и настојања да се ревидира српска историја и српски народ прикаже као стални реметилачки народ на Балкану, који истиче своју самовиктимизацију и није спреман да прихвати нове „историјске" наративе. Већ сада излазе књиге које доводе у питање улогу српског народа у Првом светском рату минимизирајући његов војнички и политички допринос, а све у покушају да се ова својеврсна ревизија стави у контекст тумачења савремених догађања на Балкану након разбијања Југославије и у току ратова који су вођени деведесетих година прошлог века. То уношење новог и „објективног“ историјског наратива посебно се односи преиспитивање деловања припадника Младе Босне, Аписа и Црне руке, као и улоге српске владе и то као зачетака и узрочника почетка Првог светског рата. А при томе се доказује континуитет те реметилачке политике која је довела и до крвавог грађанског рата у Босни из кога су Срби изашли као народ који је обележен као једини кривац за нестанак социјалистичке заједнице збратимљених народа и народности и чији су припадници спроводили етничко чишћење овог простора.

Тумачења Првог светског рата у прихватљивом кључу политичке коректности, на нови начин схваћеног државног разлога и реал политике и политичке целисходности можемо препознавати и у текстовима и наступима наших историчара који се залажу за демитологизацију и превредновање досадашњих тзв. уврежених историјских и традиционалистичких наратива. О томе нам сведоче и рећи Биљане Србљановић која је изјавила да је већ добила поруџбину аустријског позоришта да напише драму о атентату на Франца Фердинанда поводом стогодишњице почетка Првог светског рата и при томе је добила одрешене руке да изабере шта јој је најзанимљивије из тог времена. И може се јасно наслутити у ком правцу ће ићи њен избор. Њу сасвим очекивано занима атентат, учешће српске полиције и улога Аписа који је поткупљивао Младобосанце. “Тај Гаврило Принцип, он добије неку лову, не знам како му стигне та лова, онда оде.  Шта сте радили са тим, то има на суђењу, шта си радио са тим новцем. Купио сам Емила Золу, грехоте. А онда је послао кофер мајци, а мајка спалила, књига ушла у колибу, јер су они живели онако како су живели Срби, већинско становништво изван Београда, изван Новог Сада су живели на туцаном поду, огњиште, нема кревет. Значи, они се сви зову Принцип, они су се звали Чека, јер су се издржавали, цело то племе, од тога што су правили сачекуше и пљачкали Турке, а били су та нека група људи који су раштркани по неким селима и онда су жељни било ког знања. Дај ми било коју књигу, дај ми било шта, хоћу ја да дођем на универзитет. И онда кад имаш ту глад за неким сазнањем, а онда те нека подлост људска, организована и униформисана, као што је код нас од 19. века тајна полиција која се једна иста наставља до дан данас, тако лако узме и искористи, начини од тебе убицу трудне жене, што у крајнем случају и покрене један нови светски рат“.

Ово ће бити очигледно подлога за тај нови, демистификаторски историјски наратив о Србима као дивљем племену, затуцаним разбојницима и убицама којим ћемо бити засути идуће године. А при томе и поред тога што је тек сада формиран одбор за обележавање годишњице Првог светског рата немамо јасну представу на који начин ће наша држава на националном нивоу организовати овај велики јубилеј српске историје. Најављује се одржавање неколико важних научних скупова, али очигледно је да смо ми као и увек у великом закашњењу када је у питању организовање државе и њених институција у конципирању обележавања не само ове годишњице, која мора обухватити мноштво манифестација и активности у разним друштвеним областима и покрити наш народ који живи у региону и свету.