Културна политика | |||
"Ноћ књиге" или "смрт књиге" - питање је сад |
![]() |
![]() |
![]() |
четвртак, 20. децембар 2012. | |
Све су то изузетно лоши називи и имају лоше значење у српском језику. Ако се добро сећам, то се почело преузимати с „културног“ и „напредног Запада“ без упуштања у то да ли је то добро преведено и да ли је усаглашено са значењима у српском језику. То је по оној логици: „Све што је са Запада добро је за Србију“. Размислимо какво је значење синтагми/назива манифестација у култури: „Ноћ књиге“, „Ноћ музеја“, „Ноћ позоришта“... Шта то може да значи? Може свашта да значи, а ништа лепо и добро. Кад се у српском језику каже „ноћ нечега“, то је негативно. Зашто. Историја и живот нас томе уче. Људи се одавно боје ноћи и мрака. Не без разлога. У прошлости, а богами и данас, много чешће се сва зла чине ноћу него дању, јер је у тами, на неосветљеним местима теже открити починиоца зла. Зато се и убиства, далеко било, и силовања, далеко било, дешавају ноћу да би се избегле осуде и казне. Зато кад се каже „Ноћ књиге“ исто је као када бисмо казали „Смрт књиге“.
Не знам да ли ће ме чути одговорни за овакве називе културних догађаја, али моје је да на то скренем пажњу. А то што наше институције које те „Ноћи књиге“ организују и рекламирају на неуставном писму у српском језику, посебна је прича. То је знак да се у Србији и даље масовно преко институција крши Члан 10 Устава Србије и већинска народна воља да су по Члану 10 Устава Србије „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“. Код нас се, нажалост, већ шест година од Устава Србије примењује и даље већински у пракси Члан 12 Устава Хрватске, што је незабележен случај у свету изван Србије. Свуда другде званично се користи језик дотичне државе и писмо у дотичном језику. За Србију и српске институције и власт још не важи устав Србије у Србији. |