Komentarisati Dačićevo licemerje odavno je postalo nepotrebno, kao što ni njegova briga za sadržaj školskih udžbenika ne služi ničem drugom osim pokušaju umanjenja štete koju zbog svoje politike sebi u kontinuitetu nanosi. 

Za Igora Marojevića je vrhunac njegovog čitanja u novom kontekstu Njegoša svođenje najvećeg srpskog pesnika na socijalno-operacionalizovanog klasika, svojevrsnu zbirku poslovica, odnosno „našu“ kreativno patrijarhalnu preteču priručnika za svakodnevicu kakav je „Put kojim se ređe ide“ Skota Peka.

A možda ovo možemo gledati i sa vedrije strane; naime, kad je država spremna da se ovako efikasno sa „sivom udžbeničkom ekonomijom“, kakve tek muke čekaju Darka Šarića, Mišu Bananu, građevinsku mafiju i ostale mutne likove? Samo da dođu na red. 

Da li je došlo vreme za odricanje od naše prošlosti i naših časnih predaka i da li je počelo sprovođenje zahteva o promeni kolektivne svesti kao što je to javno, neskriveno i nedostojno traženo od nas.

Kao što ne znam tačno zašto nas nameravaju uništiti ili makar to što ostane preimenovati, a nameravaju, nije više ni važno što, zbog nečega je u svemu tome jako bitno da ne znamo koje nam je pismo, naravno ni jezik uskoro, a posle toga ni ime.

Šta vam još ostaje? Čitate tekstove na Internetu, ljutite se na autore koji pišu latinicom. Mrzite latinicu, kažete – to nije srpsko pismo. Lovite hrvatske reči, i predajete ih Hrvatima ne znajući da su to vaše reči. Vaša je kriva kriva predodžba da postoje svi ovi novi jezici, iznikli iz srpskog. Po Vuku.

Korišćenje dva pisma u jednom nacionalnom korpusu dovodi do nepotrebnih gloženja. U normalnoj državi ne bi bila potrebna udruženja poput „Ćirilice”, jer bi se podrazumevalo da jedan narod ima jedno pismo. U uslovima jednoazbučja ne bi bili potrebni ni članci, knjige, televizijske emisije i drugi oblici kulturnog angažovanja u prilog ovog ili onog pisma.

Čak i ova nakardna imena, koja nemaju nikakve veze sa našim stvarnim jezikom, pokazuju koliko je filmskim stvaraocima stalo do bilo kakve, čak i formalne jezičke verodostojnosti.

Zanimljivo je da se vršilac zgražava što se jedan profesor univerziteta – Tešić – ružno obraća njemu – drugom profesoru univerziteta. U Tešićevom slučaju je to što je profesor univerziteta u većem delu teksta otežavajuća okolnost, pošto je, uz honorar u Glasniku, primao drugu platu. 

U SG zatekao sam 27 urednika i lager knjiga koji danas iznosi oko 630.000.000, te je neminovno smanje izdavačke delatnosti i otpuštanje urednika po ugovoru, koji rade i u drugim ustanovama.