Uveren sam da u Srbiji ne samo da ne postoji lista prioriteta sportskih projekata, već nema ni svesti o tome da tako nešto treba da postoji. Naša košarkaška reprezentacija je za političku elitu neka vrsta trinaestog praseta.

Takve emisije nisu uzrok, već posledica. One, čim su toliko gledane, jasno je da zadovoljavaju određene potrebe naroda. Prema tome niti srozavaju kulturu, niti podstiču nasilje, već samo konstatuju kulturološku dijagnozu velikog dela naroda.

Koliko će još u Srbiji trajati ovaj rijaliti dernek? Teško je reći. Dernek se nastavlja, a svaka sličnost sa srpskom političkom farmom (pardon, scenom) je slučajna i pogrešna - u rijaliti univerzumu prosečan Srbin ima bar privid mogućnosti izbora.

Protiv sam revolucije jer se bojim da bi svaka revolucija pogodovala upravo onim istim elitama koje su nas dovele do ovoga danas. Bojim se novih revolucija na ovim prostorima, bojim se da su moguće više nego ikada ranije.

Nije u pitanju novotarija sa Zapada, već tradicija države koja postaje sila kojoj se klanjaju i oni koji je vide kao najvećeg rivala, a koji svoju decu krišom ipak žele da podižu sa malo više izbačenim kandžama.

Novi ili stari tip ličnosti u finansijskom totalitarizmu odmenio je nekadašnjeg "novog čoveka" iz doba komunizma. To je sada: raskorenjeni, zavidni, interesni "profi-man" i društveni psihopata (egoista, hedonista, bezobziran, amoralan, agresivan).

Aktuelna Srbija nalik je na postarijeg zapuštenog tipa, slabokarakternog luzera koji puši, pije, ima visok pritisak i holesterol, sve ga boli al za živu glavu neće kod doktora. Uspešnima zavidi i zna ih kad su bili niko i ništa.

Znate šta se sve desi nekome ko se u Srbiji usudi da kaže makar i delić onoga za šta Vedrana u Srbiji dobija aplauze. Ja moram da budem koretna – govor mržnje dopuštamo samo gostima.

Podležući opštoj paranoji, odrasli ne štite svoju decu, već projektuju svoje strahove na njih. Sve radikalnije mere predostrožnosti samo zagorčavaju život ljudima, a efekti novih zakona su zanemarljivi u pogledu njihove svrhe – zaštite dece.

Sam Kusturica nebrojeno puta je podvlačio da mu je „lakše bilo ostvariti priznanje na nivou Jugoslavije, nego u Sarajevu“, kao što mu je, nakon toga, neuporedivo lakše bilo da stekne svetsku slavu, nego da mu se ta slava na dostojan način prizna u Beogradu.